Stare i nove koalicije

Iz novina saznajem da Savez vojvođanskih Mađara u sve većem broju lokalnih samouprava stupa u koaliciju sa Srpskom naprednom strankom. Neki politički analitičari iz toga izvlače zaključak da će ova manjinska stranka da se priključi naprednjacima i na višim nivoima. Nije moje da sudim o koalicionim strategijama stranaka, to je pravo članova stranke. Jedna je stvar, međutim, partija, a zajednica je nešto sasvim drugo. Ne poistovećujem te dve stvari, jer bi to značilo reafirmaciju jednopartijskog sistema, značilo bi, na primer, da i u Francuskoj, i u Nemačkoj, i u svim ostalim evropskim državama, samo jedan stranka ima pravo na postojanje. Jedna nacija – jedna partija. I pošto bi to bilo puko ruganje, ruženje demokratije, moramo neizbežno da razlikujemo naciju od partije. Niti jedna stranka ne sme da teži monopolu nad nacijom. Sa stanovišta mađarske manjine korisna je ona koalicija koja omogućava uzdizanje, prosperitet cele zajednice. Naravno, da bismo znali da je reč o tome, neophodno je da imamo uvid u koalicioni sporazum u kojem su taksativno navedene obaveze partnera. Da li se zalaže, recimo, za proširivanje manjinskog sistema obrazovanja, za poboljšanje materijalne situacije kulturnih ustanova, da li se zalaže za srazmernu zastupljenost manjinskih kadrova u policiji, u javnim preduzećima, u sudstvu, itd. Neophodne su, dakle, egzaktne, transparenten brojke, precizni rokovi, a ne uopštena, opsenarska obećanja. Naravno, u ovaj set pitanja spada i obogaćivanje, širenje nadležnosti manjinske autonomije. Samo na ovaj način mogu članovi zajednice da kontrolišu šta želi da ostvaruje partija za koju su glasali. I da sami prosude da li je manjinska stranka sklopila dobar ili loš koalicioni ugovor. Jedna manjinska stranka svoje stvarne namere otkriva baš ovakvim koalicionim sporazumima. Nije dovoljna samo redistribucija funkcija i plišanih fotelja. Nažalost, u slučaju do sada sklopljenih koalicija na nivoima lokalnih samouprava čuli smo samo baš o tome, o raspodeli funkcija, a ne i o nekom stvarnom poboljšavanju stanja stvari na ovom ili onom polju. Posve je očito da su plišane fotelje važne, važno je da se stranačka nomenklatura zaposli, bolje reći uhlebi, ali garancija svakog pravog uspeha jeste poboljšanje položaja, života svakog manjinskog građanina.

Bilo bi dobro…

Jesi li sad srećan, što si se opet vratio u Zmaj Jovinu ulicu – pita me Aniko. Da, pomišljam, najbolje bi ipak bilo stići u ovaj grad kao stranac i naprosto samo uživati u ovoj gužvi. Ali, prošla me je volja i od toga, pročitavši vest da se među kreatorima kulture, kulturnog života grada nalazi i pesnikinja koja svojim stihvima ovekovečuje junačka dela Ratka Mladića. Vidim da srpska kritika nije senzifikovala ovu pesničku pojavu. Kako to da u ovom gradu nema jednog značajnog, od strane kvalifikovane srpske kniževne kritike cenjenog, uvažavanog pesnika koji poznaje kulturne potrebe, hijerarhiju kulturnih vrednosti grada? Odmah po povratku kući čitam članak pisca Dragana Velikića: on smatra da je u Novom Sadu gospodar kulture stranačka grupacija koju on naziva Ex-Dveri. Još jednom proveravam činjenicu: u Novom Sadu je na vlasti Srpska napredna stranka. Da li je to ona stranka o kojoj govori Aleksandar Vučić, ili neka druga? Ili je to već sasvim svejedno? Razmišljam o intervjuu Vesne Pešić za jučerašnji novosadski Dnevnik. Ova političarka sa simpatijama komentariše rad nove vlade i sa žaljenjem primećuje da politika ove vlade, u znaku zaokreta prema evropskim integracijama, nema odgovarajuće kadrove, eksperte. Slažem se, nema ih, i dodajem da ih naročito nema u kulturi. Da, postoji još nekoliko ulica, nekoliko trgova kojima se rado vraćam, odgovaram Aniki. Inače, ja sam posve suvišan čovek u mom gradu. „Mene zapravo samo književnost vezuje za grad, sve ostalo nije bitno” – rekao sam pre nekoliko dana u intervjuu za portal Librarius. Samo to! I možda još nekoliko prijatelja i nekoliko uspomena.

(juli 2013.)
Preveo Arpad Vicko