četvrtak, 14. januar 2021.

Donald Tusk, predsednik Evropske narodne partije: „Svuda ima Trampova, stoga neka svako odbrani svoj Kapitol”.

utorak, 19. januar 2021.

Neki prijatelji su me već više puta propitkivali, zašto se o ironiji oglašavam suzdržano oprezno. Ne, nije reč o tome, odgovaram im obično, jer je radikalna ironija jednog Gombroviča ili Tomasa Bernharda uzorna. Nevolja je u tome što u sadašnjim postsocijalističkim književnostima ne susrećem bernhardovsku ironiju, dakle, moja je „fiks-ideja” da ironija ima smisla samo ako je radikalna. Bojim se da je u poslednje vreme pripitomljena ironija postala moda. S druge strane, verodostojnost ironije obezbeđuje jedino samoironija, uvek u paru s ironijom. Komotna „plišana ironija” nije verodostojna, isto kao i otmena dendijevska skepsa. Onaj ko sumnja u sve, ne sumnja, zapravo, ni u šta. Budimo slobodni da ironiziramo o ironiji i da sumnjamo u one koji sumnjaju u sve.

četvrtak, 21. januar 2021.

Ivo Andrić nas podseća na jednu poučnu priču. Jedan od dvorjana turskog sultana imao je samo jednu dužnost – da odobravajući klima glavom kad sultan govori. Imao je titulu efetefendija. I uvek ga se setim, kad na televiziji ugledam bioscenografiju iza leđa političara. Ali i među poslenicima medija ima dosta efetefendija koji su stali u službu raznih sultana.

petak 22. januar 2021.

Surfujući na internetu, sa zaprepašćenjem čitam vest da je u 65. godini života preminula Mira Furlan, hrvatska glumica, koja je umesto „rentabilnog” nacionalističkog gnezda odabrala dobrovoljni egzil. Nije se nagodila sa kolegama koji su, bilo iz dubokog uverenja, ili iz pukog oportunizma, postali nacionalisti. Bilo je grozno čitati članke koji su je blatili. Bila je, dakako, obeležena kao izdajnica nacije. Mira Furlan se s gorčinom „zahvalila” kolegama koji su to ćutke posmatrali. Ćutali su i oni koji su sa njom zajedno nastupali u komadima Turgenjeva, Držića, Molijera i Šoa. Ponovo se pokazalo da je saučesnik zlotvora i onaj ko o tom zlu ćuti. Možda će se naći neko ko će i o tome napisati dramu, kao što je Slobodan Šnajder napisao Hrvatskog Fausta. Voleo bih da vidim jednu takvu predstavu, jer je samo na sceni moguće progovoriti o „nemim saučesnicima”, jer nemi neće progovoriti o tome, zašto su ćutali kad su imena njihovh kolega izbrisana iz umetničkog života. Bilo ih je – sad ih nema! Među prvima se oglasila Mirjana Karanović, velika primadona jugoslovenskog pozorišta: još uvek nije u stanju da prevlada ovu vest, jer je Mira Furlan bila deo njenog života. U svom dirljivom oproštajnom govoru Rade Šerbedžija je rekao sve: bila je najlepša i najbolja i, osim toga – socijalista. Hrvatska joj se do današnjeg dana nije izvinila. Bila mi je velika čast, kad me je nedavno preminuli Dušan Jovanović, u Ljubljani, 1986. godine predstavio Miri Furlan u klubu Slovenskog mladinskog gledališča. Bila je otvorena i pametna, neobična lepota, ali pored toga izuzetno skromna, koja je imala svoje mišljenje i o najsuptilnijim intelektualnim pitanjima. I od tada živi u mom sećanju kao Jugoslovenska Lepota, koja je ostala verna sebi. Propatila je svoj egzil, a mi – ako je ostalo u nama još nešto držanja – njen odlazak mogli bismo nazvati i kaznom. I s pravom nas je kaznila. U Americi njen veliki glumački talenat nije mogao da se ostvari u punoj meri: i tome je dala primer, kako je ponekad potrebno da se čovek žrtvuje za svoje principe. U opozicionom splitskom Feral Tribunu objavljivala je poučne esejističke beleške, a u novije vreme sam na portalu Nova S čitao njenu dirljivu belešku koja je oživela i moje uspomene na more. Na kopnu naspram mora – shvatila je iznenada – da smo zarobljenici istorije, ali čim kročimo u vodu, ova se uspomena odmah rasprši, nalikovaće na bele kreste morskih talasa. Sve nestaje, kao da nikad nije ni bilo. Oslobađamo se naših okova. Najednom postajemo laki, fluidni, životno radosni. Najednom oživimo. Tako je pisala Mira Furlan, a ja se pitam, da li ću još ikad videti more koje evocira doživljaj slobode velike glumice.

subota, 23. januar 2021.

Ko pročita knjigu U požaru svetova Mihaela Martensa, shvatiće da nobelovac Ivo Andrić nije imao miran i harmoničan život, premda je pisac činio ogromne napore da stvori takav privid. Borio se sa strašnim suprotnostima i protivrečnostima. Majka bosanskog srpskog pisca, poreklom iz hrvatske porodice, strogih katoličkih svetonazora, živela je u Sarajevu, ali je iz nepoznatih razloga, svoje dete rodila u siromaštvu, bez oca, i podizala ga u Travniku. O dečaku je kasnije brinula jedna imućna višegradska porodica. Imao je i kasnije dosta sreće, i u Ministarstvu za inostrane poslove jugoslovenske kraljevine naišao je na dobronamernog zaštitnika. U mladosti je mrzeo Austrougarsku monarhiju, pridružio se organizaciji Mlada Bosna, iz čijih je redova poticao i Gavrio Princip, atentator na Franca Ferdinanda. Andrić je do kraja života ustrajao na stavu da je Gavrilo Princip s pravom potegao oružje na austrijskog prestolonaslednika. Iz Sarajeva je dospeo u Zagreb, ali nikako nije mogao da se skrasi u glavnom gradu Hrvatske. Pobegao je u Beograd, gde je primljen u službu u Ministarstvu za spoljne poslove. Radio je u konzulatima jugoslovenske kraljevine u brojnim evropskim gradovima (Grac, Trst, Rim, Madrid, Pariz), ali nigde se nije dobro osećao, stalno se obraćao ministastvu s molbom za premeštaj. Jedino je s Krakovom bio zadovoljan, gde je neko vreme bio na studijama, svoje simpatije prema Poljcima sačuvao je do kraja života. Uoči izbijanja Drugog svetskog rata bio je ambasador u Berlinu, i u tom svojstvu bio je pozvan i na proslavu Hitlerovog rođendana. O tim danima jedva da je nešto zabeležio. Hitler je okupirao Jugoslaviju, a Andrić se vratio u Beograd. Svoje najznačajnije romane napisao je tokom rata, ali za vreme nemačke okupacije nije objavio ni retka. Pisac je bio jači od diplomate. Postojala je bojazan da će posle preuzimanja vlasti od strane komunista na neki način biti proganjan, s obzirom na to da je kao diplomata izrazito antikomunističke jugoslovenske vlade izjednačavao komunizam s fašizmom. Ali nije! Ivo Andrić je postao drug Ivo, učlanio se u komunističku partiju, obilazio je fabrike, agitovao, zalagao se za izgradnju socijalizma, hvalio je Sovjetski savez, a pred kraj života, nobelovac Ivo Andrić predložio je maršala Tita za Nobelovu nagradu za mir. Svi se slažu da nikad nikom nije ni u čemu naudio, ali ni pomogao. Kao nobelovac, uprkos apelu brojnih međunarodnih organizacija, nije potpisao peticiju u odbranu proganjanih jugoslovenskih pisaca. Povučeni, u svemu umereni, mudri Ivo Andrić imao je izuzetno dramatičan život, teško zamisliv i u romanima. Dete 20. veka ostavio je iza sebe sama remek-dela, i nije teško pretpostaviti da je u tome značajnu ulogu imao i njegov pustolovni život. Jedno je sigurno – imao je jedan san: Jugoslaviju. Tom snu je bio privržen celog života. Jugoslavija se raspala, ali Andrićeva dela nas podsećaju na nju.
Kad je reč o Ivi Andriću, znam da kritičari i istoričari književnosti u prvi plan istču njegove romane Na Drini ćuprija i Travnička hronika, i verovatno su u pravu, ali meni je ipak najbliži njegov posthumno objavljeni roman Omer paša Latas. Pisac koji nije podnosio avangardu, koji se napadno distancirao od svih modernih književnih strujanja, pisac prepun bosanskih tema i doživljaja, napisao je najmoderniji roman o haosu i tragediji identiteta.

(Prevod: Arpad Vicko)