Nove brojke i činjenice

Akademik Vojislav Stanovčić, predsednik srpskog dela međudržavne mešovite srpsko-mađarske komisije istoričara koja ima zadatak da istraži zločine počinjene nad mađarskim stanovništvom Vojvodine 1944. i 1945. godine, učestvovao je u radu međunarodne konferencije u Subotici povodom obeležavanja 90. godišnjice osnivanja prve mađarske stranke u Vojvodini. Skup je organizovao Savez vojvođanskih Mađara. Tom prilikom akademik Stanovčić je Televiziji Vojvodine izjavio da se broj mađarskih žrtava na teritoriji Vojvodine u Drugom svetskom ratu kreće između 5.600 i 6.000. Ovaj podatak koji je u javnost izneo član mešovite komisije demantuje dosadašnje procene koje govore o 20.000, odnosno 40.000 mađarskih žrtava. Prema nagoveštajima, zvanična verzija izveštaja ove komisije biće objavljena do kraja ove godine, pa će se videti koje su procene verodostojne.

Gde smo?

Sanjao sam da bazam ulicama Novog Sada i da sam se izgubio u gradu. Ispred zgrade glavne pošte jedan moj stari poznanik, u očajanju, pita: gde smo?

Nostalgija za titovskim vremenima

Manju buru je izazvao autorski članak Tamaša Korheca u kojem kaže da se „početkom devedesetih godina rukovodstvo novosadskog Pravnog fakulteta prilagodilo očekivanjima vladajuće velikosrpske ideologije, usled čega je veći broj univerzitetskih nastavnika mađarske nacionalnosti oterano s fakulteta, ukinut stručni lektorat i uskraćena podrška nastavi na mađarskom jeziku, te da se pobrinulo, ne u poslednjem redu, da broj mađarskih studenata na Pravnom fakultetu bude desetkovan.” Nadležni rukovodioci i studenti Pravnog fakulteta su protestovali. Demantovali su predsednika Nacionalnog saveta Mađara i primetili da Korhec predaje na privatnom fakultetu i da na taj način želi da ruši ugled državnog fakulteta. U međuvremenu se ispostavilo i to da profesori mađarske nacionalnosti već godinama drže kursve, odnosno konsultacije iz predmeta obligacionog, rimskog i međunarodnog privatnog prava. Ured Nacionalnog saveta Mađara uzeo je u svoju zaštitu svog predsednika, ali nije izneo u javnost nikakve činjenice. A umesto na svađu, trebalo bi se koncentrisati na činjenice. Da li su nastavnici oterani s Pravnog fakulteta, ili nisu? Ako jesu, izvolite navesti njihova imena. Da li je ukinut stručni lektorat, ili nije? Izvolite izaći s preciznim podacima, datumima, brojkama. U ovakvim, nadasve osetljivim stvarima mora se biti energičan i, nadasve, verodostojan. To je pored ostalog važno i zbog toga što se u današnje vreme susrećemo s inflacijom mučeništva, kad se proganjanima predstavljaju i oni koji su u partijskoj državi ili i u miloševićevskim vremenima bili na visokim funkcijama. Još malo pa ćemo se naći u situaciji da su nekadašnji državni funkcioneri, direktori ili bar glavni urednici bili ponajviše proganjani, njih su kinjili anonimnim telefonskim pozivima, njima su pretili smrću. Namnožili su se mučenici, kao prvoborci posle 1945. godine. A o tome treba progovoriti, jer su prema mojim zapažanjima stvarne žrtve bili obični ljudi koji su bili bez zaštite partijskog kišobrana, niti su bili „poznata imena”. A baš o tim neznanim žrtvama niko ne vodi računa. A još je mučnije pomisliti na to da se danas moramo boriti za tekovine koje su u titovskim vremenima bile garantovane.

Lep dan

Danas posle podne naišao sam na devojke i mladiće koji su sedeli na jednoj terasi novosadske Zmaj Jovine ulice. Ipak je ovaj današnji dan bio lep.

Bez konsenzusa

Posle dugotrajnih, mučnih pregovora, zahvaljujući uglavnom sofističkim interpretacijama, došlo se do nekakvog sporazuma između Srbije i Kosova koji je – evo – otvario put Srbije prema statusu kandidata za članicu Evropske unije. Dobra vest, pomišljam, bez obzira na to što mi je jasno da su joj prethodile mnoge zađevice, odugovlačenja, opstrukcije koje, sve zajedno, govore samo o tome da u koalicionoj vladi tinjaju ozbiljne suprotnosti.

februar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)