Na rubu provalije

U čekaonici državne ambulante nervozni ljudi, sumnjičavo odmeravaju jedni druge. Ko će da uđe preko reda u ordinaciju, ko ima protekciju? Neki i negoduju, otkud ovaj haos. Bolničarke uvređeno odvraćaju, one baš rade, rmbače danonoćno, jedva stoje na nogama. Budimo srećni što još nisu sve medicinske sestra otišle u Englesku, gde su njihove kvalifikacije odlično plaćene. Lekari, opet, samo sležu ramenima. Parlament je spreman da usvoji novi zakon o radu, naprednjaci, socijalisti i Savez vojvođanskIh Mađara imaju takvu skupštinsku većinu da opozicija ne može ni da dođe do reči. Jedan od prekomerno revnosnih ministara sav egzaltiran izjavljuje da je srpska struja najjeftinija u Evropi, pa tako narod nema razloga da negoduje kad se postavi pitanje njenog poskupljenja. U redu, kaže sav usplahiren trafikant na obližnjem uglu, neka i naše plate budu kao što su u Austriji, rado ćemo platiti cenu austrijske struje. Parlament će, izvesno, izglasati zakon o radu, sindikati su pak najavili generalni štrajk. Ne sumnjam da su ove ozbiljne promene neophodne, ali zašto političari nisu iskreni? Verujem da se batrgamo na rubu provalije, ali zašto ćutimo o počecima krize? Nisu nevolje počele 2000. godine, već na samom početku devedesetih. Ratovi koji su tada vođeni, bili su veoma skupi, njihovu cenu ćemo još dugo otplaćivati, sa sve kamatama. To bi trebalo najzad otvoreno reći, da bi se jednom okončala i ova međusobna optuživanja i blaćenja. Zašto ne izađu na scenu, jedan po jedan, tadašnji, ali i danas vodeći funkcioneri i ne kažu građanima-biračima istinu? A istina je da će cenu tih ratova otplaćivati još nekoliko generacija. Naravno, to ni po čemu ne opravdava one funkcionere koji su u politici od 2000. godine, zato što su i oni zaobilazili istinu kao mačka vrelu kašu. Nisu ni oni rekli da ćemo još decenijama plaćati račune politike iz devedesetih, već su se naivno ušetali u klopku i olako obećali da će oni srediti stvari. A gubili su vreme i nadali se nekom večnom odgađanju. A sad smo tu gde jesmo. Najsiromašniji moraju da plate bogatstva oligarha, iz temelja novobogataških vila, dvoraca, čuju se vapaji nezaposlenih. Verujem da će predsednik vlade Aleksandar Vučić nekako već izaći na kraj sa svojim političkim protivnicima, ali sa vojskom poltrona i karijerista – jedva. Čitam da direktori novosadskih javnih preduzeća revnosno pišu telegrame podrške predlogu novog zakona o radu. Jedva da mogu zamisliti veći cinizam. Jesu li svesni, o čemu je premijer govorio? Govorio je o tome, da su gnezda rasipništva u javnim preduzećima, dakle, onaj ko kaže da je Vučić u pravu, morao bi odmah da podnese ostavku. Prema procenama novinara nemačkog radija Dojče vele, direktori javnih preduzeća se imenuju u 98 posto slučajeva na osnovu partijske pripadnosti. U 11 najvećih srpskih gradova od 104 direktorskih mesta 102 su popunjena na osnovu stranačke pripadnosti. U Srbiji postoji oko 700 javnih preduzeća čiji su dugovi 50 milijardi dinara. I sad, cenu te politike, vlast naplaćuje od penzionera.

Farizejske nacionalne države

Kad sam davne 1971. godine u Kepeš Ifjušagu objavio članak pod naslovom Kritika narodnosne elite, u novinama su me nazvali malograđanskim nacionalistom. Oni koji se danas vrpolje, busaju u prsa na nacionalističkoj desnici, tada su mudro ćutali, premda je moj članak govorio o tome da se manjinska politička elita otuđila od svoje nacionalne zajednice. Možda su bili u pravu, taj članak je, naime, razdrmao kompromise postignute između inteligencije i vlasti, pa se inteligencija pobojala da će izgubiti i ono što je do sada dobila. Napomenuo sam u tom članku i to da se u Vojvodini nisu obračunali sa rankovićevštinom. Aleksandar Ranković je bio šef jugoslovenske policije, svih tajnih službi i, pored ostalog, bio je poznat i po svojim antimanjinskim stavovima. Na znamenitom plenumu Centranog komiteta na Brionima 1966. godine smenjen je sa svih svojih položaja, ali prema mišljenju vojvođanskih partijskih lidera Ranković nije imao uticaja u Vojvodini. Umro je 1986. godine, njegovoj sahrani u Beogradu prisustvovalo je sto hiljada ljudi. Danas ga slave i veličaju uglavnom srpski nacionalisti. Trebalo je, dakle, mnogo vremena da shvatim, zašto je moj članak izazvao takav skandal. Na tadašnjoj Tribini mladih povedena je o njemu žestoka rasprava, najavljeno je da će Uj Simposion objaviti raspravu, što je značilo da je neko sve to snimio na magnetofonsku traku, ali taj materijal iz neznanih razloga nikad nije objavljen. Ni danas ne znam zbog čega. Nekih godinu i po dana bio sam bez posla, živeo kod roditelja u srbobranskoj Zelenoj ulici. Čitao sam tekstove vojvođanskih mađarskih pisaca o seoskom životu, o lepotama vojvođanske ravnice. Šta ta ravnica krije, o tome smo, međutim, malo znali. Nisu o tome govorili ni u Zelenoj ulici, što je značilo da je Rankovićev duh još i te kako bio prisutan. Svedoci su se bojali, a mi, milošću kasnijeg rođenja, u najboljem slučaju smo samo ponešto naslućivali. Trebalo je tim tajnim rankovićevskim putem da odbatrgamo nazad u prošlost, da bismo saznali više, ali – kako se ispostavilo – to je bilo naprosto nemoguće. U to vreme u Srbobranu je postojala gimnazija s mađarskim nastavnim jezikom, a maturanti su govorili da će uskoro u Novom Sadu upisati studije. Bili su željni grada. Stvarnost je pokazivala drugačije lice nego književnost. Ljudi su gledali da se presele u gradove, bilo im je dosta seoske idile. Što znači da je bilo još nekog optimizma u ljudima. Vratio sam se u svoju rodnu varošicu i uveče bih iz Zelene ulice odlazio u centar gradića i činilo mi se da je mladalačko doba završeno. Ono što sam napisao u romanu Memoari makroa nije moguće, niti se sme nastaviti. Mladalačkom dobu došao je kraj, ali nije počelo doba muške zrelosti. Nisam samo ja, verovatno, imao takva osećanja, prva generacija nakon završetka Prvog svetskog rata živela je u sličnom vakuumu. Društvo se nagodilo s vlašću, pomirilo se sa socijalizmom blagostanja. Mladost je bila već za nama, ali predstojeće zrelo doba nije obećavalo mnogo. Tražilo je od nas da se prilagodimo, da se uklopimo, pozivalo nas je na samopregor, na odricanje. Naravno, svako uklapanje je značilo izdaju mladosti, ali nikakav otpor tom uklapanju, prilagođavanju nije bio moguć. Srednjeg puta nije bilo, jer je i ćutanje značilo pristanak. A vlast nije ni tražila više od toga. Moj sistem vrednosti je bio socijalistički, ali nisam nalazio svoje mesto u tom socijalizmu. Ako bi me danas neko pitao, na kakav sam socijalizam mislio, ne bih znao da to detaljno objasnim. S ljudskim licem? Demokratski? Nadao sam se da će generacija, koja je tada tek počela da stasava, moći da krene rasterećena, bez okova smišljenih na Jalti, da će moći da krene s čistim kartama i da će pronaći novu alternativu. Da će pronaći svoje zrelo doba, ono koje sam ja izgubio. Zapravo sam tek krajem osamdesetih godina, pišući svoje novosadske eseje sabrane u knjizi Život na rubu, shvatio sa zaprepašćenjem, da nisam ni imao zrelo doba, da sam naglo ostario. Dupla ekspozicija, ili Pareneza bile su oproštaj od mladosti, dok novosadski eseji u zbirci Život na rubu jesu nagoveštaj samoubistva socijalizma. Nismo ga mi srušili, nema razloga da se junačimo, socijalizam se sam ubio. A ja ostao bez domovine. Preostao je još grad, Novi Sad. U Životu na rubu već su navedeni svi oni motivi koji će zaživeti u romanu Neoplanta ili Obećana zemlja. Nazvao sam ga romanom grada, ali moguće ga je i drugačije nazvati. I Maraijev, do sada nedovoljno vrednovan romaneskni ciklus – Garenovi – počeo sam da čitam kao grad-roman u kojem je grad postao strana sredina. Urušena je građanska forma življenja, ostao je tek virtuelni grad. Zamišljen kao grad-roman, pretvorio se na kraju u roman Evrope. Shvatio sam, sa zaprepašćenjem, pišući Neoplantu ili Obećanu zemlju, da su nacionalne države, zapravo, surovo kaznile gradove na rubnim podrućjima. Roman govori i o toj kazni.

jul 2014.
Preveo Arpad Vicko