sreda, 28. decembar 2022.

Predskazanja ruskog političara Medvedeva za 2023. godinu: 1.) cena nafte iznosiće 150 dolara po barelu; cena gasa će da dostigne 5000 dolara za 1000 kubnih metara; 2.) Ujedinjeno Kraljevstvo se vraća u Evropsku uniju;  3.) Evropska unija se raspada, a euro će prestati da postoji 4.) Poljska i Mađarska će zaposesti zapadne regione ranije postojeće Ukrajine; 5.) Uspostaviće se Četvrto carstvo na treritoriji Nemačke, Poljske, Baltičkih država, Češke, Slovačke, Kijevske republike i na nekim drugim teritorijama; 6.) Izbiće rat između Francuske i Četvrtog carstva, Evropa se cepa, velesile  rasparčavaju Poljsku; 7.) Severna Irska napušta Ujedinjeno Kraljevstvo, i pripaja se Republici Irskoj; 8.) izbija građanski rat u SAD, Kalifornija i Teksas postaju nezavisne, Teksas uspostavlja saveznu državu sa Meksikom; 9.) u preostalim državama na predsedničkim izborima pobeđuje Elon Mask; 10.) Najveće berze napuštaju Sjedinjene Države i sele se u Evropu i Aziju, 11.). Raspada se Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, euro i dolar nisu više vodeće  valute, njihovo mesto zauzimaju digitalna platežna sredstva.

subota, 31. decembar 2022.

Prelepo sunčano popodne. Na kratko vreme sednem na terasu obližnjeg kafea, posmatram šetače i stičem utisak da su ljudi srećni. Aniko mi priča da apoteka u susedstvu danas zatvara u četiri posle podne, spuštaju roloe i na jedan posebno intiman način slave. Punih godinu dana su dosađivali, ili čangrizali jedni drugima, ali na ovaj dan igraju u novim ulogama. Praznujemo da bismo se makar dan-dva kočoperili u novoj ulozi. U onoj ulozi koja nam veoma nedostaje u životu. Bojim se, međutim, da ova igra uloga gubi svoj intimni karakter. U restoranu preko puta mog stana čitavo poslepodne trešti turbofolk. Uzalud sam zatvarao prozore, muzika je sve gromkija. Priznajem da poslednja  decenija mog života odražava upravo ovu situaciju: uzalud sam zatvarao prozore, uzalud sam se povlačio, samo sam se nekoliko puta pojavljivao u javnosti, i to samo na promocijama mojih knjiga, ipak me zaokuplja način na koji novi duhovni establišment zauzima nove prostore ili kako se povremeno upušta u  mučne „opozicione” uloge.

Poslednjih desetleća sam shvatio da je vreme pobuna iza nas i da je usledio period utapanja, pomirenosti. Vazduh se proređuje oko nas, podseća me Aniko. Pomišljam na to da su poslednjih nekoliko godina preminuli mnogi moji bliski  prijatelji. Mene ne muči samoća, ona je moj izbor, nego ovaj magloviti duhovni vakuum. Nisu uspostavljeni novi sistemi vrednosti, ne šire se nove ideje koje bi skandalizovale konformističke mase. Nema novih  skandaloznih stvaralaca. Bez novih ideja povremene čarke deluju krajnje provincijski.

Već blizu trideset godina nosioci javnih funkcija su pripadnici novih generacija koje nisu obratile pažnju na to kuda je vodio onaj put na koji su stupili, ili su bili prisiljeni da stupe. Ni malo me ne oduševljava izjava američkog pisca Breta Istona Elisa po kome je vlast preuzela od straha usrana postmoderna generacija. Mislim da su koreni novog konformizma dublji. Kao što je i totalitarizam poprimio novi, samodopadljivi demokratski lik, tako je i konformizam prolazio kroz promene, rutinski preuzima meke, nonkonformističke slogane. Novi establišment se šeta u opozicionoj  togi. Nema mnogo posla, nove lisice ne zveckaju, a s druge strane, pletene su od svilenih niti. Ove svilene niti se mogu prepoznati u većem delu nove proze, kojoj nedostaju dramatične borbe sa duhom vremena. Čitajući ova dela pomišljam i na to da su ostala lišena i onih ljudskih sudbina koje žive sa idejama epohe a ujedno se i dramatično nadgornjavaju sa njima. Ili nema više epohalnih ideja? 

nedelja, 1. januar 2023.

Budi me jezivi lavež pasa. Psi iz okoline su nervozni posle noćašnje pucnjave. Oko ponoći je podrhtavala cela zgrada. U Srbiji su praznici sve bučniji, svakodnevnica sve agresivnija. I Hrvatska praznuje, ali ona zna šta. Građani procenjuju prednosti i mane evra. Od danas građani Evropske unije mogu i bez putnih isprava da ulaze u Hrvatsku. Od danas je uveden evro kao zvanično platežno sredstvo.

Pismo Slobodana Šnajdera: „Kad već više ne možemo da budemo mladi, neka budemo mudri”. Odmahujem glavom, mudrost danas znači onu staračku tihu gorčinu s kojom čovek uviđa da je uzalud proćerdao mladost. Na moje iznenađenje, međutim, prerano su postali mudri. Nikakva pobuna! Na Šnajderovu konkluziju pomišljam i dok čitam intervju Paola Mađelija u Danasu. Nismo se videli dobrih dvadeset godina, konačno će režirati u Beogradu. Letos je u Dubrovniku postavio Hamleta – prema njegovom čitanju Hamlet danas govori o tome da intelektualci više nisu savest epohe. Poražavajuće je njegovo mišljenje o današnjoj levici koja se odriče utopističkog razmišljanja. Nema više emancipatorskog programa. „…evropska levica, zapravo, igra jednu, u ovom trenutku rekao bih, i ne stidim se to reći, reakcionarnu ulogu, zato što je odustala od svojih bitnih principa”.  Teško je primiti k znanju ovu bolnu rečenicu. U Istočno-srednjoj Evropi levica je u bratskom ratu, dok na desnici primećujem uzornu solidarnost.

četvrtak, 5. januar 2023.

Ovo „malte ne” proleće izmamilo je Aniku i mene u  šetnju. Seli smo na terasu jednog kafea i uživali u blistavom suncu. Nikad nisam ni pomišljao na to da bih ovako umeo da uživam u darovima vremenskih prilika. 

I dok sedimo primećujemo na trotoaru L-a, našu staru poznanicu. Prošlih godina smo se često susretali  na raznim književnim večerima i kulturnim manifestacijama. Sela je za naš sto. Razgovaramo o mnogo čemu, i u jednom momemtu priznaje da se oseća sve usamljenijom. Ne žali se, njen preminuli suprug bio je primarijus u bolnici, kćerka je takođe završila medicinu, ona je penzionisana srednjoškolska nastavnica. Ima sve što joj je potrebno, a ipak se ne oseća dobro. U devedesetim godinama imala je mnogo prijateljica, dobro su se razumele, odnedavno, međuim, zapaža žalosne promene. Mlađe prijateljice ispoljavaju sve više razumevanja za vladinu politiku. Ne dopada im se, ali pristaju na nju. To se naročito odnosi na zaposlene. Često preispituje sebe, pitajući se kako bi se ona ponašala kad bi bila zaposlena? Da li bi se isto tako ponašala? Ne može da se odluči. Misli da se ne bi protivila.

U glavi mi se mota jedna Čehovljeva rečenica: Samo su ljudi uskih pogleda na svet u stanju da se ljute na svakodnevne ljude samo zato što nisu heroji. Zamišljam sebe, šta bih ja učinio na njihovom mestu. Jedno je sigurno: ne bih prihvatio nikakvu rukovodeću funkciju. Toga sam se celog života i pridržavao. Nikad nisam bio glavni urednik, direktor, ili bilo kakav šef. U tom pogledu sam sledbenik Ernea Sepa: kad  su ga proizveli za oficira zajedničke austro-ugarske vojske, dao je  ugravirati u sečivo svoje sablje ovu parolu: „Leben und leben lassen!” Ovde i sad to znači da, ako ne mogu da potegnem mač na vlast, onda neću da potegnem mač ni na one koji ne uživaju poverenje vlasti. Neki bi na to rekli da je to uzmicanje, ali meni je dosta onih heroja koji od drugih traže herojstvo, dok oni sami  neće biti ni okrznuti.

Sa penzionisanom nastavnicom  složili smo se i u tome da su devedesete godine bile zloslutnije nego današnje, ali da je situacija bila  moralno jednoznačnija. Bilo je jasno ko gde stoji. Danas je, međutim, mnogo  kameleona. Neko je bio  prisiljen, neko iz beznađa, neko iz karijerizma. Teško  ih je razlikovati. Još sam dodao da su devedesete bile moralno snošljivije jer je nada u nama bila vrlo živa. Verovali smo da će jednom svemu tome doći kraj. Posle 5. oktobra 2000. godine, međutim, naučili smo da su naše nade bile uzaludne. To su naučile i naredne generacije. Nadali smo se, i prošlost se obrušila na nas. Kritikovali smo Miloševića, i nadali se boljoj budućnosti. Zatim smo shvatili da nas je budućnost izneverila, narugala se našim nadama. Posle ovog nada će nas teško prevariti.

Možda će  posle nekoliko decenija nakon autokratskog pedrioda, na  javnu scenu stupiti jedna nova generacija koja će ponovo imati hrabrosti da se nada. A dotle će nekoliko desetleća nekoliko generacija kameleona, sa teškim bremenom na leđima da uvežbava umetnost preživljavanja. Neće im biti lako. Osuđeni su da bez utopije tapkaju u mestu i da bez nade uživaju u ulozi koju im vladajući vrh galantno podari.

ponedeljak, 9. januar, 2023.

Oporavljam se, jedva imam toliko snage da s vremena na vreme bacim pogled na televizijski ekran. Bez interesovanja sam primao k znanju inače uznemiravajuće vesti. Politički analitičari se utrkuju dokazujujući da će  2023. godina biti godina rata. Radije čitam, ali se brzo umorim, dakle nastavljam da zurim u ekran. Gledam N1, razumeo sam samo toliko da se nešto dešava oko mene, ali nisam  u stanju da spojim rečenice. Prelazim na mađarski ATV, tamo i nadalje uvek jedni te isti, o istom, na isti način. Rastužuje me suva opoziciona narativa i siromašna imaginacija. Kao da ih je Viktor Orban hipnotisao, samo se njime bave, umesto da otkriju alternativni sistem vrednosti. Levica danas podseća na ogromnu učionicu, za katedrom raspravljaju pametni  profesori i drže pametna predavanja, ali klupe učionice su  prazne. Rodila se katedralna levica. Danas na levici ponajviše  nedostaje fantazija, osećajna autentičnost i međusobna  levičarska empatija. Jedan levičar je postao vuk drugom levičaru.

Preveo Arpad Vicko (Foto: Lupiga)