Marai i Niče

Pred smrt, 1988. godine, Šandor Marai citirao je Ničea: „U demokratiji heroj silazi sa scene, na njegovom mestu se pojavljuje glumac.“ Da sam tada naišao na ovaj citat, vrlo verovatno bi ga pročitao s nevericom, jer sam verovao da demokratija afirmiše vrline, uprkos tome što demagozi s vremena na vreme i u njoj imaju uspeha. Polako uviđam da sam bio u zabludi, jer autoritarnost jednopartijskog sistema i nadalje žilavo ustrajava. Sistem je moguće promeniti, ali je rekonstrukcija političke kulture mnogo tvrđi orah. Voleo bih da i nadalje ostanem čovek izrazito demokratskih nazora i senzibiliteta, ali nikako ne uspevam da prevladam ni svoj skepticizam ni svoju grižu savesti. Kolektivistički zanos se uvek postavlja iznad demokratije i na taj način je i lažira. A neophodni preduslov demokratije je svakako kritički misleći pojedinac. Bez nepopustljivog i samosvesnog individualizma nema demokratije. Prisećam se Bele Hamvaša: „Kolektivnim ideologijama nije u interesu da čovek bude slobodan, već da bude poslušan“. Samo što taj kolektivizam, kao što se pokazalo, ima brojne podvrste. U jednopartijskom sistemu ljudi su se stideli sluganjskog duha, u višepartijskom sistemu se pak ponose sa njim.

Kafe Gerloci

Sedim sa R-om u Kafeu Gerloci. Razglabamo o tome, da li bi u današnjoj Mađarskoj bila moguća samoograničavajuća umerenost, ili nam ne preostaje ništa drugo osim da se večito borimo jedni protiv drugih. Teško se snalazim u najnovijim protivrečnostima, jer je veoma teško razlikovati lične animozitete i suprotnosti od različitosti mišljenja. Krajem osamdesetih godina sam te stvari nedvosmisleno uočavao i, da budem iskren, u to vreme sam se i najbolje osećao u Budimpešti, jer su se svi moji prijatelji nalazili na istoj strani, u istoj grupi. Početkom devedesetih, kad je Mađarska postala uzor među srednjo-istočno-evropskim zemljama, putevi nekadašnjih prijatelja počeli su da se razilaze. Još neko vreme mi se činilo da se ti putevi na neki način uzajamno nadopunjuju. Danas je ta pretpostvaka nezamisliva, i toga se prilično zbunjeno muvam peštanskim ulicama. Preostaje mi samo da se nadam, da ovo stanje ne može večno da traje, i da će one protivrečnosti, koje danas toliko bujaju, jednom ipak izbledeti, preoblikovati, onda, kad će akteri postati svesni da će, sami za sebe, svaki po sebi, ostati – krnji.

Maraijeve nedoumice

Šandor Marai, u emigraciji, 1952. godine razglaba o tome da je trijanonsko mađarsko društvo izgubilo svoju veličinu. „Video sam posle ovo društvo u gaćama svakakvih boja, ali te gaće su uvek bile usrane.“

Optimizam kontra pesimizam

Mađarski vladini krugovi ispoljavaju gorki optimizam, opozicija pak potišteni pesimizam. Razlika je neznatna, pa ipak deluje kao provalija.

Cena jedinstva

Više puta sam, sa više mesta u Budimpešti čuo ocenu da je najveći uspeh Fidesa u Karpatskom basenu vaspitno disciplinovanje Saveza vojvođanskih Mađara. Neki baš i nisu u stanju da shvate šta se dešavalo, dok drugi dokazuju da bi i razuzdane, obesne manjinske stranke u Slovačkoj i u Rumuniji morale da se ugledaju na primer Saveza vojvođanskih Mađara. U manjinskom položaju nema mesta pluralizmu! To zahteva mađarsko jedinstvo, ponavljaju uporno. Naravno, ova vrsta zajedništva, iliti sabornosti, ima visoku cenu, u Vojvodini je međusobno sučeljeno šest mađarskih manjinskih partija, dok znatan broj Mađara ne daje svoj glas manjinskim partijama.

Prognoza vremena

Mađarska nacionalna televizija, takozvani javni informativni servis, javlja: hladne vazdušne mase približavaju se Mađarskoj. Očekuje se osetno zahlađenje. To je jedina naprijatna vest. Sve ostalo je u savršenom redu. Nije li to ipak malo čudno? Nekoliko minuta kasnije gledam informativnu emisiju jedne nemačke televizije. U Nemačkoj nije baš sve u najboljem redu.

septembar 2012.
(Preveo Arpad Vicko)