Prepirke na razmeđi epoha

Repertoar ovogodišnjeg Sterijinog pozorja izazvao je žive rasprave, pa i prepirke. Na svečanoj dodeli nagrada publika je glasnim negodovanjem primala odluke žirija, što znači da su prikazane predstave naišle na podeljeno dopadanje ili nedopadanje publike. Sve to nije neuobičajeno u pozorišnom životu, i sve to ima i smisla pod uslovom da potom usledi i temeljna rasprava u stručnoj javnosti. Činjenica je, naime, da je, u razdoblju krize zapadnoevropskog kapitalizma i istočnoevropskog divljeg kapitalizma, u duboku krizu zapao i nekadašnji – ali sada već akademski – modernizam. Umetnička razdoblja se smenjuju, ali danas nije reč samo o promenama stila, nego i epoha, a te promene, neizbežno, ruše dosadašnje kanone. Veoma dugo sam i ja mislio da je Dvadeseti vek okončan 1989. godinom. Pokazalo se da sam bio u zabludi. Promena epohe, čini se, tek sad počinje da se primiče svome kraju, uz velike muke i teškoće. Na kraju prošlog veka je sevalo i grmilo, a sada se zemlja trese pod našim nogama. Kod nas je posle razdoblja socijalističkog estetizma dugo izgledalo da će umetnostima ipak uspeti da se – u razdoblju divljeg kapitalizma – usele u pomalo već iskrzane, ali spolja gledano još uvek sjajne kule od slonovače, i da će zahvaljujući tome članovi novog establišmenta (da parafraziram Eliota) u udobnim salonima „hvaliti lepotu”. I jesu je hvalili, ali samo onako, uzgred, jer nije postavljala probleme. Velikodušno dozvoljavaju da lepota vene i da se suši u paučinama premreženim kulama od slonovače, utoliko pre, jer većina nove vladajuće elite – mada to otvoreno ne priznaje – estetička zadovoljstva, uživanja, prepoznaje u turbofolku ili u „akademskoj banalnosti”. U ovakvom autoritarizmu kultura je disciplinovana, u demokratiji divljeg kapitalizma ona je ponižena. Sad na sceni imamo vladavinu demokratskog kiča, protiv kojeg su se, većinom mlađi umetnici i pisci, u poslednje vreme pobunili, i jasno su i glasno, oštrim rečima, a ne kićenim rečenicama, saopštili da je kralj – go. Pala je maska sa ocvale lepote i ugledasmo njeno jezivo lice. O tome, zapravo, i govori repertoar ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. O traganju. Moramo potražiti, i pronaći, autentično ime našeg sveta i naše sudbine, moramo da se vratimo čistom i jednostavnom izvoru imenovanja. Nema više nikakve potrebe da se stvari na jedan licemeran način i dalje komplikuju – čini se da je danas najteži zadatak precizno imenovati stvari. Ne tvrdim da će ova potraga iznedriti remek-dela: ovogodišnji repertoar je simbolizovao neku vrstu proboja, ukazujući na dramatičan način da postoji i jedan drugi svet koji bismo najradije negirali, a taj svet je upravo naša sudbina, naš život. Mnogi još uvek misle da je zadatak umetnosti da gura stvarnost pod tepih, da je lažno predstavlja, međutim, umetnička gerila ne ide tim putem. Deca počinju da propitkuju očeve – gde su bili, šta su radili, kud su nas doveli? Doduše, pri tome reditelji još tragaju za tekstovima, jer kao da su koraci književnosti usporeni. Mnogi od tih očeva, ogorčeni i zgroženi, nastoje da pobegnu nazad u kule od slonovače i da iz tih kula gledaju kako se svet prolepšava. I bežeći, kukaju da im je dosta stvarnosti. Voleli bi da vide nešto lepo, uzvišeno, veličanstveno i, duboko razočarani, konstatuju da toga nema čak ni u pozorištu. Pa, nema! Nema nigde – zašto bi trebalo da bude baš u pozorištu ili u književnosti?

Ko su ti Francuzi?

Novosadsko pozorište – Újvidéki Színház dobilo je specijalnu nagradu na ovogodišnjim Pozorju, primetio bih, ne prvi put. A to znači da su stalno u konkurenciji. Nisam iznenađen, još početkom 2000. godine sam zapisao u svoj dnevnik da je u duhovnom životu vojvođanskih Mađara preporod započeo baš u pozorištu. „U tim olovnim godinama jedna mlada, nadarena grupa, mogao bih reći čak: zaverenika – položila je zapravo nove temelje naše kulture, celokupna naša inteligencija mogla bi od njih mnogo toga da nauči” – pisao sam tada, s ne malim nadama. Ako je naša manjinska politika i šantava, ćopava – verovao sam – kultura će valjda uravnotežiti njene korake. Nažalost, i kultura je počela da šepa, ali ne na svim područjima. Među dobre primere može se ubrojiti i ugled koji je subotičko pozorište Kostolanji steklo širom zemlje, i u regionu. To su odlični primeri kad je reč o stvaranju i reprezentovanju mađarskih kulturnih vrednosti. Kod nas, naime, mnogi drže govore o mađarskom duhu, o mađarskoj duhovnosti, ali pri tom zaboravljaju na njenu najvažniju karakteristiku, odrednicu, koju je Laslo Nemet toliko često isticao – a to je kvalitet. Naš najvažniji zadatak je stvaranje kvaliteta, i tako će i naše „mađarstvo” biti samo po sebi razumljivo – ne nekakva značka, već jedno duboko, intimno osećanje koje nas prati poput sna. Ne mogu se smokvinim listom „mađarstva” prikrivati diletantizam, osrednjost, plitkoumnost, puka demagogija. Nacionalna svest, u ovom slučaju mađarska, nije biznis kojim se bave razne fondacije, nije zanimanje, već je pitanje kvaliteta. Nije na meni da se upuštam u polemiku sa odlukama žirija, nikad to nisam činio, neću ni sada, rekao bih samo to da se predstava Mara/Sad novosadskog ansambla u režiji Andraša Urbana zasluženo tako visoko rangirana. Možda je samo malo, nekoliko milimetara nedostajalo da osvoji i glavnu nagradu, ali je moguće i to da je za nekoliko milimetara isprednjačila više no što je bilo potrebno za puni uspeh. U nekim momentima je, naime, bila primetna ona unutrašnja nesigurnost – nije baš bilo sasvim jasno o kome je, zapravo, reč: o nama, ili „samo” o onim Francuzima, i tada bi zapanjujuća scenska energija besciljno isparila. Ali i to je na izvestan način raščišćeno završnom scenom predstave. Nemojmo se zavaravati, ono klicanje koje se prolomilo na kraju predstave, ne govori o „onim Francuzima”, nego o nama. Mi smo ti koji kličemo. Kao što i pomenute nesigurnosti predstave govore o nama, jer je Andrašu Urbanu sasvim jasno, da ono što komformističke manjinske elite ne žele da čuju, treba izreći oprezno, lukavo, zaobilazno.

jun 2012.
(Preveo Arpad Vicko)