Moralni protest
Preturam među novim, na polici poređanim knjigama, i pošto ću po svemu sudeći imati nekoliko mirnijih dana, opredeljujem se za delo Izvod iz knjige rođenih Marka Tompsona, koja govori o Danilu Kišu i o našem dobu. Nadasve zanimljiva konstatacija o specifičnom, književnom predočavanju jevrejske sudbine. Pitam se, da li je to moguće postaviti u paralelu sa manjinskim romanesknim svetom? Nažalost, u manjinskim književnostima ima mnogo šablona, mnogo opštih mesta, a toga ima dosta i u manjinskoj književnoj kritici. Zašto ne bi i ona mogla da bude isto tako univerzalna i osobena kao što je jevrejska sudbina? Zanimljivo je da se od mađarskih kritičara, bar koliko ja znam, niko nije sa tim bavio. Povodom Kiša, i njegovim tragovima, Tompson veoma kritički piše o Novom Sadu. Novi Sad i Danilo Kiš: narativa istorije jevrejskih stradanja. Pišući o mom romanu Neoplanta ili Obećana zemlja, neki novosadski kritičari su primetili da je njihova slika Novog Sada povoljnija nego što je moja. Verovatno su njihovoj pažnji promakli romani Danila Kiša ili Aleksandra Tišme, pored njihovih dela moje viđenje Novog Sada je vrlo blagonaklono.
Zašto očekuju od mene idilu, razmišljam, kad zvoni telefon, javlja se direktor Narodnog pozorišta iz Niša. Počele su probe Šofera, premijera će biti negde sredinom decembra. Čekaju me. Obećavam da sigurno dolazim. Preda mnom su pomalo naporni dani. Budimpeštanska premijera Neoplante zakazana je za 8. decembar u pozorištu Talija; 12. decembra je peštanska promocija moje knjige U četiri oka sa Maraijem, sutradan potpisujem svoje knjige… Ukoliko se ne dogodi nešto neočekivano, moći ću 14. decembra Avala-eskpresom da se dotruckam do Novog Sada i da sutradan ujutro, 15. decembra otputujem u Niš. Ovaj poziv iz južne Srbije mi je dobro došao, ima više od deset godina kako nisam bio u tim krajevima. Niš je već čvrsto jezgro, pravi Balkan! S blagim smeškom pomišljam na budimpeštanske kolege-pisce koji se smelo otiskuju sve do Subotice, tamo se i zaustavljaju, nakon što u tom gradu otkrivaju – Balkan! Prema mom mišljenju Subotica je samo virtuelno predgrađe Segedina, a kad Srbija jednom postane članica Evropske unije, ona će to i realno da bude. Ljupko predgrađe gde se u rustičnim gostionicama služe originalni srpski ćevapčići s mnogo luka i s kajmakom. Predveče Aniko lektoriše moje beleške namenjene nedeljniku Čaladi Ker, kad se – najednom – zacrni monitor njenog laptopa. Pokušavam da ga oživim, bezuspešno. Telefoniram prijatelju Janošu Tomi, informatičaru. Sad je zauzet, kaže, može da navrati tek oko devet. Na internet-portalu televizije N1 čitam da su u Budimpešti i u nekoliko gradova u unutrašnjosti počele masovne demonstracije. Uključujem televizor, ATV uživo prenosi demonstracije na trgu ispred parlamenta. Jak kordon specijalne policije sprečava demonstrante da se dokopaju širokih stepenica, linija razdvajanje se ugiba, vijuga. Ne skidam pogled s ekrana, vidim da su demonstranti većinom mladi ljudi. Skandiraju parole uprte protiv premijera Viktora Orbana, ali se ispostavlja da nije reč samo o njemu. Nema partijskih zastava, većina govornika je očigledno bez političkog iskustva, nespretni su, nesnađeni, jedva savladavaju tremu. Na trgu ispred parlamenta ne drže govore političari, već predstavnici ćutljive generacije. Nisu zadovoljni, zaključujem prema parolama, elitom koja je poslednjih dvadeset godina – dakle, u periodu tranzicije – bila na vlasti. Ovi ljudi više ni u koga nemaju poverenja, duboko su razočarani rezultatima tranzicije i gade se svake politike. Grde, kude oligarhe koji su se baš u vreme tranicije enormno obogatili, i staju na stranu onih koji su u isto vreme izgubili sve. Pomišljam na Đulu Ilješa. Siromašni postaju još siromašnijI, a bogati će biti još bogatiji – to je, bez sumnje, pitanje od prvorazrednog, nacionalnog značaja. To sam, kao pisac, na određeni način i artikulisao u romanu Neoplanta ili Obećana zemlja: majka fijakeriste Novaka bila je sluškinja u kraljevskoj Jugoslaviji, ostala je sluškinja i posle ulaska Hortija u Bačku. Nastavila je da rmbači u istoj kući. Svet se oko nje promenio samo utoliko što je jedna peštanska gospođica zaposela vilu pređašnjeg vlasnika, gospodina Marića. Tih dana je čitav grad odzvanjao od bučnog izražavanja mađarskih nacionalnih osećanja, a Novakova majka je i dalje služila, spremala, prala, peglala i kuvala, u istoj kući, samo je sad morala da ugađa željama i hirevima jedne peštanske gospođice. Zatim su se Marići vratili, peštanska gospođica je zbrisala, a Novakova mati je bila srećna što je mogla ostati stara/nova sluškinja u srpskoj porodici.
Govornici na peštanskim demonstracijama često naglašavaju da treba savladati strah. Ovaj strah je sve upadljivije prisutan u čitavom regionu. Istočno-srednja Evropa se oslobodila i postala histerična, obični mali ljudi se još uvek boje vlasti. Građanima je već dosta svega. Ovde se ne raspravlja o desnici i levici, ne raspravlja se o populizmu, o liberalizmu, konzervativizmu, niti o nacionalizmu, već o razočarenju, o strahu, o demokratiji, o moralnoj čistoći. Moram priznati da mi je dobro poznata priroda ovog osećanja sveta, u Novom Sadu se iz dana u dan suočavam sa njim, ili ga lično doživljavam. Ljudi beže sa javne scene, zajedno sa njim napuštam i ja javni prostor. Ti ljudi su većinom srditi, besni, poniženi, osramoćeni, jer su čekali nešto što se nije dogodilo. Još se ne može znati kakve će efekte imati ove demonstracije. Da li će splasnuti? Hoće li dovesti do haosa? Ili do ispaštanja? Do one vrste ispaštanja o kojem sam pisao u knjizi Priče iz donjih predela, kad rođeni Nemac, muž jedna bačke Mađarice, brizne u plač u trenutku rušenja berlinskog zida i kad je u stanju da s mukom, progura kroz grlo samo jednu reč: Sühne – ispaštanje.
Nastavak
U Budimpešti se nastavljaju demonstracije. Vojvođanska mađarska štampa ne informiše čitaoce o tim događajima. Stvarno ne razumem, zašto – kad i Mađar Nemzet izveštava o njima. Pretpostavljam da je reč o uobičajeno preteranoj manjinskoj revnosti.
O poreknutoj i falsifikovanoj prošlosti
Na bulevaru, nadomak zgrade u kojoj stanujem, ispred apoteke dva sredovečna gospodina iskreno ožalošćeni oplakuju komunizam, kad im pristupi jedan stariji čovek: „Nisam prosjak, samo bih zamolio gospodu da mi kupe moje lekove” – kaže ponizno. Dva gospodina su se, međutim, toliko zanela u razgovoru, da i ne primećuju, ne čuju trećeg, koji im se obratio. Možda treba napomenuti i to da su sva trojica, dva gospodina i prosjak – govorili mađarski. I ponovo pomislih na Đulu Ilješa. Ne mogu da zaboravim tu scenu, taj prizor mi je pred očima čak i kad nešto kasnije, posle skoro godinu dana, ponovo sedim sa Alparom Lošoncem u kafeu Sketch, gde smo se obično i ranije nalazili. Nekim povodom pomenuo sam ime Žigmonda Keka, predratnog intelektualca, izuzetno obrazovanog komunistu. Već odavno se spremam da napišem jednu dramu, ne baš o njemu, nego o njegovoj tragediji. U sedamdesetim godinama često smo sedeli u jednoj kafanici blizu Foruma – nije baš voleo da sedimo u desku ili u Forumovom klubu. Znao sam da (i) Bodlera čita na francuskom. Uz to je odlično govorio i nemački. Vrlo verovatno i engleski, dodao je Alpar Lošonc. Verovatno, klimnuo sam glavom, i prešao na najosetljiviju tačku našeg razgovora. Želeo sam da dokučim, naime, zašto se Žigmond Kek, ipak, svrstao svojevremeno na stranu Informbiroa. Od Lasla Gala sam ranije čuo da su ga iz najviših rukovodećih krugova u Beogradu naprosto preklinjali da promeni mišljenje, i da ga neće poslati na Goli otok, na YU-GULAG. Ali on je odbacio ponuđeni pojas za spasavanje i tvrdoglavo ustrajao uz Staljina. Zašto je stao na stranu Staljina jedan intelektualac takvog kalibra, sa širokim zapadnim obrazovanjem, tada već u penziji. Tokom razgovora sa Kekom dugo sam zaobilazio to pitanje, ali sam naposletku ipak oprezno ukazao na njega. A Žigmond Kek, kao da je čekao takvu priliku, upustio se u jedan poduži monolog. Ispostavilo se da je i te kako dobro znao šta je značio staljinizam, čitao je već i Židov dnevnik, čitao je i Orvela. Znao je sve što je jedan evropski intelektualac morao da zna. Ali, baš zbog toga što je znao, zašto je stao na njegovu stranu? Procenio je – i ne samo on, već i drugi vojvođanski komunisti mađarske nacionalnosti, da će cenu raskida sa Staljinom platiti vojvođanski Mađari. Nije bilo mogućnosti dobrog izbora. Sukobili su se u njemu lični interesi i uverenja sa osećanjem odgovornosti za vojvođanski mađarski živalj. Na njegovu odluku su svakako uticale i još sveže uspomene na stradanje nedužnog mađarskog stanovništva krajem 1944. i početkom 1945. godine. Pognute glave sam slušao priču o strašnom unutrašnjem konfliktu. Žrtva koju je podneo za svoj narod bila je neljudska, Žigmond Kek je stavio na kocku svoj život, porekao je svoja iskrena uverenja, svoju kulturu. I odveden je na Goli otok, gde je tamnovao u potpunoj izolaciji, tako da nije znao ni to, da je njegova žrtva bila suvišna, jugoslovenski komunisti nisu odabrali opciju novih atrociteta, pokazali su svoju velikodušnost, i jugoslovenskim Mađarima je laknulo, toliko da su i uspomene na atrocitete iz 1944. i 1945. prigušili u sebe. Posle nekog vremena su čak i na raznim evropskim forumima počeli da hvale manjinsku politiku maršala Tita. I nakon što je na način ravan čudu, Žigmond Kek preživeo golootočku golgotu, i kad se vratio kući, našao se suočen s jednim promenjenim svetom. Njegova rođena kćerka bila je članica Saveza komunista Jugoslavije. Paklena situacija. Jedna od najvećih ljudskih tragedija: u interesu najplemenitijih ciljeva, stupio je u savez sa đavolom, pristao je na najveću žrtvu, ali nije zavredeo ni faustovsku sudbinu. Da li je zbilja takva tragedija manjinskog čoveka? Alpar Lošonc se nadovezao na moje reči ukazujući na istoriju predratnog Hida. Pažljivo je pročitao te stare brojeve i konstatovao da je tadašnja levica bila radikalno angažovana na odbrani prava mađarske manjine. Postavljeni su takvi kriterijumi, takva merila, koja ni mnogi današnji manjinski političari ne smeju da pomenu. Možda će Alpar to i napisati. Krajem šezdesetih sam pokušao nešto slično, ali nakon što je šezdesetosma zadavljena, kada su se od nje svi odrekli, ostao sam usamljen. Morao bi to da napiše, da bi me podsećao. Možda ću jednom i ja da napišem tu dramu. Možda će uvodna slika, prolog, biti baš ona scena ispred apoteke.
novembar 2014.
Preveo Arpad Vicko