Večni purgatorijum

Autobiografski zapisi – pod ovim naslovom zagrebački Globus objavio je 2000. godine knjigu Stanka Lasića. Autor je rođen 1927. godine, na univerzitetu je predavao jugoslovenske, odnosno hrvatsku književnost, njegove studije iz oblasti istorije ideja i njegovi naučni radovi vezani za opus Miroslava Krleže, spadaju u najvažnija dela istorije hrvatske književnosti. Lasićeva knjiga iz 1970. godine – Sukob na književnoj ljevici – ostavila je i u meni dubok trag, bila mi je od ogromne pomoći u naporima da prebrodim duhovnu krizu koja me je zahvatila posle znamenite 1968. godine. Lasić je u hrvatskoj domestifikovao strukturalnu analizu, ali ne onu njenu sterilnu, mađarsku varijantu, već onu koju su razvili francuski strukturalisti (Kristeva, Solers), bliski šezdesetosmaškim studentskim pobunjenicima. U svojim autobiografskim beleškama Lasić piše o tome kroz kakav je pakao prolazila srednje-istočno-evropska inteligencija – dakle, o onim inteleketualnim putevima koje je u Drugom svetskom ratu trasirao antifašizam. A taj put je vodio u komunizam i to u njegovu najgoru fazu. Lasić detaljno opisuje onaj fanatizam koji je nastao iz idealizma dvadesetogodišnjaka i nade u neki bolji svet. To razdoblje se okončalo sredinom pedesetih godina. Posle Lasićevih autobiografskih beleški više cenim generacije dvadesetih godina, njihov put je doista bio tragičan, prepun ne samo iskušenja, izazova, posrtaja, nego i grešaka, zlodela. Nažalost, o svemu tome nema ni pomena u književnosti vojvođanskih Mađara, svedoci ćute, ili traže žrtvenog jarca. Kao da su oluje prošlog veka naprosto mimoišle našu kulturu. Mi, mlađi, koji smo se milošću sudbine rodili kasnije, malo znamo o duševnim dramama o kojima naši stariji savremenici duboko ćute. Mi nismo prolazili kroz pakao, međutim, rekao bih da smo bili osuđeni na večni purgatorijum. Lasić, dakako, predočava i taj purgatorijum: najpre počinju da duvaju neki sveži, topliji vetrovi, smenjen je Ranković, potom 1968. godine slede studentske pobune, pa na scenu stupa hrvatsko proljeće, a potom sledi histerični strah partijske elite od demokratskih procesa. Iz duboke senke izlazi militantni beogradski unitarizam inicirajući razbijanje države i, kao odgovor na to, dolazi do jačanja hrvatskog nacionalizma. I u tom košmaru, na koju stranu krenuti, kuda pobeći? Lasić je bivao sve skeptičniji, izbegavao je ekstreme i totalitaristički habitus u čiju je zamku posle Drugog svetskog rata i sam pao. Pročitavši ovu knjigu pomišljam da razdoblje purgatorijuma traje i danas, bez obzira na to što su ekstremi pod plišanim omotačem. A taj plišani autoritarizam deluje omamljujuće, opijajuće na mlade intelektualce, pisce, umetnike. Otkrili su purgatporijumske umetničke igre..

Oglašavaju se svedoci

Nesvakidašnja ispovest Stanka Lasića o operaciji Oluja hrvatske vojske. Nema sumnje da najveću odgovornost snose srpski lideri iz Knina, ali to ne znači, piše Lasić, da treba zaboraviti na hrvatska zlodela. Javno iznošenje ovog stava, te 2000. godine, u ovakvom radikalnom obličju, bio je i te kako hrabar čin. Utoliko pre što Lasić detaljno opisuje ubistva i pljačke. Njegova knjiga podseća na svedočanstva Šandora Maraija iz 1944-1945. godine. Marai kao očevidac izveštava o zlodelima fašističkih strelastih krstova („njilaša”), počinjenih u Budimpešti. Posle Lasića, prelistavam knjige srpskog intelektualca Srđe Popovića koji, pak, beleži spske zločine. I pomišljam, koliko bi bilo važno pokrenuti jednu srednje-istočno-evropsku ediciju, jednu seriju knjiga na čijim bi se stranicama oglasili svedoci, koji su neuporedivo autentičniji od onih koji neprestano podsećaju samo na zlodela druge nacije, a ona koja su počili njihovi sunarodnici – neizmerno hvale.

Malro

Uveče Malro. Roman Osvajači. Možda i dnevnički roman. Čitam, i ćutke polemišem sa njim. To je najbolji lek protiv zavodljivog zova lepoduha pod zaštitom aktuelne vlasti.

I vuk, i ovce

Akcija rekonstrukcije vlade počinje da dodiruje samo dno neukusa. Partijski lideri zasedaju, kalkulišu, hvale sami sebe. To me zapravo i ne iznenađuje, neka mi neko pokaže političara koji ne hvali vlastite zasluge. Izuzetaka, naravno, ima, ali oni su svi bili državnici. Čerčil, De Gol, Vili Brant. Nastavlja se, dakle, vašarsko potezanje konopca. Ko odlazi, ko ostaje? Završeno je suđenje povodom paljenja beogradske Bajrakli džamije marta 2004. godine. Posle velikog („veličanstvenog”) mitinga solidarnosti s kosovskim Srbima, džamija se našla u plamenu, ona nije zapaljena u potaji, nego javno, ali sud je odlučio da oslobodi sve optužene za paljevinu. Ispostavlja se, dakle, da niko nije kriv. Niko nije osuđen, pretpostavlja se da se džamija sama zapalila. Sreća je ovih piromana, što nisu Temerinčani. U međuvremenu je smenjen i komandant žandarmerije, čini se zbog teških propusta u radu (a desila se jedna „kap koja je prelila čašu”, kako reče direktor policije obrazlažući smenu), ali – gle čuda – iako je smenjen, ujedno je i unapređen. Smenjeni komandant žandarmerije postao je pomoćnik direktora policije. Tako se čaša prelila. Ne zna se, dakle, da li je smenjen ili unapređen, bojim se da je ova dvosmislena retorika glavna karakteristika, zapravo, „evropskog puta” kojim je puna zadovoljna i srećna srpska štampa. I sad razmišljam, na kakve će nove, visoke i odgovorne položaje zasesti smenjeni ministri? Jer neki će biti smenjeni, to je izvesno, u protivnom će biti ozbiljno uzdrman kredibilitet prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića. Meni se čini da najveći deo političke elite zapravo i ne razume namere Srpske napredne stranke, koja je na vrhu svoje popularnosti. A stvar je vrlo jednostavna. Naprednjaci su naučili lekciju na kojoj su lideri Demokratske stranke pali na ispitu. Za sve promašaje vlade u javnosti će oni biti pozvani na odgovornost, dok će koalicioni partneri lako naći sebi novog mladoženju. Ako se jednom to već desilo, zašto se ne bi moglo desiti ponovo? Sad je pitanje, kako izvesti rekonstrukciju vlade tako da i vuk bude sit, ali i ovce da ostanu na broju. Koji je onaj minimum koji će zadovoljiti naprednjake? A pri tom se čini da su i naprednjaci nešto nesigurni. Njihov politički podvig je, međutim, neosporan: stupivši na evropski put naprosto su hipnotizovali antievropsku srpsku ekstremnu desnicu. Ove organizacije su za vreme prethodne vlasti žestoko demonstrirale protiv vlade, i najsitniji ustupak Prištini ih je mobilisao, a sad se ponašaju kao zečići. I, naravno, kao kompenzaciju, traže žrtvenog jarca, a za to je vazda najpogodniji neki intelektualac koji je izvan svake vlasti, koji ne večera sa Hašimom Tačijem, i ne razgovara sa činovnicima Evropske unije. Takvima nije rizično ni pripretiti, nije ih rizično ni zastrašivati, njih je lako proglasiti krivcima. Eto, na šta se srozala ona poslovična velika hrabrost rodoljoba ovdašnjih.

Moral medija

Sin vlasnika ogromne medijske imperije tek je postao punoletan kad je u Beogradu na smrt pregazio jednu mladu gimnazijalku. Srpski mediji su razaslali u svet storije o tome kako je to dete pitomo, dobro, svake ljubavi vredno stvorenje. Ne zameram mu, svaki otac bi to uradio. Mediji su odmah prihvatili te slogane, a vrline žrtve su se našle u drugom planu. Međutim – razmišljam – da li svaki otac uživa ovaj privilegovani status? Da li svaki otac ima pravo da na ovaj način usmerava, da utiče na formiranje javnog mnjenja? Da li svaki otac ima pravo da u javnosti ovako utemelji olakšavajuće okolnosti? Ili samo bogati očevi imaju na to pravo? U pitanju je, dakle, moral medija.

jul 2013.
(Preveo Arpad Vicko)