Razmena udaraca

Vojvođanska mađarska inteligencija se utišala, u čitavom regionu nema ovako krotke inteligencije kao što je ova u vojvođanskoj mađarskoj zajednici. Mir i spokojstvo. Ištvan Pastor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, pročitao je vojvođansku mađarsku inteligenciju, mada – istina – nije mu to bilo bog zna kako teško. Jedino ponekad na subotičkom domaćem zelenom travnjaku dolazi, što bi se reklo: ničim izazvano, do okršaja između Subotičkog pokreta i Subotičkog saveza Mađara – po nekim subotičkim pitanjima.

Viktor Orban o Srbima

„I srpski premijer – mada je onako visok, krupan, fizički robusne pojave – jeste ipak čovek osetljivog srca. Postoji taj slovenski karakter, znate, u ovim susednim zemljama, to su ljudi ovako, fizički, veoma jaki, ali u isto vreme bi vam dali i svoju košulju, samo ako čovek ume da u razgovoru sa njima pronađe odgovarajući ton.“ Viktor Orban.

Novosadske slike i prilike

U kraju u kojem stanujem, od ranog jutra do večeri, ali i kasno noću, sve je više usamljenih ljudi koji „izvode svog psa u šetnju“, a zapravo tumaraju sa njim po okolnim ulicama. Posle ponoći, međutim, unekoliko se drugačije suočavamo sa ovom situacijom – moram da konstatujem, vraćajući se s jedne pozorišne predstave. Žurim sa Anikom kući, kad na drugoj strani ulice primetimo čopor pasa-lutalica. Kezili su se agresivno, lajali na prolaznike. Verovatno je reč o nekadašnjim „kućnim ljubimcima“ koji su dosadili gazdi pa ih je šutnuo na ulicu, i sad gladni lutaju gradom. Budila se uz to i uvek neprijatna košava. Retki prolaznici su skoro bezglasno promicali uvučenih vratova, pognute glave. I u trenutku kad su se pojavili, predstavljali su čudan prizor. Za vreme kratke igre senki, dok im se njihova sopstvena senka sasvim skratila, umanjila, i dok je noćna tama nije sasvim progutala, taj prizor je podsećao na ogromnu pustoš u kulturnom životu grada. Zagušujuće, teško osećanje, kao da je Novi Sad samo senka nekadašneg sebe. Utom je dunuo studeni vetar, pomeo na brzinu gradske ulice, uskovitlao prašinu, digao u vazuduh i razvejao smeće, oterao prolaznike. A narod s ulice bežao je na sve strane, na neko zaštićeno mesto, u neki bivak, u sopstvenu samoću. Razgovarao sam pre nekoliko dana s mladim Slobodanom Tišmom, dobitnikom NIN-ove nagrade za roman godine, čovekom koji skoro neprestano obilazi grad: i u njemu se kovitlaju ista osećanja. Novi Sad verovatno nikad nije bio na duhovno nižim granama, nego što je danas. Svaka subverzivna imaginacija i misao potisnuta je na same rubove.

Oni koji se nisu zamajavali s večno ljudskim

Poslednjih nekoliko nedelja bio sam na jednom predivnom putovanju. Rovinj, Beč, Budimpešta, Beograd. Ali, bilo je mnogo bolnije to što sam se u svim ovim gradovima, na molbu organizatora, sećao svojih preminulih savremenika. Članovi „velike generacije“, koji su se socijalizovali u razdoblju socijalizma, Danilo Kiš, Ištvan Erši, Mirko Kovač, nisu više u redovima živih, moj memento glasio je o njima. S izvesne vremenke distance, više nema sumnje da njihova dela nose na sebi pečat našeg vremena. Oni su precizno, kao što smrt ume da bude precizna, senzifikovali duh svog vremena, njihova dela nisu mogla da budu napisana u nekom drugom vremenu, osim u onom u kojem su živeli. Nisu se zamajavali s večno ljudskim. Kovačevo široko zamišljeno, veličanstveno, ali nedovršeno delo Vreme koje se udaljava jeste, zapravo, autobiografski roman. I dok se sećam svojih preminulih prijatelja, osvrćem se i na vlastita iskustava. Dete Kakanije, rekao sam za Danila Kiša u Beču, a onda sam još bojažljivo dodao: smem da to kažem kao unuk Kakanije. Jednom manjincu, jednom pastorčetu nacionalne države, Kakanija nudi imaginarni prostor u kojem traga za vlastitim, izgubljenim svetom. Po tome se zapravo i razlikujem od kolega-pisaca i u Mađarskoj, i u Srbiji. Jer oni su ipak deca ponekad grube, ali paternalističke nacionalne države, a ja nisam, niti ću ikad moći to da budem. I u tome nema nikakve politike.

Ponovo na putu

Još sam u stanju da radujem. Naročito ujutro kad odmoran, svež, bistre glave sednem za pisaći sto. Sutra putujem u Peštu, nekoliko dana će mi nedostajati mir moje radne sobe. Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile izašlo je iz štampe, voleo bih što pre da uzmem u ruke jedan primerak. U utorak će biti upriličena u knjižari koja nosi ime Ištvana Erkenja promocija nove knjige. Pomalo se, međutim, i plašim putovanja. U Pešti se brže zamaram nego u Novom Sadu. Najbolje podnosim, najbolje se osećam na Mediteranu. Ali, s druge strane, tamo mi je teže da sednem za pisaći sto. Uveče još popušim na terasi jednu cigaretu, posmatram ljude. I drveće pod mojim prozorom. Prošle nedelje su posekli jedno stablo.

Noć terora

Precizno koordinirani, međusobno usklađeni teroristički napadi u Parizu. Prvo sam čuo da je neki čovek počeo da puca u restoranu Mala Kambodža. Vrlo brzo je stigla i vest da su naoružani ljudi pucali u publiku u koncertnoj dvorani Bataklan, gde su uzeli i taoce. Tri eksplozije su se oglasile i na stadionu Francuska. Čujem brojku: 118 mrtvih. Policija oslobađa taoce. Predsednik Oland proglašava vanredno stanje. Francuske granice su zatvorene. Vlada preporučuje građanima da da noću ne izlaze na ulice. U Francuskoj je, koliko-toliko, ali ipak ratno stanje. Noćašnje vesti su jezive. Sad sam u stanju da ponovo zamislim jedan novi rat.

Sarajevo

Kratka poruka Andraša Urbana iz Sarajeva: još u decembru počinju probe pozorišne predstave koja se priprema po motivima mog romana Ispaštanje. Premijera je predviđena za 29. januar 2016. godine u sarajevskom Kamernom pozorištu. Dva dana uoči mog 75. rođendana. U predvečerje jubileja. Sarajevo. Ono što mi pada na pamet, to je – rat.

Panika

Pariz. Teroristički ataci. Svet, sav zgrožen, gleda šta se događa. Ovome treba učiniti kraj.

novembar 2015.
Preveo Arpad Vicko