petak, 6. maj 2022.

Proleće pristiže puževim hodom. Ujutro se budim u hladnom stanu, i napolju je sveže, nikako da otopli, tako da s Anikom
tek u podne polazimo u šetnju. Kupio sam današnji broj novina Nova u kojem eksperti tumače smisao izjave predsednika Vučića upućenu stanovništvu. Prekjuče je pomenuio da se Srbija našla u očajnoj situaciji: mora da se odluči ne samo po kosovskom pitanju, nego i po pitanju ruskih sankcija. Polako se ostvaruje ono što sam u peštanskom nedeljniku Mađarska narandža (30. mart) pisao uoči izbora u Srbiji: „Srbija je do izbora dobila na vremenu, Putin je nezadovoljan, ali čeka. Evropska unija je nezadovoljna, ali čeka. Brozova politika nesvrstanosti već odavno nije funkcionalna. Ili Zapad, ili Istok! Opozicija na ovim izborima ima malo izgleda, ali ako kojim čudom i pobedi, neće biti u stanju da donese odluku. Trenutno se čini da predsednika Vučića, koji će verovatno pobediti na predsedničkim izborima, očekuju dramatični dani. On će morati da donese odluku o srednjoročnoj sudbini Srbije. Najveća je enigma šta će se desiti ako ni on ne bude u stanju da donese odluku“. Prava misterija je skrivena u poslednjoj rečenici. Šta ako ne bude u stanju? Za vreme Vučićevog predsednikovanja u Srbiji nije dobio na snazi samo „antinatovski” blok, već i ona struja koja se protivi i članstvu Srbije u Evropskoj uniji. Kult Putina u Srbiji poprima neverovatne dimenzije. Taj kult nije samo plod ukrajinskog rata – velika većina stanovništva, razočarana u demokratiju, izlaz vidi u autokratskom sistemu.

subota, 7. maj 2022.

Dimitrij Medvedev, Putinov potpredsednik, na Telegramu govori o Evropskoj uniji kao krdu koje hrli u ambis. Medvedev je pohvalio mađarskog premijera Viktora Orbana, ocenivši da je napravio hrabar potez time što je odbio da podrži energetski embargo koji bi bio štetan za njegovu ekonomiju, i sumanute sankcije protiv ruskih crkvenih velikodostojnika”. (…) Medvedev je dodao da su „najrazumniji lideri zemalja Evropske unije možda odlučili da prestanu da ćutke hodaju ka provaliji zajedno sa sterilizovanim evropskim stadom koje američki pastir vodi na klanje. Da vidimo šta će da učini pastir i, naravno, kako će se ponašati ostali deo stada koji je spreman da se žrtvuje da bi se pastir najeo.”

nedelja, 8. maj 2022.

Širom Evrope se slavi dan pobede nad fašizmom. Proslava je u Rusiji poprimila sasvim apsurdni karakter. Proslavlja bizarnu priču, tipičnu za dvadeseti vek, priču čiji nam je kraj nepoznat, jer je cela priča prepuna neočekivanih preokreta. Staljin je najpre sa Hitlerom sklopio ugovor o prijateljstvu. U duhu tog sporazuma prijateljski su podelili među sobom Poljsku. A onda je Hitler i njemu objavio rat, pa se Sovjetski Savez pridružio antifašističkoj koaliciji. Bio je to primoran da učini, jer je arogantni Hitler napao i Sovjetski Savez. I dok se kao deo antifašističke koalicije borio protiv Hiitlera, u najvećoj tajnosti pregovarao je sa njim o podeli Ukrajine. Namerio je da sebi otkine preveliko parče, pa je Hitler i prekinuo pregovore. Staljin je na strani pobednika na Jalti prigrabio sebi Istočno-srednju Evropu, uključujući i Ukrajinu. Sovjetski Savez se 1991. raspao, Ukrajina je postala nezavisna država. Poslednjih nekoliko meseci Putin ruši ukrajinske gradove, rešen da „denacifikuje” ukrajinski narod, i pri tom štedro odvaja za sebe ukrajinske teritorije. Za sad nije poznato koliki mu je apetit, kolike će teriritorije otkinuti od nje.

ponedeljak, 9. maj 2022.

Neposredno uoči izbijanja južnoslovenskog rata, u režiji Lasla Babarcija na scenu je postavljen Hamlet koji je imao veliku tradiciju u Dubrovniku. Ja sam bio dramaturg predstave. Prvu predstavu Hamleta na Dubrovačkim letnjim igrama postavio je legendarni jugoslovenski reditelj Marko Fotez, 1952. godine. A poslednjeg Hamleta jugoslovenske ere postavio je na Lovrijencu Laslo Babarci, 1990. godine. Bila su to jezivo mutna vremena, dah rata se već i te kako osećao, u Hrvatskoj su održani i prvi izbori, dok su tekle probe Hamleta, u okviru izborne kampanje Tuđman je baš u Dubrovniku držao svoj govor. Šetali smo s Babarcijem na dubrovačkom Stradunu, i sa trga na kraju Straduna još nisu demontirali govorničku tribinu, na podijumu je zaostao jedan pozamašniji lovorov venac. Babarciju je pala na pamet paklena ideja. Uzeo je venac s obrazloženjem da će dobro poslužiti kao scenski dekor. Tuđmanov lovor je krasio scenu na premijeri kao ironični kontrapunkt predstave. Jer ova predstava nije bila toliko pompezna kao što su hrvatski uglednici očekivali. Nisu scenom dominirali vitezovi, nego radnici koji su renovirali urušene, provaljene, prašnjave, prljave bedeme tvrđave. Ni kritika nas nije štedela, usred euforičnog uspostavljanja hrvatske nezavisnosti i državnosti, očekivali su jednog raskošnog Hamleta, tako da su kritike bile negativne. Predstava je igrana svega četiri puta, tokom rada je trebalo zamisliti Hamletove dileme. Predstava je skinuta sa programa, uskoro je počeo i rat, i nije prošlo mnogo vremena, Dubrovnik se našao pod opsadom Jugoslovenske Narodne Armije. Mermerne ploče Straduna nagrđene su udarima puščanih metaka. Posle trideset godina kritičari su shvatili o čemu je bilo reči u predstavi iz 1990. godine. Bio je to najmračniji Hamlet, izjavio je jedan od njih sa puno priznanja. Jedino mi je žao što Babarci nije doživeo taj dan. Vrlo dobro se sećam da je, skinuvši sa podijuma lovorov venac, citirao Šekspira: „Iz svojega se iščašila zgloba / vremena ova; kakva gnusna zloba, / da ja baš rođen beh da ovo doba / učašim.” (prev. Velimir Živojinović). Babarci je otvoreno nastojao da predstava govori o iščašenom vremenu. Od tada su se vremena često menjala. Pre 89. inteligencija je većim delom bila hrabra, dok je sad nemoćna ili nagodbena, kompromiserska. Prošle godine prikazani Hamlet Paola Mađelija govori već o tome, da inteligencija ne želi da „učaši” ovo „iščašeno doba”. Njegov Hamlet, izjavio je reditelj, jeste u vremenu zalutali intelektualac koji više ne želi da „učaši” vreme. Dubrovački Hamlet pak govori o razočaranom Narcisoidnom Intelektualcu koji beži od odgovornosti, jer su ga ubedili da njegov posao nije da se meša u stvari sveta. On je postao parazit lepodušja. Sebe smatra nemoćnim, neumešnim „autsajderom” i zato se i ne oglašava. Ako bude tih i ako ne bude rizikovao, može da proglasi sebe nedužnim. Odbacuje upozorenje starih mudraca: „Čovek nije odgovoran samo za to što čini, već i za ono što je propustio da učini” – rekao je Protagora. Lao Ce se zalaže za isto: „Nismo odgovorni samo za to što činimo, nego i za to što ne činimo.” Nije isključeno da će ga potomstvo pozvati na odgovornost za ono što je propustio da učini…

utorak, 10. maj 2022.

Centralnim delovima glavnog grada Srbije prošetao se Besmrtni puk. Na nekim trikoima jasno je uočljivo slovo Z. Masa visoko podiže rusku zastavu i iz kartona, u prirodnoj veličini iskrojeni lik Vladimira Putina. Stigavši do spomenika oslobodiocima Beograda odata je počast herojima palim u Drugom svetskom ratu.

četvrtak, 12. maj 2022.

Mi smo u stanju da vas uništimo za pola sata, poručio je Evropljanima Dimitrij Rogozin, direktor Roskosmosa. Prema mišljenju NATO-saveznika, Finska će u četvrtak da objavi svoju nameru da se pridruži NATO alijansi. Prema najavama evropskih diplomata i funkcionera, ubrzo će to učiniti i Švedska.
S izvesnom gorčinom primećujem da sve ređe susrećem nekad toliko važne pojmove, kao što su revolucija, ljudska prava ili pravna država. Na zidu redakcije časopisa Uj Simposion nekad je bio izlepljen jedan veliki poster na kojem je pisalo: „Revolucija: spasenje!” U međuvremenu smo iz našeg pamćenja i rečnika prognali i revoluciju, i spasenje. Usledile su plišane revolucije koje su vremenom zadremale. U to vreme se još donekle razgovaralo, u najboljem slučaju, o ostvarivanju ljudskih prava – plišane revolucije su se previše razmekšale pred kleptokapitalizmom. Neki njeni sledbenici više nisu živi, ili su marginalizovani u javnom životu. Postali su suvišni ljudi. S najvećim žaljenjem primećujem da je oligarhija prava dobitnica plišanih revolucija. A oligarsi se svrstavaju na stranu pravne države samo dok se ona kroji po meri mišićavog tela kapitala. Revolucija je utopija marginalne inteligencije, a ljudska prava su njena mantra. Ponavlja se situacija socijalizma, i tada, kao i sad, marginalnost je važila kao jedina etički čista mogućnost. Ovih dana mi je stalno na umu esej Ortege i Gaseta koji je, pozivajući se na Dantona, zapisao da se revolucija odigrava u glavama, u duhu, sve što potom sledi, samo je posledica. Bojim se da se uoči plišanih revolucija u glavama nisu odigrale nikakve revolucije, njihova neočekivana pojava nije postala kolektivni doživljaj, sa njima su se bavili samo neki uski intelektualni krugovi, ali nisu postale doživljaj naroda i nacija, tek ponekad je planula duhovna žeravica, a zatim se brzo pretvorila u pepeo. Mislim na Ulrihovu gorku samoutehu, jednog od likova Roberta Muzila. „Živimo u doba u kojem se moral nalazi u stanju raspadanja ili grčevitog naprezanja. Pa ipak moramo ostati čisti, zarad jednog sveta koji bi još mogao da usledi”. Neka to bude ovako, čak i kad me događaji iz dana u dan uveravaju da za mog života taj svet neće uslediti. I to je bolje nego biti parazit lepoduha.

Preveo Arpad Vicko