Srbi i Mađari – van domovine

Hladno, kišovito nedeljno prepodne. Srećom, daljinsko grejanje radi, u stanu je prijatno toplo. Rano poslepodne prestaje kiša, Aniko uspeva da se izbori za dnevnu porciju šetnje. U starom gradskom jezgru Štajna i Kremsa divim se spomenicima barokne kulture. Ovaj gradić ima svega dvadesetak hiljada stanovnika, Novi Sad blizu 400 hiljada. I gradsko jezgro deluje urbano uređenije nego Novi Sad. Vidi se posvuda trag ruke obrazovanog, kulturnog građanskog sloja čiji su članovi imali ne samo novca, nego i ukusa. Odšetali smo se i do železničke stanice, raspitali se za opcije mog predstojećeg putovanja u Budimpeštu, a potom smo svratili u obližnju poslastičarnicu u kojoj nas je uslužila devojka iz Mađarske. Ubrzo se ispostavilo da među osobljem poslastičarnice ima više Mađara. Do mene dopiru i pramenovi razgovora koji se vodi za susednim stolom. Jedan mlađi par, mladić i devojka, tečno govore mađarski, njihovi prijatelji, verovatno vršnjaci, međutim, jedva sastavljaju mađarske rečenice. Doznajemo da su ovi potonji, mladi bračni par, iz Novog Sada, da su srpske nacionalnosti, ali da su i novopečeni mađarski državljani. Oni pređašnji su, pak, iz Budimpešte. Devojke, Mađarica i Srpkinja, dobile su posao u ovdašnjoj bolnici. Mladi Novosađani su znali nešto malo mađarski, za dobijanje mađarskog državljanstva znanje mađarskog jezika je neophodan uslov i, kako sam čuo, rado su, makar i s greškama, izgovarali mađarske rečenice. Njih četvoro su bez zazora mešali mađarski, engleski i nemački, ali su se dobro razumeli. Mlada Novosađanka je s oduševljnjem pričala o Mađarskoj, zahvalna je na mađarskom pasošu s kojim je lakše našla posao u Austriji, ali je priznala da se nikad ne bi odlučila na to da se trajno nastani u Mađarskoj. Par iz Budimpešte je s odobravanjem klimao glavom rekavši da ne nameravaju da se vrate u zemlju. Možda kasnije, kao penzioneri, kupiće neku kuću na Balatonu. Šteta što Srbija nema more, mogli bi možda kupiti i jednu kuću na moru. To me je podsetilo na članak beogradskog nedeljnika Svedok o tome zašto Viktor Orban dodeljuje mađarsko državljanstvo vojvođanskim Srbima. Ovaj nedeljnik je, naime, crno na belo objavio preispoljnu budalaštinu da Orban na ovaj način hoće da se dokopa Bačke. Možda to ne bih ni pomenuo, da nisam bio svedok gore skicirane scene.

O Dunavu

Prozori našeg stana u Kremsu gledaju na Dunav, na promenadni kej. U sumrak dugo posmatram reku. Aniko mi se pridružuje, gledamo kroz prozor poput začuđene dece. Više od 55 godina živim u Novom Sadu, mogao bih reći za sebe i da sam žitelj Podunavlja, mada je moj novosadski stan poprilično udaljen od reke, pa stoga nikad nisam ni bio u prilici da odmah posle jutarnjeg buđenja prenesem svoj pogled na reku. Sve do sada tome nije bilo mesta u mom životu, iako je već (i) u jednopartijskom sistemu posedovanje stana s pogledom na Dunav bilo ozbiljno statusno pitanje. Kako čujem, ni sad nije drugačije. Dunav je za mene više nekakva prigodna kulturalna metafora. Jednom bih morao, međutim, da pišem o mom Dunavu, onako kako sam to počeo u romanu Neoplanta ili Obećana zemlja. Korito ove reke je, zapravo, jedna ogromna masovna grobnica. Kao i korito Tise, mogao bi da doda bilo ko. Aniko upozorava na visok vodostaj. Zbog obilnih padavina sa Alpa u reku su se slile ogromne količine vode i sad Dunav preti poplavama. Šetajući se dole na keju, primećujemo da pripadnici neke vrste civilne zaštite, zajedno s profesionalnim vatrogascima, proveravaju stanje nasipa.

Gde i kako?

Srpski političari sve češće pominju vruću jesen. Srbija je na rubu ekonomskog sloma, tvrdi Aleksandar Vučić, najpopularniji i najuticajniji političar u zemlji. Računi su pristigli, valja ih namiriti. Nažalost, većina govori samo o računima iz poslednjih desetak godina, zaboravljajući na najveću stavku – račune iz devedesetih godina. Suočavamo se sa zbrkom dobrih i loših vesti. Nije nevolja samo u tome što su se istanjile, izbrisale granice između laži i istine, između dobra i zla, već u tome što ne postoji čvrst etalon, što više ne postoje merila na osnovu kojih bismo uvek iznova mogli jasno da markiramo razliku.

Pustolovno putovanje

Putovanje iz Kremsa u Budimpeštu je bio prilično komplikovano, međutim, tek je povratak bio uistinu pustolovan. Kružile su razne glasine. Na čuvenoj peštanskoj železničkoj stanici Keleti do mene dopiru sasvim kontradiktorne informacije. I baš tog dana su se pokvarili i stanični informacioni displeji. Provladina štampa je zračila optimizmom. Viktor Orban lično rukovodi, pišu, odbranom od elementarnih nepogoda, u konkretnom slučaju, od poplava. Na kraju se ispostavlja da u Tatabanji treba preći iz voza u autobuse, jer je pruga pod vodom, tako smo putovali busom do Đera, da bismo se tamo ukrcali u austrijski voz i nastavili do Beča. Nikad do sada nisam na ovakav, avanturi ravan način putovao na peštanski sajam knjiga, kao ove godine, kad sam na Verešmertijevom trgu potpisivao primerke svog novog romana Neoplanta ili Obećana zemlja. Mogao bih da budem zadovoljan što je sajam knjiga uopšte i održan.

jun 2013.
(Preveo Arpad Vicko)