O socijalizmu

Zaprepašćujuće sveže deluje i danas rečenica Šandora Maraija: „Svaki kapitalizam koji ne sklopi blagovremeno racionalni kompromis sa zapadnjačkim socijalizmom – neizbežno tone u jednu od varijanti crvenog, smeđeg ili zelenog fašizma.” Kao da je juče to napisao, mada je ova zapanjujuće aktuelna rečenica nastala 1951. godine, rečenica koju naši mali rubni kapitalisti, u našem slučaju provnicijski mali kraljevi, mini-buržuji, tako štedro trpaju pod tepih.

Jov, verodostojni

Ne verujem onima koji se svakodnevno pozivaju na Boga i govore o njemu kao da su drugari. Verodostoji su samo oni koje je Bog kaznio, ili stavio na iskušenje. Naročito Jov.

Stare uloge, novi protagonisti

Prihvatam poziv i odlazim na izbornu skupštinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Mnogo mladih, nepoznatih lica, to me umiruje. Naravno, nisu tu gospodari medija, oni koji su zadovoljni slobodom štampe i koji sa tom slobodom raspolažu. Prisećam se početka devedesetih godina kada sam, na inicijativu nezavisnih novinara, zajedno sa Aleksandrom Tišmom i Slobodanom Beljanskim potpisao peticiju za zaštitu slobode štampe. Tišma je bio skeptičan ali je, pod moralnim imperativom, dao svoj potpis. Još se i danas sećam njegovog uzdaha. Duboko je uzdahnuo jer je unapred znao to što ćemo mi tek kasnije da iskusimo. Znao je, da se gospodari medija, koji ni tada nisu izlazili iz senke, ni ubuduće neće pojaviti. Ljudi se menjaju, ali vlast tek jedva. Neobične se stvari događaju u duhovnom životu. Novi gospodari, koji su u devedesetim godinama bez znatnijih rizika živeli na Miloševićevim državnim jaslama, danas se ponašaju onako kako su se ponašali njihovi prethodnici, isto tako stigmatišu sve one koji se bune, kao što su to činili Miloševićevi kadrovi. Nosioci uloga su se možda i promenili, ali same uloge su ostale iste. Pada mi na pamet Kami, koji je ustvrdio da je 20. vek karakterističan po strastvenoj ljubavi prema sluganjstvu. Ako to uzmemo kao osnovu, onda taj vek još nije završen.

Dedovi, očevi, unuci

Prelistavam nemačke istoriografske knjige. Ne izmiče mojoj pažnji da je po nemačkim zakonima nacističkim ratnim zločincima konfiskovan samo onaj deo imovine koji je stečen posle 1933. godine. Ono što su stekli njihovi očevi, ili što su sami stekli pre 1933. godine, ostalo je u njihovom vlasništvu, odnosno, prelazilo je u vlasništvo njihovih naslednika. Tako se ponaša pravna država. Eni Gering je, na primer, 1949. godina išla na sud, jer neke slike koje su hteli da konfiskuju, kako je ona tvrdila, nisu bile u vlasništvu Hermana Geringa, nego njihove kćerke Ede Gering, rođene 1939. godine. Apsurdni zahtev, i sud ga je i odbio. Tako se sudi u pravnoj državi. Inače, Eni Gering je mogla slobodno da posećuje svog muža u zatvoru za sve vreme trajanja nirnberškog procesa. Tako se pravna država drži zakona. Ili jedan drugi primer. Rolanda Frajslera, predsednika nacističkog vrhovnog suda osudili su takođe na smrt, ali njegova žena je sve do 1992. godine, po mužu, i saobrazno njegovom položaju, dobijala odgovarajuću penziju. Nije mi baš pravo, ali uviđam da su se držali slova zakona. Koliko je meni poznato, ratnim zločincima, pravosnažno osuđenim pred haškim sudom, nisu konfiskovali imovinu, ni onaj deo koji su stekli između 1990. i 2000. godine. Možda je trebalo i u tom pravcu razmišljati kad je pisan zakon o restituciji. Jer ovako ispada da se unuk lišava plodova dedinog rada zbog očevih stvarnih ili nabeđenih grehova. Toliko o pravnoj državi.

Slovačka paradigma

Okončani su prevremeni parlamentarni izbori u Slovačkoj. Socijaldemokratska stranka Roberta Ficoa, SMER, osvojila je apsolutnu većinu glasova. Partija mađarske koalicije, koju je širokogrudo podržavao Fides i mađarska vlada, nije prešla cenzus i nije ušla u parlament. Partija Bele Bugara, Hid-Most, čije članstvo čine i Mađari i Slovaci, sa 6,88 posto osvojenih glasova, odnosno sa 13 poslaničkih mesta našla se u novom sazivu slovačkog parlamenta. Politikolozi će još i te kako analizirati ovu priču, ali ja verujem da ona ima određena značenja koja prevazilaze okvire politike. Nešto se dešava u južnim delovima Slovačke, tamo gde žive Mađari, ali za sada još nije sasvim jasno šta. Međutim, već sada se zna da je, nažalost, u većini pretežno mađarskim življem nastanjenih srezova izlaznost birača bila manja od zemaljskog proseka. Ili, kako je to objavio Laslo Sarka, dekan mađarskog univerziteta i Komarnu, od „mađarskih” srezova samo je u jednom izlaznost bila iznad zemaljskog proseka, u svim drugim srezovima na birališta je izašlo desetak posto manje birača od zemaljskog proseka. Prema njegovom mišljenju, Partija mađarske koalicije tapka u mestu. I navodi precizne parametre koji dokazuju tu tvrdnju. Ova partija već godinama nije u stanju da okupi veći broj birača, uprkos tome što je statistički to sasvim moguće, jer je očito da veliki deo Mađara naprosto ne želi da glasa. Zašto? Ukazuje i na to da onih trideset hiljada birača koji su svoj glas uskratili stranci HID-MOST, nije prešao u tabor Mađarske koalicije, pa je evidentno da su mađarski birači glasali za slovačke stranke. Međutim, ne mogu se okriviti mađarski birači, jer bi to bilo previše komotno samoopravdanje i ne bi, uz to, nikud ni vodilo. Ostaje još samo pitanje, koliko bi više glasova dobili, da nije bilo HID-MOST-a. To je veoma važno pitanje, jer – ostajemo pri razmišljanjima Lasla Sarke – i stranka HID-MOST štiti manjinske interese, i da su mediji u Mađarskoj grdno pogrešili što su ovu stranku optužili kao anacionalnu. A to najbolje potvrđuju izborni rezultati.

mart 2012.
(Preveo Arpad Vicko)