Izostali zaokret

Svom prijatelju, strancu, nisam govorio o fensi izlozima Srbije koji se pokazuju Evropi, niti o ružnom preko kojeg naprosto prelazimo, ili ga izopštavamo, već o onome, na šta evropska javnost retko obraća pažnju. Zašto bi, uostalom, uvećavala svoje brige, ima ih ona ionako sasvim dovoljno u zlosrećnom istočno-srednjoevropskom regionu. Ona je zadovoljna već i ako se na Balkanu ne ubijaju. Sve ostalo – a to nam često i daju na znanje – apsolutno nije važno. Pričam svom prijatelju o uzbudljivim pozorišnim predstavama, i onom sloju nezavisnih intelektualaca koji već dve decenije uporno istrajavaju na svojim principima. A to je fenomen koji nema para u Evropi. Pričam mu, dakle, o onim samotnim intelektualcima koji su u devedesetim godinama, u posve beznadežnoj situaciji, dočekali ono što je došlo glave mnogim generacijama. Pobedili su! A ta pobeda je još više stanjila taj ionako tanak sloj iz kojeg se jedan značajan deo utopio u vlast i ušao u besmislene kompromise. A zašto? Zato što društvo nije želelo nikakav temeljiti zaokret. Ne samo da nije bilo spremno – setimo se samo, pre nego što je ubijen, Điđićeva popularnost je bila minimalna. Za njim je potom ostala samo lepa legenda. Postoji, međutim, jedno nezavisno jezgro koje iz dana u dan pokušava nemoguće. Možda će jednom neka generacija nove srpske inteligencije napisati istoriju tog otpora. Usudio bih se reći da će to biti jedan od važnih momenata novije istorije Srbije. Nije reč samo o protestima protiv Miloševića, jer su među nama u ne malom broju – da kažem istinu: u većini – bilo onih koji su bili pristalice autoritarnog sistema, isto kao i socijalisti. Linija razgraničenja se pruža mnogo dublje. To zaključujem naprosto prelistavajući novine, ali ima i drugih znakova. Ispostavlja se da je danas Boris Tadić laka meta za sve. Ne mislim na one koji su ga i do sada radikalno kritikovali, oni su u tome dosledni. Kako će unutar stranke proceniti njegov uspeh, odnosno poraz, to je na članovima stranke. Ali za metamorfoze „nezavisne štampe”, „nezavisnih analitičara”, nema objašnjenja. Oni koji su mu se do juče klanjali, sad traže njegov odlazak. Analitičari su se naglo „prosvetlili”. Neočekivano razbuktavanje kritičarske strasti dopušta zaključak da je lakejski duh i danas vrlo živ. Kritičko mišljenje obično izbija na površinu kad to nije, ili kada je manje rizično.

Kultura i politika

Pre dve godine sam na mađarskom jeziku počeo svoj govor na otvaranju 55. međunarodnog sajma knjiga u Beogradu. Nije se desilo ništa naročito, mnogi su mi čestitali. Smatrao sam da je sasvim prirodno da okupljene poslenike knjige pozdravim, makar jednom rečenicom, na mom maternjem jeziku, a štampa je tu malu promenu primila vrlo povoljno. Na književnom festivalu Krokodil, koji se pre nekoliko dana završio u Beogradu, na mađarskom sam pročitao jedan dvadesetominutni odlomak iz svog dnevničkog romana Priče s donjih predela, koji se sad pojavio i na mađarskom jeziku. Na velikom displeju iza mene išao je tekst srpskog prevoda. Aplauz nije bio slabiji od onih koji su bili upućivani mojim srpskim i hravatskim kolegama. Uzgred, bilo je prisutno više od hiljadu ljudi. Moja lična iskustva iz oblasti upotrebe jezike su, dakle, veoma povoljna. To mi pada na um kad ponovo čitam o konfliktima koji nastaju povodom upotrebe maternjeg jezika, ili povodom kulture maternjeg jezika. Bilo bi primerno, i delovalo bi simboličnom snagom kad bi u republičkom parlamentu mađarski poslanici govorili na mađarskom, slovački na slovačkom, itd. Da na maternjem jeziku izgovore makar prve dve-tri rečenice. I pretpostvljam da bi mađarske, slovačke, rumunske reči izgovorene u simboličkom prostoru parlamenta, uticale i na sadržaj odredbi konkursa za upis studija na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. To nije pitanje politike, već kulture.

Memento

„Ko vidi Boga, taj umire.” Moris Blanšo.

jul 2012.
(Preveo Arpad Vicko)