Semafor pokazuje zeleno, spokojno stupam na zebru. Pored mene mlada majka gura kolica s malim detetom, dok njen muž tegli pozamašne pakete. Stigosmo tako do sredine kolovoza, kad se svega nekoliko santimetara ispred dečjih kolica, u poslednjem trenu zaustavlja jedan luksuzni džip. Zaglušujuća škripa kočnica je i mene prestrašila, osetio sam kako mi je srce uzrujano prolupalo. Otac je opsovao, pa je dodao, da se ovako bahate tajkunska deca. Ili političarska, svejedno. Podigao je stegnutu pesnicu prema džipu čiji se prozor polako spustio, promolila se glava jednog momka – i taj momak je prostački psovao, i pripretio mladom ocu da će izaći i da će mu razvaliti njušku. Mlada majka je pohitala sa kolovoza, samo se sa trotoara osvrnula i odande molila muža, da prestane da se raspravlja, jer bi mogao lako da nagrabusi. Utom je i muž uvideo da je bolje da izbegne zaoštravanje konflikta. Malo je falilo da nas sve pregazi, rekla je žena, ali nemoj da se raspravljaš, takvi tipovi ne idu nikud bez pištolja. Džip je odjezdio, muž je, više radi toga što mu je to „čast” nalagala, još neko vreme psovao, na kraju se zakleo da nikad više neće glasati za „ove”. Slučaj ne bi bio vredan pomena, da se nije dogodio u neposrednoj blizini sedišta policije. Svojim postupkom vozač ovog džipa hteo je da pokaže da se ni policije ne boji. Da nas je pregazio – a malo je falilo – posle uobičajenih proceduralnih odugovlačenja, nedavno novopostavljeno, reformisano i nadasve nezavisno sudstvo uzelo bi stvar u svoje ruke i dobio bi najviše nekoliko godina, a na kraju bi tatica sredio da dete bude amnestirano. Sve me to podseti u čijim je rukama danas vlast u Srbiji. Zašto se dešava da Boris Tadić lepo govori, obećava mnogo toga dobrog, ali da mu govore negde umrtvljuju, zaturaju u nekakvim kancelarijama. Polako već zaboravljamo da je najavio energičnu borbu protiv korupcije. Neke manje ribe su upecane, i potom je stvar legla. Materijal je zaturen. Više niko ne pominje ni one koji su se nepristojno obogatili. Kao da to više nije ni vredno pomena. Političari počinju sve više da liče na marionete koji, eventualno, još mogu da zagorčaju život prosečnih građana, ali pravu vlast više nemaju u rukama. U Srbiji postoji jedna nevidljiva vlast, a to je grabljivi kapital, kojem je vlast pala takoreći s neba, budući da ugled, autoritet demokratskih institucija sve više opada. Građani čitaju novine i uz grohotan smeh citiraju naslove. Vraćaju se u plišane fotelje Miloševićevi socijalisti? A ko ih to vraća? Da se nisu sami od sebe ušunjali u kabinete? Ili su ih tamo prokrijumčarile spremačice? Ma, kad bismo se zafrkavali! Reči su izgubile svoju verodostojnost, ljudi se više i ne uzbuđuju ozbiljno. Smešno im je, pa se smejulje. U ekspanziji je pasivni cinizam, i to sasvim opravdano. Jer danas je srpska demokratska opozicija, ona od pre deset godina, koja je tada mnogo obećavala – nadasve smešna. Kako se moglo desiti da su oni isti ljudi, koji su se u devedesetim godinama smelo suprotstavili Miloševićevoj vlastodržačkoj eliti, danas toliko obeshrabreni? Postoje mnoga objašnjenja, najčešća su ona iz oblasti izborne matematike, odnosno koalicione kombinatorike. Sve je to u redu, ali politika bi, ipak, morala da ima i izvesnu ljudsku dimenziju, inače gubi verodostojnost. Mnogi moji poznanici ne kriju da više neće glasati, premda su sve do sada redovno izlazili na izbore. Politika se iscrpljuje u taktičkim nadmudrivanjima, u zauzimanju što povoljnijih pozicija, u iščekivanju. To je pak najpogodniji čas za ekspanziju ekstrema svih vrsta i uličnog nasilja, a nevidljiva vlast postaje sve samouverenija, kao što to pokazuje gore opisana scena.

septembar 2010.
(Preveo: Arpad Vicko)