Prijatelj K. M. skicira mrežu rodbinskih odnosa u javnom životu vojvođanske mađarske zajednice. Slušam ga s nevericom, nisam imao pojma o ovoj vrsti isprepletenosti. Zaprepašćen mojom neobaveštenošću, K. M. me s nevericom u glasu pita: „Pa gde ti živiš, zar stvarno misliš da se život sastoji od principa? Nema više ovde ni govora o bilo kakvim principima, pitaj samo bilo koga od tvojih politički angažovanih poznanika, odmah ćeš da čuješ pravi odgovor. Kazaće ti, svi do jednog, da ih politika ne zanima, i nemoj misliti da ne govore istinu. Ovde je bitno ko je kome kum, šogor, pašenog, svastika, dobar drug, a politika je samo neka vrsta, kako da kažem, garnirunga.” Klimnem glavom, razumeo sam. „Onda je i kulinarstvo isto tako važno”, pokušavam da makar unekoliko demantujem svoju neobaveštenost. Na to su me podsetili romani Žigmonda Morica, naime, kod njega sam pročitao da su u „rođačkom svetu” veoma važne ukusne i nadasve obilne večere. „Tako je” – klimnuo je glavom K. M: o nekoj boljoj, lepšoj budućnosti ne može se suvislo razgovarati dok ti krče creva”. Stvari mi polako postaju jasne. Usput mi postaje jasno i to, zašto je roman Žigmonda Morica Rođaci (1932) još uvek najaktuelniji vojvođanski mađarski roman, ali i to zašto se danonoćno ispaljuju teške frazetine o sve lepšoj budućnosti. Požurio sam kući da ponovo čitam Morica, ali nekako mi ne ide, nemam snage. Željno iščekujem lepe letnje večeri, ni najmanje nisam raspoložen da se suočavam sa stvarnošću. Možda se sve to dešava zbog brzog i permanentnog smanjivanja korpusa naše manjinske etničke zajednice, pokušavam da opravdam situaciju. Uz to, sva je prilika da se smanjila i socijalna mobilnost, siromašna deca sa sela, naročito sa njegovih rubova, teže napreduju na intelektualnoj lestvici. Nažalost, o ovim i sličnim socijalnim pitanjima gotovo da nema ni pomena u javnosti. Bezvoljno ostavljam sve to po strani, i čitam – valjda kao utehu – jedan esej Đule Ilješa. Oko mi zapinje za ovu rečenicu: „Slobodu nije moguće tumačiti na dva načina. Jedna nacija ne može da traži za sebe u zajednici nacija više slobode nego što je ona sama spremna dati svakom svom pripadniku ponaosob.” Popravljam, nijansiram tekst svog izlaganja za sutrašnju međunarodnu konferenciju srpskog PEN centra. Postoje stvari koje još nisam u stanju da ispričam. Dva puta sam se ozbiljno ponadao slobodi, oba puta sam ostao duboko razočaran. Znamenite 1968. godine u prvom planu je bila borba za individualne slobode, kad su se mlade generacije zanosile idejom da je oslobođeni, emancipovani pojadinac garant slobode čitavog društva. Pokret je odozdo organizovan i širio se na jedan neverovatno spontan način. Bio je pun utopističkih i anarhističkih crta, naspram vlasti zalagao se za vlast bez vlasti, naspram politike za antipolitiku. Zalagao se za uspostavljanje dobrovoljnih komuna lišenih bilo kakvog vida nasilja. Hteo je da stvori male krugove slobode koji bi se organizovali u veliku globalnu mrežu. Međutim, pokazalo se da je sistem jači od pokreta, i šezdesetosmaške ideje su poražene. Da, sve sam to napisao u svom romanu Dupla ekspozicija. Pisao sam rekvijem, i ne sluteći šta me čeka. Možda sam bio suviše pesimističan, pomislio sam dvadeset i jednu godinu kasnije, jer je rušenje berlinskog zida dalo snažan impuls ideji ujedinjene Evrope, ohrabrilo je antitotalitarne pokrete. „Evropa – odmah” – to je bila najvažnija parola emancipatorskih pokreta. „Plišane revolucije” su nastajale u znaku kulture ljudskih prava, međutim, ubrzo su izlazile sa programima koji su isticali primat slobode društva (kolektiva), a ne pojedinca. Ovi pokreti već nisu bili odozdo, nego odozgo organizovani. A organizovale su ih one elite koje su izvukle pouke iz poraza šezdesetosmaških ideja. I uskoro na čelu tih pokreta nije više bilo umetnika, sanjara, smenili su ih pravnici i politički aktivisti, tehničari koji su pošli od one racionalne teze da individualne slobode može da garantuje samo višestranačka demokratija i slobodno tržište. Šezdesetosmaški principi nisu se našli na vidljiv način u sukobu s principima formulisanim 1989. godine, ali nisu mogli ni da se međusobno usklade, iz toga su i nastali izvori novih konflikata. Ta situacija je postala jasna odmah nakon promene društveno-političkog sistema, kad je nova politička elita počela više da se poziva na slobodno tržište, a manje na ljudska prava. Nije usledila, dakle, sinteza šezdesetosme i osamdesetdevete. Ko još danas pominje lične slobode? Danas svi govore samo o kolektivu, pojedinac se našao duboko u drugom planu. Nema više i ni ličnog ugleda, ni ličnog primera. U javnom životu, javnom govoru, individualizam je skoro izjednačen sa psovkom. Novokapitalistička klasa čvrsto drži vlast u svojim rukama. Morao sam, ipak, da napišem taj rekvijem.

Onemoćala levica i nedelotvorni desni centar

Konferencija srpskog PEN centra u Novom Sadu, o starim i novim evropskim granicama. Sinoć sam u Di Cajtu naišao na poražavajuće podatke – širom Evrope jačaju ekstremno desničarske stranke, u Engleskoj, skoro da je izvesno, na izborima za Evropski parlament, pobediće evro-skeptici. Grditi, kritikovati ekstremnu desnicu, sve mi se viši čini da je jalov posao. Nije samo krajnja desnica problem. Postoji, naime, jedna onemoćala evropska levica i jedan nedelotvorni desni centar. Deo inteligencije pere ruke, ne zanima je politika ali želi da participira u benefitima koje ona donosi, muva se oko fondova koji se pune iz budžetskih sredstava. Preostali deo, pak, zamajavajući se sa starim, dobrim liberalnim principima i sa izanđalim utopijama, batrga se uskom stazom koja vodi ka republikanskim vrlinama. Međutim, niko nije baš siguran kuda vodi ta staza. Videli smo, a valjda smo i naučili, da se na putu liberalnog mesijanizma koji je tetošio ideje prosvećenosti, isprečila neoliberalna ekonomska politika. Danas je i ovaj pojam prilično sumnjiv. Imam osećaj da sam se našao u nekakvoj džungli. Slušam izlaganja svojih prijatelja, uzimam učešća i u raspravi, ne mogu se oteti utisku, međutim, da tapkamo u mestu i da za sada samo tražimo reči.

U staničnom restoranu istorije

Na novosadskoj PEN konferenciji slovenački pisac Drago Jančar na početku svog izlaganja govori o tome kako su u osamdesetim godinama u Sloveniji s velikim interesovanjem, pažljivo čitali moje pozorišne kritike u beogradskoj Politici. One su predstavljale – kaže Jančar – meru i kvalitet. U svojoj zbunjenosti uspevam samo da promucam nešto sebi u bradu. Jer meni se učinilo da Jančar govori o jednom meni posve nepoznatom čoveku koji sedi i čeka nešto u staničnom bifeu neke varošice na železničkoj liniji između Beograda i Budimpešte. Ne zanima ga red vožnje, ne želi da se ukrca ni u jedan voz, jedino ga čudi da je stanični bife prazan. Nema u njemu žive duše. Doziva konobara, hteo bi da plati račun, mada nije ništa ni popio, ni pojeo. U tom slučaju, pomišlja, mogao bi da ostane tu još neko vreme.

Nema mira

Prekjuče, u srcu Novog Sada, na svega dvadesetak metara od zdanja pokrajinske vlade (Izvršnog veća AP Vojvodine), dogodilo se ubistvo. Prema prvim vestima, reč je međusobnom obračunu mafijaša. Nema mira u gradu na Dunavu. Ko zna kakvi nas sve još obračuni čekaju?

Zloslutni znaci

Najpre me je Anika upozorila da kineski trgovci jedni za drugim zatvaraju svoje prodavnice. I zaista, sve je manje kineskih trgovina. Zloslutni je to znak, jer jasno pokazuje da je kupovna moć ovdašnjih građana drastično opala. Nema narod više para ni za jeftinu kinesku robu. Brojim dane i nagađam šta će sutra da poskupi. Najesen, sva je prilika, naše računice biće sasvim drugačije.

maj 2014.
Preveo Arpad Vicko