Strepnja

Prema dobrim evropskim običajima, sto dana nakon stupanja na dužnost nove vlade mogu se dati prve ocene o njenom radu, i da se članice vladajuće koalicije podsete na njihova predizborna obećanja. Tih sto dana je u slučaju aktuelne vlade isteklo. Ministri iz naprednjačke stranke, socijalističke pratije i državni funkcioneri iz redova Saveza vojvođanskih Mađara su zadovoljni: kažu da su za ova tri meseca ispunili obećanja. Premda je trenutna situacija teška, treba verovati da će nam za dve godine biti dobro. A dotle nekako treba izdržati. Tačno je, i to treba reći, da novi premijer, Aleksandar Vučić, u kampanji nije preterao s obećanjima, naprotiv, rekao je jasno da državi preti bankrot i da nam predstoje teške godine. Mišljenja ekonomista su podeljena. Posle prvih koraka koje je nova vlada preduzela, bojim se da cenu izbegavanja grčkog scenarija neće platiti oni koji su izvlačili korist iz poslednjeg tridesetogodišnjeg perioda, već oni koji se u ovom miljeu divljeg kapitalizma nisu snašli. Pre isteka tih stotinu dana, iz Amerike uvezeni, mladi ministar finansija podneo je ostavku, detalji njegovih ideja i predloga još uvek su tajna. Govori se da je planirano otpuštanje najmanje 150 hiljada zaposlenih u javnom sektoru. Većina partijskih aktivista, i njihovi najbliži, ugnezdili su se u javnim preduzećima. Nova vlast nije obavila sveobuhvatne analize stanja u privredi, nije izradila dugoročni program štednje, već beži u privremena, parcijalna rešenja. Opredeljuje se za najmanje zlo i najradije zavlači ruku u džep penzionera. Tek donekle je ohrabrujuća vest da plaćeni državni funkcioneri i činovnici, neće moći da obavljaju dve ili više plaćenih funkcija. Ovo na prvo čuvenje dobro zvuči, međutim, baš me zanima koliko će biti takvih „stručnjaka” koji će skupiti sve svoje snage i, u interesu zajednice, a možda i iz čisto moralnih razloga, da se odreknu „lako pridošlih” stotina i stotina hiljada dinara. Većina će da izmisli neki valjan razlog da bi mogao da zadrži drugu, štaviše, i treću platu. Uskoro ćemo čuti ove floskule: on samo radi u svojoj struci, trenutno je nezamenljiv, izuzetan je radnik, pošten je čovek i pun energije… itd.

Legenda o dobrom kralju

Komšije iz moje betonske višespratnice raspituju se jedni od drugih o visini razrezanih poreza na imovinu. Poštar je, naime, juče uručivao poreska rešenja. Niko ne veruje svojim očima, jer treba da plati najmanje dvostruko veći porez nego prošle godine. Još danas ću da sednem i da napišem pismo Vučiću, on sigurno neće dozvoliti tako nešto, uzbuđuje se iskreno jedna sredovečna gospođa. Funkcioniše, dakle, još uvek, legenda o dobrom kralju i o zlim velikašima.

Predikat

Velike su nevolje s upotrebom predikata – reč u rečenici s kojom se o subjektu nešto kazuje: radnja, stanje, osobina, ili ono što se u sudu kazuje o predmetu – jer su ga političari devalvirali, žali se jedan moj prijatelj, pa je rešio, kaže, da uči sanskrt. Zašto sanskrt? – raspitujem se ja. Jer je to mrtav jezik, a uz to i dalek, objašnjava, pa se u njemu predikat ne može tako lako kompromitovati. To me podseti na Maraija koji je kao mlad pisac zabeležio ovu romantičnu rečenicu: „Umreti tako, između dva predikata”. Dobra zamisao, lepa smrt, ali njegov život se ipak nije tako završio. Sam je sebi prekratio život jednim hicem iz pištolja, možda i zbog toga što je star i nemoćan zaključio da nesavesni savremenici zloupotrebljavaju predikate, usled čega je njihov moralni kredibilitet ozbiljno poljuljan. Više se nije nadao ni tome, mada je ta stvar već visila u vazduhu, da će sovjetski vojnici napustiti Mađarsku. Zapisao je svoju oporuku, svoju poslednju rečenicu. „Čekam poziv, ne požurujem ga, ali ga i ne odlažem. Vreme je.” Šta bi se dogodilo, da je sačekao još godinu dana – ili ako bi doživeo da može videti šta se danas dešava. Šta bi zabeležio u svoj dnevnik? Ništa? Zar bi samo zurio u prazan list hartije?

avgust 2014.
Preveo Arpad Vicko