ponedeljak, 27. mart 2023.

Kolhasovska dilema se javlja i u mojoj monodrami Play Šinko. Šinko se koleba, nije kadar da odluči da li da baci prema publici granitne kocke povađene iz kolovoza, zna da je nasilje neizbežno, ali je i neprihvatljivo, s obzirom na to, da su danas i optužbe i gresi izgubili kredibilitet. Ili su postale banalne? Zbog toga će i da uzvikne na kraju drame: Jao, meni! Jao, vama! Jao, nama! Pripremajući pristupni govor u Sečenjijevoj Akademiji književnosti i umetnosti, među dnevničkim beleškamaa nailazim ne jedan stari, kratki fragment koji sam zapisao početkom devedesetih godina: „Kako smo ga lako zaboravili. Zbrisali su ga s puta. Da je ostao na putu, rekli bismo: kakvu je samo tešku kamenu ploču teglio na leđima taj starac. I svi bi prionuli da objasne šta na toj ploči piše. Ali na kamenoj ploči ne piše ništa. I baš zbog toga su ga i gurnuli sa puta na stazu.”

petak, 31. mart 2023.

Hana Arend je negde u pedesetim godinama sa žaljenjem konstatovala da je u modernom svetu nestao ugled. Ako se osvrnem na moje mladalačke godine, recimo, na šezdesete, priznajem da to i nismo shvatili kao neki gubitak. Istina, u šezdesetim sam priželjkivao nekakav autoritet bez vlasti, ali se ubrzo ispostavilo da za to nema ni malo šanse. Vlast je najgrublje proganjala baš te autoritete. Tako je to bilo i u jednopartijskom, zatim i u višestranačkom sistemu. I u jednom i u drugom sistemu upadljiv je neprijateljski stav prema inteligenciji. Ako ne mogu da kupe intelektualca, odmah će ga grubo kompromitovati, diskreditovati, izolovati. Samo što autoritet, koji raspolaže moćnim polugama vlasti, izaziva podele i postepeno kopni, nastaju u njemu pukotine, prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja parlament je izgubio i ugled i dostojanstvo. Mase su u devedesetim godinama polagale nadu u višestranački sistem, u višestranački parlament, međutim, ugled političkih institucija je brzo zahvatila erozija. Građani više ne veruju ni u parlament, ni u pravosuđe. Sad se ispostavlja kakve posledice ima nedostatak autoriteta bez vlasti. Jer – odista – šta se dešava pred našim očima? Institucije gube ugled, zato će poslednja nada masa biti pravedni autoritarni vođa. Demokratski se odlučuju za autokratski sistem koji počiva na suptilnom nasilju. Pre će biti za ovo, nego za anarhiju bez ikakvog autoriteta. Ako se jedno društvo razočara u institucije, i ako nije u stanju da pronađe autoritet bez vlasti, na slobodnim izborima glasaće za autoritarni režim. Eventualno za diktaturu.

četvrtak, 6. april 2023.

Sa N.S. i sa D.M. putujemo u Temerin. Aniko nad grobom njenih roditelja. Ručak u gostionici Gulaš NT. Razgovor u jednom momentu dotiče najnoviji broj časopisa Gradina o „novosadskoj avangardi”. Razmišljam o tome otkud ova nova „nostalgija” za avangardom. Koliko je meni poznato, avangardni pokreti se javljaju za vreme velikih društvenih zemljotresa, kad u umetnicima sazreva misao da se rađa jedan novi svet. U tom znaku je rođena ruska avangarda, ili evropska avangarda u devdesetim godinama. Na ruševinama zaostalim iz Drugog svetskog rata main stream evropske inteligencije bila je levičarska, među njima su bili i avangardisti koji su se nadali da će stari svet, sa starom umetnošću biti izbrisan. Ali koje su bile glavne karakteristike novosadske duhovnosti početkom sedamdesetih godina? Govorilo se o svemu, osim o novom svetu. Nije čak ni šezdesetosma prodrmala novosadski konformizam. Nakon što je maršal Tito jednim veštim trikom razoružao beogradski studentski pokret, i kad su studenti na Trgu Republike zaigrali kozaračko kolo, probudili su se i novosadski studenti. U Ulici Vase Stajića, uzvikujući parole, šepurila se mala grupa demonstranata, sve je to bila samo imitacija šezdesetosme, ništa više. Posle 1971. u zemlji je započeta brežnjevizacija. U Srbiji su se obračunali sa liberalima, nacionalizam je postao oproštajni greh, bezazleni prekršaj, i mislim da su već tada počeli da ljuljaškaju Miloševićevu kolevku. Novosadska avangarda bila je produkt novosadskog duhovnog vakuuma. Istina, bilo je nekoliko provokativnih izjava ili umetničkog gesta, ali čitav pokret ostao je hermetičan. Partijsku elitu nije iritirao novi umetnički izraz, u to vreme su već na zidovima partijskih kancelarija visile apstraktne slike. Jugoslovenska politika, izuzev nekoliko kampanja kratkog daha, pokazala je razumevanje za avangardu. Oskar Davičo, jedan od pokrovitelja novosadske avangarde, bio je član Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. BITEF nije nikad uživao takvu materijalnu podršku kao u razdoblju socijalizma. „Crni talas” u kinematografiji je dočekan sa mnogo grubljom kritikom, ali taj talas nikako ne možemo svrstati u avangardu. Ni roman Gubilište Mirka Kovača, ni roman Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića nisu kritkovani zbog avangardizma, niti je pozorišna verzija Mihailovićevog dela zbog toga zabranjena, već zato što je dirala u još žive rane prošlosti. Partijsku elitu je više sablažnjavao kritički duh književnosti i filma.

petak, 7. april 2023.

Uveče na televiziji Vučićevo obraćanje. Ne razumem njegove ciljeve i metode. Uputio je grube kritike evropski orijentisanim, protiv sistema kritičnoj nezavisnoj štampi, a pri tom se krajnja desnica sve borbenije organizuje protiv njega. Da li je moguće neutralisati ekstremnu desnicu s retorikom ekstremne desnice?

subota, 8. april 2023.

Hrvatski ambasador u Beogradu Hidajet Bišćević u današnjem broju lista Danas nije se baš diplomatski izrazio rekavši da je nekadašnji komunistički sistem zamenjen nekom vrstom banditizma. Ovakav otvoreni govor nedostaje diplomatima Evropske unije. Diplomati Evropske unije u Beogradu govore takvim jezikom da ne razumem šta hoće da kažu. Užasni birokratski jezik odbija, plaši građane od Evropske unije. Ako bismo im organizovali trku, verovatno bi Vladimir Bilčik bio pobednik – kad on stigne u Beograd, ni dobri bog ne bi umeo da razume šta je hteo da kaže.

petak, 21. april 2023.

Rano ujutro s Anikom putujem minibusom u Budimpeštu. Teško mi pada ovo putovanje koje je, uz to, potrajalo sedam časova. Pre nekoliko godina putovanje na ovoj relaciji je i železnicom iziskivalo toliko vreme, ali sam bar putovao udobno. Od kad Kinezi grade srpsku železnicu nema putovanja vozom u Peštu.

subota, 22. april 2023.

Grad je pun turista, zato i nije moguće osetiti raspoloženje Budimpeštanaca. U svakom slučaju u gradu vlada neobično vedra atmosfera, pretpostavljam da ovaj privid stvara najezda turista. Kad u Budimpešti na ulici vidim jednu nasmešenu ženu, ispostaviće se da je turistkinja. Ili nije turistkinja, ali ni Budimpeštanka, zato nisam u stanju da odgonetnem raspoloženje grada, ne poznajem njegova osećanja, strasti. Šta oseća ovaj grad? Ova „tajna” me sprečava da napišem roman o Mađarskoj, što sam obećao na svoj sedamdeseti rođendan u Petefijevom muzeju književnosti. Dugo sam se mučio s pisanjem tog romana, i naposletku sam pronašao izlaz. Došao sam do zaključka da bi najbolje bilo da glavni junak romana bude jedan Srbin koji je stekao mađarsko državljanstvo. A možda ću na kraju ipak napisati jednu novu monodramu.

ponedeljak, 24. april, 2023.

U podne na trgu Madač srećem P.L.-a, koga muči isto rđavo osećanje koje već godinama i mene satire. Ovo osećanje je izvan politike, ne može se nazvati prosto antiorbanizmom, već nekom vrstom košmara na ruševinama tranzicijskih iluzija. Ove ruševine simbolizuju čitav naš život. Orbanova politika je samo fragment velike postsocijalističke narative. I on je dramski junak tranzicije koji je žrtvovao svoju mladost čuvajući svoju vlast. A to može da bude i bolno, o čemu danas ne može da govori. Možda će to razjasniti u svojim memoarima. Svedok sam jednog igrokaza u kojem nas naše vlastito doba izvrgava ruglu. Zatim na istom trgu sastanak sa M.G.-om koji će na akademskoj pristupnoj besedi čitati Play Sinko. Ispostavlja se da je čitao moje tekstove objavljene u časopisu Mozgo Vilag, što me iznenađuje, ali kasnije primećujem da su njegovi krugovi interesovanja izuzetno široki, na šta retko nailazim, naročito oko pozorišta. Dugo smo razgovarali o zbivanjima u svetu, ispostavlja se da nije samo izuzetan glumac i karakterni intelektualac, nego i izuzetan čovek. Nisam još sreo mađarskog glumca u Vojvodini koji bi bez nagovaranja pročitao ovu monodramu. Gabor Mate je to odmah prihvatio.
Posle podne u jednom kafeu na Požunskom putu razgovaramo sa M.-om. Potpisujem mu roman Nesahranjena prošlost. On mi je uručio mađarsko državljanstvo, mislim da je toliko zaslužio. Kao penzionisani političar (tako naziva sebe) priznaje da ne razume ovo naglo rusko prijateljstvo u mađarskom društvu. Većina to objašnjava snažnom Fidesovom propagandom. Ako je to tačno, onda je u današnjem svetu medij postao bog. Međutim, ja ne vidim samo teror medija u ovom apsurdnom mađarskom zaokretu. Za veliki deo građana Putin nije samo agresor, već i autokratski vođa kome je uspelo da uveri svoj narod da je nepogrešiv. Takvog nepogrešivog vođu traži mađarsko društvo. To je temelj mađarskog obožavanja Putina. Rusi ni danas nisu Mađarima simpatični, već samo Putin, podsetimo se da se u Mađarskoj uvek skrivala u dušama nekakva nostalgija za nepogrešivim vođom. Jedna osirotela nacija usred olujne Evrope priželjkuje vođu i sigurnost. Orban Viktor, čovek iz unutrašnjosti zemlje, to bolje oseća nego jedan političar socijalizovan u Pešti.

Preveo Arpad Vicko