Jevrejska i manjinska sudbina

Posle celodnevne jurnjave u gradu, konačno stižem da prelistam antologiju Endrea Mozeša pod naslovom Ko voli Jevreje? U ovoj knjizi su sabrani izuzetno važni tekstovi, među ostalima studije Ištvana Biboa, Janoša Đurđaka, Geze Komorocija. Stičem utisak da i nije reč toliko o ljubavi, odnosno empatiji, već o uzajamnom razumevanju. To je i tema mojih dnevničkih beleški uvrštenih u ovu antologiju – Jevreji i manjine. Odrastao sam tako da pojma nisam imao o ovom „hiljadugodišnjem sporu” (Jožef Etveš), nisam o tome čuo ništa u srbobranskoj Zelenoj ulici, i tek kasnije sam otkrio da to nije „spor” siromašnih seljaka, nego spor srednjeg sloja. Nisam o tome čuo ni u novosadskoj gimnaziji. Možda zbog toga što nas je vaspitno-obrazovno stakleno zvono izolovalo – nas žutokljunce – od problematičnih pitanja i sporova, odnosno, od stvarnosti. U socijalizmu, inače, naprosto nije bilo moguće postaviti ovo pitanje. Uostalom, to pitanje i nije bilo toliko živo kao u matičnoj zemlji. U jugoslovenskoj kraljevini i Mađari, i Jevreji, isto kao i Nemci, bili su u manjini, tako da su bili i nehotice upućeni jedni na druge. Sa „jevrejskim pitanjem” sam se prvi put sreo u Mađarskoj, ali u početku nisam pojma imao ko je od mojih prijatelja jevrejskog porekla, a ko nije. Kasnije, u devedesetim godinama, došao je kraj razdoblju socijalističkog ancien régimea, pa sam se i u Srbiji našao suočen sa antisemitizmom. Moje gotovo desetogodišnje dnevničke beleške svedoče o tome da antisemitski ispadi veoma liče na antimanjinske atrocitete. Često se javljaju istovremeno, ili jedni slede druge. U devedesetim godinama vreme je zadalo nove lekcije. Mnoge stvari sam tada morao iznova da naučim, pored ostalog i to da je Hajnrih Bel zaista veliki evropski pisac. Tada sam shvatio i to, ne malo zaprepašćen, da fašizam, ili njegovi pramenovi, nisu nestali, da nije reč o nekom obaveznom i dosadnom nastavnom gradivu. Posle svega došao sam do zaključka da manjinska i jevrejska sudbina imaju zajedničke elemente. Pitanje je samo, da li smo toga svesni? Ima nečeg opako apsurdnog i samome sebi protivrečnog u tome kad jedan manjinac s visine, ružno, s mržnjom govori o Jevrejima. Ali za mene ni nedavna poseta Efraima Zurofa nije bila baš umirujuća. Zašto? Jer je Zurof često dolazio u Novi Sad, i uvek je pomenuo jevrejske i srpske žrtve novosadskih „hladnih dana”, što je sasvim u redu, ali nije u redu to što su u ovom istom gradu 1944. i 1945. godine mnogi nedužni Mađari završili u masovnim grobnicama, a Zurof nije ove žrtve ni jednom pomenuo. Zurofu baš to nedostaje: razumevanje zajedničke sudbine. Naravno, holokaust je jeziv i jedinstven zločin. Ali oni koji znaju za ove strahote, morali bi da znaju i o strahotama manjinskih masovnih grobnica. To bi bio, dakako, samo jedan skromni korak, ali i jedan važan gest. Uvek sam sa zadovoljstvom primao k znanju kad god sam u matičnoj zemlji osetio da su Jevreji na strani manjina, i uvek bi me veoma ogorčilo, kad god bi neki manjinac izvikivao antisemitske parole. Uveren sam da bismo mi, manjinci, morali da se oglasimo protiv nadirućeg antisemitizma u Mađarskoj, ali sam sasvim siguran i u to da bi jevrejski intelektualci u Mađarskoj morali prvi da reaguju na atrocitete kojima su izložene mađarske manjinske zajednice.

Juče i danas

Nekad su ljudi bili razočarani socijalizmom, danas su, pak, razočarani u demokratiju.

U džepnom izdanju

Danas mi je imendan. Igrom slučaja – ili je to sudbina? – danas je objavljeno, odnosno, danas se našlo u knjižarama širom Nemačke džepno izdanje mog Exterritoriuma (Fischer Taschenbuchverlag). Jedan prijatelj mi javlja posredstvom skajpa da je pre sat vremena kupio knjigu u jednoj velikoj robnoj kući. Kad se Exterritorium pojavio u tvrdom povezu, boravio sam u Berlinu. Sad sam u Budimpešti. Svratio sam u neke peštanske knjižare, ali mađarskog izdanja nema. Nema više ni srpskog, ni u Novom Sadu, ni u Beogradu. Deluje li to pomalo groteskno?

O vođenju dnevnika

Umoran, krajnje iscrpljen stižem iz Budimpešte. Budim se rano ujutro, nemam snage da sednem za sto i da pišem, radije čitam. Iz putne torbe najpre vadim knjigu Ernsta Jingera pod naslovom U čeličnoj oluji. Nisam ni stigao do kraja prve stranice romana o Velikom ratu, kad zazvoni telefon, dopisnik Radija Slobodna Evropa moli da prokomentarišem današnji mađarsko-srpski samit, da kažem nešto o sličnosti, o podudarnim karakteristikama aktuelnih režima u Srbiji i u Mađarskoj. Uspevam da odbijem ljubaznu molbu. U načelu nemam ništa protiv, neka se rukuju, neka se smeškaju jedan drugom. To im je posao. Već nekoliko meseci unazad odbijam svako dnevnopolitičko pojavljivanje. Stvorio sam sebi previše neprijatelja, previše se batinaša mota oko mene. Neka im njihova stranka namigne, pa neka komentarišu, neka izjavljuju. Neka izađu iz toplih zapećaka. Dosta mi je manjinskih intelektualaca, pisaca i svakovrsnih umetnika koji su u budimpeštanskim liberalnim krugovima liberali, u narodnjačkim narodnjaci, koji su u Beogradu veliki prijatelji Srbije, a onda u vlastitoj manjinskoj zajednici pronalaze i šibaju mađarske „izdajnike nacije”. Dva koraka na ovu, dva na onu stranu. I uvek se ulagivati onima koji sede iza kase, koji kontrolišu buđelar. Dosta mi je ovog paklenog „mađarskog čardaša”. Vraćam se svom dnevničkom ispisivanju vremena. Bio je u pravu Danilo Kiš, ne treba se upetljavati u sve i svašta. Dnevnik uspostavlja distancu između mene i sveta, zahvaljujući tome, slika je preda mnom jasnija. I setim se travčice koja podjednako trpi, podjednako ispašta i kad se lavovi bore, ali i kad vode ljubav.

jun 2014.
Preveo Arpad Vicko