Umirući Evropljani

Na nedavnom beogradskom sajmu sam naišao na knjigu Evropljani u izumiranju Karla Markusa Gausa (objavljena je u Hrvatskoj) u kojoj piše pored ostalog, o makedonskim Arumunima, o lužičkim Srbima, o sarajevskim Sefardima i drugim manjinskim etničkim skupinama u izumiranju. Stavljam ovu knjigu na policu neposredo pored pisaćeg stola, među knjige koje treba u što skorije vreme pročitati. Evropljani u izumiranju – pogledam s vremena na vreme, iskosa, na naslov, i sve više odlažem čas kad ću knjigu uzeti ozbiljno u ruke. Obuzima me neka nagonska strepnja, jer nehotice pomišljam na svoju knjigu Život na rubu, tačnije na esej pod naslovom Jermenska crkva iz 1991. godine, u kojem, pognute glave pred krečom naznačenim tlocrtom srušene crkve, razmišljam o rapidnom padu brojnosti etničkih manjina u Vojvodini, ili kako Gaus piše – o umirućim Evropljanima. S tim kratkim esejom sam odao poštu ustrajnosti, žilavosti novosadskih Jermena. Iako ih je bilo veoma malo, izgradili su sebi crkvu. Crkva je izgorela u velikom požaru, ali oni su je ponovo podigli. A potom su „grube ruke – zajedno s drugim, brojnim vrednim spomenicima centra grada, srušile u ovu crkvu” – pisao sam. Možda je još bilo u gradu muškaraca i žena jermenskog porekla, ali jermenske zajednice nema, i pretpostavljam da je neće ni biti, a time je Novi Sad postao siromašniji. Kao što poslastičarnica Dornštedter simbolizuje istoriju grada Novog Sada, tako simbolizuje već nepostojeća jermenska crkva tužnu hroniku novosadskog multikulturalizma. Jermensko svetilište više ne postoji, od njega je ostao samo tloctt i nekoliko detalja, ali ove godine su srušili i susednu zgradu – bez obzira na to što je bila pod zaštitom države – kako bi na tom mestu nazidali jednu trinaestospratnu poslovno-stambenu zgradu. Nije mi preostalo ništa drugo, nego da citiram nekoliko rečenica iz eseja Jermenska crkva: „Hoće li svet biti srećniji bez manjina? Možda – ali je izvesno da će biti i siromašniji. Razmišljajući o tome, prisećam se jedne hasidske priče u kojoj se jedan vernik ovako obratio Bogu: »Gospodaru sveta, molim te, spasi Izrael. Ako pak to ne želiš da učiniš, molim te spasi ostale narode.« Možda bi se ovaj vernik danas, 1991. godine, ovako molio: »Gospodaru sveta, molim te, spasi manjine. Ali ako je to izvan Tvoje moći i snaga, spasi većinu.«”

Kud nestadoše anđeli Novog Sada?

Čekajući autobus pogled mi se zaustavlja na velikom plakatu uredno prilepljen na glatki stakleni zid autobuske stanice. Na plakatu piše da će Ceca, turbofolk diva, gostovati u Novom Sadu. Pre godinu dana grad je sa Cecom dočekao srpsku Novu godinu. Malo dalje jedan poveći pano: Novi Sad 2021. godine kulturna prestonica Evrope. Obradovala me je činjenica da je na panou ispisan i mađarski naziv Novog Sada, to je značajan korak napred. Šteta što nije navedeno i njegovo iskonsko ime, Neoplanta, ali možda će jednom i taj naziv biti ispisan, možda čak i sa onom čuvenom rečenicom, da svaka nacija nazove svoj grad na svom jeziku. Ko se ne bi obradovao ovoj vesti? Moje književno delo se vezuje za ovaj grad, počelo je s romanom Memoari makroa – Aleksandar Tišma ga je tada nazvao prvim urbanim romanom. Nije to rekao bez razloga, simpatični, pitomi gradić se u šezdesetim godinama pretvarao u veliki grad nepredvidljive duše. U ovom veliko urbanom preokretu se nastavljala moja lična istorija. Već u prvom mom romanu – doduše bezimeno – pojavila se poslastičarnica Dornšedter, tada se zvala Zagreb – u toj poslastičarnici će pripovedač ugledati svoju veliku ljubav, Tanju, mladu Srpkinju. Zanimljivo je da nikom nisu pali u oči nacionalni aspekti ovog odnosa. Ali u sledećem romanu, u Duploj ekspoziciji se nešto naglašenije ističe ona dimenzija odnosa koja je već s one strane politike. Kad govorimo o manjinama, često nam se dešava da se ukotvimo pred politikom, premda u istoriji jedne ljubavi ima mnogo više politike nego na unutrašnjopolitičkim stranicama novina. U romanu Dupla ekspozicia poimence pominjem poslastičarnicu Dornštedter (još uvek se zvanično zvala Zagreb) koja je kasnije u romanu Neoplanta ili Obećana zemlja dobila i svoju istorijsku auru. Silazim s autobusa u centru grada, ispred nekadašnje Robne kuće Novi Sad o kojoj je u sedamdesetim godinama Oto Tolnai napisao sjajnu nisku novela. Šetam se potom u Dunavskoj ulici, ne želim da pomislim na novosadski korpus koji je svojom strategijom opsade Vukovara izašao na loš glas, otresao sam se tih ružnih misli, i što brže sam nastojao da zaboravim da su Putina proglasili za počasnog građanina moga grada. Radije pomišljam na Libek Tomasa Mana, na Košice Šandora Maraija ili na Trst Klaudija Magrisa. Voleo bih da mogu odavde ugledati plave oči mog grada, blistave, kao što je leti blistavo plavo nebo nad gradom – tom plavetnilu se divim s terase mog stana. Svaki grad ima jednu duboko-duboko duhovnu posetnicu koju su mu ispisali književnici. Šta bi trebalo da piše na duhovnoj posetnici Novog Sada? Možda to da se borio sa svojim istorijskim usudom kao da se borio s anđelima. Gde se kriju anđeli-ispovednici Novog Sada? Ako želimo kojim slučajem da ih vidimo, morali bismo ponovo da nađemo onu rečenicu koju smo oholo i presrećno zabravili. Onu koju smo lakomisleno i neodgovorno protraćili. Kako da povratimo ono čega smo se dobrovoljno odrekli? Šta se krije između jalove i dostojanstvene nostalgije i površne, nametljive menadžerske kulture? Trebalo bi otkriti taj skriveni Novi Sad. Pronalazim u računaru moju nezavršenu dramu Play Marai, ili novosadski građani. Ne znam hoću li imati snage da je završim. Ponavljam naglas, da oslušnem zvuk Maraijeve rečenice iz njegovog romana Građani Košica: „Ne znaš da je heroj samo onaj ko postupa prema svom karakteru, čak i onda kad sudbina od njega traži nešto drugo”. Neoplanta ili Obećana zemlja govori o sudbini grada, neka Play Marai, ili građani Novog Sada progovori o njihovon karakteru ili – možda još bolje – o sukobu sudbine i karaktera. Moja sudbina me je pozivala, vodila drugde, karakter mi je nalagao ostanak. Kako bi danas glasila pitoma rečenica majstora Janoša na rastanku od svog sina koji je krenuo u beli svet? Šta da kažem onima koji odlaze, a u koje sam se najviše uzdao? Odlaze, u sve većem broju odlaze mladi iz ove zemlje, iz ovog grada, iz ove manjinske zajednice. Šta bih drugo mogao da im kažem, nego ovo: „Ponekad će se više osećati kao da je lišen doma onaj ko ostane kod kuće, nego onaj drugi koji je otišao u svet.” To ću da kažem, pomišljajući na to, da sam se svojim karakterom suprotstavio sudbini, jer sam svoju „bezdomnost” hteo učiniti više svojim domom.

novembar 2016.
Preveo Arpad Vicko