subota, 13. maj 2023.

U današnjem broju Danasa Teofil Pančić piše o licemerju. Bilo bi skandalozno ako oni, koji su bez reči dopustili da zidove naših gradova krase murali Ratka Mladića, sad u znak svoje ožalošćenosti polažu cveće ispred beogradske osnovne škole. Ova konstatacija ukazuje na korene talasa nasilja u Srbiji. Kult nasilja nije od juče, taj kult potiče iz devedesetih godina. Ili još ranije. Počeo je s jogurt-revolucijom, nastavljen je opsadom Dubrovnika, Vukovara, Sarajeva, kulminirao je u Srebrenici, sa kosovskim traumama, sa vazdušnim udarima NATO-alijanse. Sve je to natopilo i politiku, ali neka to ostane stvar političara, mene zanima dubina osećanja i atituda, dakle, nije reč samo o tome, ko je u pravu, jer ako se budemo usredsredili samo na to, sve bi ponovo počelo ispočetka, nego o tome, koliko ko može da se pomiri sa vlastitim istinama i nepravdama. Sa svojim gresima i vrlinama. Sve dok rane, zadobijene u ratu, ne budu izlečene, nasilje će biti u ekspanziji. Znam i to, da je srpsko društvo u ratnim vremenima nespremno odbauljalo u divlji kapitalizam koji je istovremeno generisao i strah, i nasilje. Policija bi mogla donekle, na kraće i duže vreme da obuzda širenje tog kulta, ali neće biti u stanju da ga trajno eliminiše. Pitanje je samo kad će i u kojoj formi to da učini. Da li će, dakle, nalikovati na potok-ponornicu, i da se pojavi tamo gde nismo očekivaki. Jedno, međutim, vredi upamtiti. Masovna ubistva nisu bila neočekivana, ako se ne otkriju njene dubine, i ako će počistiti samo njihovu dnevno-političku površinu – nastavak će da usledi.

ponedeljak, 15. maj 2023.

Govoreći o nacističkoj Nemačkoj, Hana Arendt je konstatovala da postoje odgovorni i krivci, ali da je mnogo više onih koji su postali „krivci a da su i u najmanjoj meri bili odgovorni”. To objašnjava time da je u nacističkoj diktaturi egzistencija svakog pojedinca zavisilo od toga da li čini neke zločine, ili od toga, da li je saučesnik zločina. Tragom ove misli neminovno se nameće pitanje: kako stojimo u autokratskom režimu sa odgovornošću i sa krivicom. Za ovaj režim nisu karakteristični gulazi, nema političkih zatvorenika, vlast trpi kritike na svoj račun, ako ne drugde, onda na internetu, ali se sve to dešava u takvoj agresivnošću zasićenoj atmosferi u kojoj se većina ljudi dobrovoljno odriče od slobode. Da li se može reći da je kriv onaj građanin koji se dobrovoljno odriče svoje lične slobode?

Ni u kom slučaju, ima na to pravo. Prema tome, nema ni govora o njegovoj krivici. Ali kako stojimo sa odgovornošću? Po mom mišljenju u autokratskom režimu mnogo je više onih koji su odgovorni, a da nisu krivi. Ne mogu se smatrati krivima oni koji se dobrovoljno odriču slobode, i bez ikakve prisile savesno opslužuje autokratski sistem, pored ostalog, na državnom radnom mestu, u velikim državnim sistemima. Nije kriv, ali je odgovoran.

subota, 20. maj 2023.

Jutros sa Anikom u kupovini, potom sednemo u jedan kafe na šoljicu kapučina. Pred mojim očima se odigrala sledeća scena. Jedan solidno nabildovani muškarac je pred ulazom u kafe odgurnuo i skoro oborio jednu stariju ženu pred sobom. Gosti kafea su preneraženo gledali šta se događa, ali niko, baš niko se nije našao da opomene agresivnog muškarčinu. Ćutao sam i ja. Svi smo znali, zašto. Jer bi se dotični okomio i na nas. Možda bi neko dobio i šamar. Bolje da ćutimo. I ćutali smo svi sedeći na terasi kafea, kao što i čitavo društvo ćuti pred prizorima svakodnevnog nasilja. Upravo ovde počinju nevolje. Na ulici, u prodavnicama, u nadleštvima, u parlamentu, na trgovima, u autobusima. Već godinama posmatram jačanje, ekspanziju talasa nasilja. Jezive emisije Zadruga televizije Pink verno odražavaju stanje u društvu. Odražavaju ga i daju im legitimitet. Legitimišu ga i agresivno šire kulturu nasilja. To smo mi. A potom, gledajući večernje demonstracije pokajao sam se što sam ovako razmišljao. Ogromne mase ljudi talasale su bulevarima, mirno, nije niti jedan prozor razbijen. Srbija je ovde pokazala i svoje drugo lice. Mladi i stari, koračajući jedni pored drugih tražili su da vlast prihvati njihove zahteve. A zahtevali su smenu jednog ministra i dvojice vladinih funkcionera, objektivnu televiziju i smenu članova REM-a (Regulatorno telo za elektronske medije). Nema u tome ničeg neobičnog. Poslednjih godina je Srbiju zapljusnulo nekoliko talasa nasilja. Poslednji se ispoljio u tome što je u jednoj beogradskoj osnovnoj školi jedan učenik ubio desetak svojih drugova. U jednom selu nadomak Beograda jedan momak, koji je raspolagao pravim arsenalom oružja, pobio na ulici osmoricu meštana. Zemlja je bila u žalosti, i posle svega ništa ne bi bilo razumljivije, nego da minisrar unutrašnjih poslova podnese ostavku. Da pokaže primer i da i na taj način pokaže moralni kredibilitet vlade. Ministar nije kriv, ali je odgovoran. Šta bi škodilo vladi ako bi elektronski mediji sa nacionalnim frekvencijama prestali da koriste agresivnu retoriku i ako bi prestali da emutuju reality show? Ništa. Šta bi bilo kad bi i neke opozicione televizije dobile nacionalnu frekvenciju? Ako vlada uživa toliku svenarodnu podršku, kao što tvrdi, onda joj ta kritika ne bi bila osetnija od ujeda jedne buve. Ili je reč o tome da bi se vlada uzdrmala ako bi postojala jedna opoziciona televizija sa nacionalnom frekvencijom, i kritična prema vladinoj politici. Zar vlada nema poverenja ni u samu sebe?

ponedeljak, 22. maj 2023.

Prebirajući po svojim dnevničkim beleškama pomišljam na nedavno preminulog Mihala Ramača koji je na vreme primetio pohlepu partija koje su se dokopale vlasti. U listu Danas je svojim izoštrenim pogledom zapazio da „sad i najmanje parlamentarne političke stranke imaju vaću vlast od one koju je imala ona jedina”. Ovu rečenicu ne bismo smeli zaboraviti kad god razmišljamo o tome šta je omogućilo trajnu i veliku pobedu Srpske napredne stranke. Pohlepne, gladne moći, dočepavši se vlasti, takozvane male opozicione stranke i te kako su u tome učestvovale. Reč je o onim strankama čija smo imena već i zaboravili. U ovim grozničavim prolećnim danima, ponovo probuđene male stranke se nadaju da će građani-demonstranti povaditi za njih vruće kestenje iz vatre. Prevaranata, šibicara, bilo je i tada, ima ih i danas. Sećam se kako je eks-ministar Božidar Đelić, član borda direktora Banke Crédit Agricole, 2007. obećao da će Srbija u drugoj polovini 2008. dobiti status člana-kandidata Evropske unije. A zatim je premudro najavio da će 2014. Srbija biti članica Evropske unije. Za ne mali honorar – prema nezvaničnim izvorima informacija za 20 000 evra – a kao jedan od vlasnika firme Altis Consulting, pored ostalog, obećao je i to da će Magyar Szó 2007. godinu završiti sa pozitivnim bilansom od 550 hiljada evra. Neka ga samo premeste u Suboticu, smesta će mu skočiti tiraž.

Zaklinjao se da predsednik vlade, Vojislav Koštunica, u vezi sa predstojećom privatizacijom velikih srpskih državnih preduzeća, ruske firme koje neguju prijateljske odnose sa Srbima, neće biti privilegovane. Ukazao je na sličnosti i razlike u politici Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. Postoje neke svetonazorske razlike, priznaje, premda se one pokazuju većinom u stilu. Prema njegovom mišljenju Đinđić je bio hrabar političar, a Koštunica temeljit što se vidi i u po tome koliko temeljito promišlja sudbinu Kosova. Olli Rehn, tadašnji evropski komesar za proširenje ovako je odgovorio čoveku obećanja: „Ako zagrlimo i nadasve prijateljski raspoložanog medveda, moramo paziti da nas ne zadavi”. Vrativši se Ramaču: nije obećavao autonomiju Vojvodine, ali joj je do smrti ostao veran. Autonomija Vojvodine? Gde nestade lanjski sneg?

subota, 28. maj 2023.

Nikad u bolji čas! Netflix emituje serijski film BBC-a o Drugom svetskom ratu. Prva epizoda serije nosi naslov Minhen, koja je snimljena prema istoimenom romanu Roberta Harrisa, u režiji nemačkog sineaste Christiana Schwochowa. Reditelj je već godinama žestoki kritičar nemačkog neonacističkog pokreta. Rasizam je omladinski stil života – upozorava Schwochov u intervjuu za Die Zeit. Ova epizoda govori o „politici mira”. Neville Chamberlain, engleski diplomata ostavlja utisak ne samo naivnog, već direktno i smešnog političara koji u Minhenu pred Hitlerom moli za mir, i veruje da će Hitler održati reč, i da pretenduje samo na Sudetsku oblast. Istrajava uz svoju fiks-ideju čak i tada kad mu se ukazala prilika da pročita dokumente nemačkog Ministarstva za inostrane poslove u kojima su nacisti jasno saopštili svoje ciljeve: žele da vladaju čitavom Evropom.

utorak, 30. maj 2023.

Nakon što su mandarini Evropske unije naivno uverili sebe da je primena francusko-nemačkog plana uspešna, na Kosovu su izbili neredi. Krajnje je vreme da Bilčik i Company shvate da je ključno pitanje kosovskih sukoba u sledećem: kosovski Srbi ne priznaju nezavisno Kosovo, i na najmanji znak koji se u tom pravcu ukaže reaguju žestokim protestima i nemirima. O tome govore prethodne godine. Prema slovu Ustava Republike Srbije, Kosovo je deo Srbije, i kosovski Srbi se toga i drže. Mirovni pregovori se odvijaju na više mesta, ali Srbi ne popuštaju ni za jotu. Može mir, ali Kosovo ne može da bude nezavisno! Zašto bi i popuštali, Srbi se naprosto drže ustava, i to ni Bilčiku, ni njegovom društvu nije sporno. Situacija je posve apsurdna. Svaki konflikt će imati opravdanje. Eliminišu jedan konflikt, izbija drugi. Do sadašnjeg konflikta došlo je tako što Srbi nisu učestvovali na lokalnim izborima, dakle, u sredinama sa većinskim srpskim življem, niskim procentima izlaznosti, na vlast su došli albanski gradonačelnici koje lokalni Srbi ne priznaju. Izabrani albanski gradonačelnici bi zauzeli svoje položaje, ali Srbi su ih u tome sprečili. Danas su uz pomoć KFOR-a pokušali da preuzmu dužnosti i zauzmu kancelarije usled čega je došlo opasnih sukoba. Prema portalu Vojvodina info, vojnici KFOR-a su upotrebili suzavce, dok su ih civili gađali samo kamenjem i flašama. Na obe strane bilo je povređenih, prema još nepotvrđenim vestima ima više od pedeset povređnih. Prema srpskim izvorima, u Zvečanu je kosovska albanska policija pucala iz pušaka na srpske demonstrante – izveštava portal Vojvodina danas. Prema mađarskim saopštenjima, teško je povređeno 19 mađarskih vojnika u sastavu KFOR-a, trojica od njih zadobili su prostrelne rane. Ako sam dobro razumeo vest Vojvodine danas, onda su mađarski mirovnjaci sami sebe povredili, jer prema ovom portalu mirni kosovski Srbi su policajce i mirovnjake gađali samo kamenjem i flašama. Portal Vojvodina danas beleži da su kosovski albanski policajci iz pušaka pucali na srpske demonstrante.

Preveo Arpad Vicko