Na krivudavim stazama
Đerđ Dragoman, mladi mađarski pisac koji upravo stiče i svetsku slavu, piše na svom blogu o mojoj rođendanskoj svečanosti da je „vredelo odstajati ta dva sata“. Zašto stajati? Jedan sajt izveštava i o tome: „Čini se da ni organizatori programa Petefijevog muzeja književnosti nisu računali da će 10. februara najveća dvorana ove palate biti pretesna, i da će potrajati nekih pola sata dok se u susednoj, jedva nešto manjoj dvorani montira veliki ekran na kojem će posetioci, koji nisu mogli da uđu u veliku dvoranu, moći da prate razgovore na podijumu.“ Ovaj sajt beleži i to da su moja opredeljenja, po sopstvenom priznanju, plebejska. Naravno da sam ukazao i na to, i pritom sam imao osećaj kao da sam se našao u paklu mađarskih književnih i političkih sukoba. Dve stamene sile su se uprle jedna o drugu, i u ovoj situaciji nema više vremena za vaganja, odmeravanja svake reči, postoje samo predrasude. I to ne bi ni bio problem da se u to ne umeša politika. Batrgam se na nekoj džombastoj, bezimenoj, krivudavoj i veoma uskoj stazi. Po svom ukusu, duhovnom habitusu, ja sam urbani pisac, ako se taj izraz još može koristiti, a po svom ljudskom položaju sam narodnjak, ukoliko posle Đule Ilješa tako nešto još uopšte i postoji.
Žurka iznenađenja
Pre odlaska iz Budimpešte Lajoš Parti Nađ priređuje „žurku iznenađenja“. Veoma su mi drage njegove bravurozne igre s rečima i njegovo oštro pero. Ta dva dara se retko nađu u jednom stvaraocu. Klatno se u tom smislu zanjiše čas na jednu, čas na drugu stranu. Do sada sam ovu ravnotežu otkrio samo kod Esterhazija. Parti ne želi da mi oda spisak zvanica. Uveče se pojavljuje Peter Esterhazi, Pal Zavada, Mikloš Sič, Laslo Darvaši, Ištvan Kerekđarto, Julija Varadi… Moram da primetim da su moji peštanski prijatelji mnogo bolje obavešteni o vojvođanskim prilikama, o dešavanjima u vojvođanskoj mađarskoj književnosti i u javnom životu vojvođanske mađarske manjinske zajednice, tako da ne moram mnogo da objašnjavam. Internet bolje povezuje mađarsku književnost i inteligenciju nego politika, ili kulturne institucije. Zahvaljujući tome sa zanimanjem slušam, kakva se slika uobličila u nama poslednjih nekoliko godina. Da li su obavešteni o nedavnim grubim političkim obračunima, o otpuštanjima, o partijsko obojenim isključivostima koje prodiru i u književnost, i u književni život. Ali – srećom – znaju za subotičko Kostolanjijevo pozorište, znaju za Novosadsko pozorište-Újvidéki Színház. Za njih je veliko iznenađenje što moj poslednji roman, Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile nije imao niti jednu promociju u Vojvodini. Čini se da su u svemu isprednjačila naša dva pozorišta. U vezi sa književnošću rekao sam samo to, da se nadam da će sadašnje političke podele donekle osloboditi javni život, pisci će se osloboditi strahova – uzgred, to i nije neka specifična vojvođanska pojava, jer gde god sam u poslednje vreme bio, svuda sam se suočavao sa strepnjama intelektualaca. I u Budimpešti. I u Zagrebu. I u Sarajevu i, naravno, u Novom Sadu. Novac je postao – a ne ideologija – svemoćna politička vlast, s njim je lako u postkomunističkom partijskom svetu zastrašiti intelektualce. Pre nekoliko nedelja u ovom dnevniku sam zabeležio da me je zaprepastio taj strah, ta strepnja koju sam uočio u inteletualnim krugovima. Zar to nije nova forma izdaje intelektualaca, tih „znalaca pismena“, izdaje koja se već radikalno razlikuje od one na koju su upozoravali Benda i Babič. Pisci se više boje autokratskih partijskih lidera nego komunističkih funkcionera iz sedamdesetih i osamdesetih godina. Mogu slobodno da pišu o čemu god hoće, a onda u jednom trenutku shvate da nemaju gde. Preostaje im samo internet. Mnogi moji peštanski prijatelji su čitali na internetu polemičke članke mladih „civila“. Pitaju me domaćini, da li će druga strana da reaguje na bačenu rukavicu. Ne verujem, kažem, mada bi razmena mišljenja i te kao dobro došla, znamo da se i među većnicima Saveza vojvođanskih Mađara nalazi više istaknutih intelektualaca. Prepoznajem glas te generacije, to sam i napisao u jednom članku za Nepsabadšag da se posle dugo vremena oglasila i generacija koja se nije socijalizovala u jednopartijskom sistemu. Ispostavlja se da je reč o člancima Ildiko V. Meseš i Stepena Bozena. Do sada sam ovaj kritički duh uočio u nekim pozorišnim predstavama i u nekoliko književnih dela. Lajoš Parti Nađ skida s police moje novije knjige s molbom da ih potpišem. S njim je svaka konverzacija čisto uživanje, njegova logika je britka kao sablja, ne žali se na sudbinu koju je sam izabrao. Bar da ovaj veoma kritički glas ostvari nekakav uticaj na književni život vojvođanskih Mađara! Nažalost, organizatori našeg književnog života ga ne pozivaju na ovdašnje javne tribine. A došao bi, vrlo rado. Razgovarali smo potom o tome da bi možda trebalo reinterpretirati sada važeće književne diskurse, jer nešto se ipak desilo u velikom svetu što bismo i u malenoj Mađarskoj morali da primimo k znanju.
Kraj mađarske bajke
Kupujem novine i, potom, uz kafu, polako ih prelistavam. U devedesetim godinama to mi je bila strast: „gutao“ sam peštanske dnevne novine. Imao sam utisak kao da čitam bajke. Čitave gomile „štampanih stvari“ teglio sam sa sobom u Jugoslaviju u kojoj je već dominirala neka vrsta ratne atmosfere. Gledano s te, južne strane, Mađarska je izgledala još lepša. U jednom ćošku svoje sobe slušao sam izborne slogane na prvom programu mađarskog radija. „Poslušaj svoje srce, glasaj za fidesovce“. Mladi Viktor Orban je visoko podigao liberalnu zastavu. Dobra, zdrava atmosfera u Mađarskoj umnogome mi je pomogla da prebrodim balkanski rat. Posle dvadeset i pet godina, mađarskoj bajci došao je kraj. Moji prijatelji su rezignirani. Gledam bilborde koji upozoravaju na opasnost od stranaca, od migranata. U autobusima, na tramvajima, u metrou ozlojeđeni, nervozni ljudi. Nekakva potištenost, melanholija, tuga dominira Budimpeštom koja, zahvaljujući fondovima Evropske unije, svakim danom postaje sve lepša. Mađarska strepi. Pedagozi izlaze na ulicu i demonstriraju. Lekari negoduju. Mladi odlaze u Englesku i u druge zapadnoevropske zemlje. Mase zahtevaju nove ograde od žilet-žica. Plakati, bilbordi upozoravaju građane da im stranci ugrožavaju radna mesta. Primećujem da je duhovni život čak i u Srbiji trenutno uzbudljiviji. Doduše, mnogo je i nepredvidljiviji. Pa, nalevo krug, možemo da krenemo.
Tužna vest
Upravo sam raspakovao svoje knjige, kad mi je Arpad Vicko na Skajpu javio da je preminuo Janoš Banjai. Poređao sam na stolu nove knjige. O njima već Janči neće pisati. Rekao je, ispričao je sve što je znao o književnosti, o knjigama; o životu, međutim, jedva da je rekao nešto. Premda je njegov život bio prepun događaja. Bio je na visokim funkcijama, učesnik mnogih odlučujućih događaja. Možda bismo ponešto mogli od toga da naslutimo iz njegovog romana Trenje. Ostaje enigma – Banjai.
februar 2016.
Preveo Arpad Vicko