Srpski paradoksi
Nije moj posao da deklarišem ono što tako često čujem, i ono što, štaviše, u privatnim razgovorima prihvataju i oni koji inače, javno, tvrde suprotno: Kosovo je izgubljeno. Primetio sam da se ljudi boje izrekom reći ono što bi velika većina volela da čuje. Najveći paradoks, po svemu sudeći, već za veoma kratko vreme biće zapravo to da će lošu vest biti prinuđeni da saopšte oni koji su neprestano generisali strah pred zanemelim usnama.
Vreme starmale generacije
Nije dovoljno samo oprostiti mladima njihove stranputice, njihove bludnje, treba ih i uvažiti, jer su bludnje cena spoznaje. Jer, teško nama, kad nas nepogrešivi uzmu pod svoje. S druge strane, starmale novajlije izazivaju u meni blagi čemer. Može da se postavi pitanje: ko su ti starmali? Oni koji se s lakoćom zavlače pod zaštitna krila ove ili one partije, ili oni pilići koji lako nalaze kvočku, ili oni „radikali” koji kritikuju one koji nemaju nikakvu vlast, a pred vlastima se prepodobe u pitome zečeve.
Produžene godine učenja
Jugoslovenski socijalistički sistem, na vrhuncu svoje moći, širom sveta je pobirao lovorike, dok sam ja na stranicama časopisa Uj Simposion, u jednom broju posvećenom levici, napisao da levica pati od skleroze. Evo, prošlo je više od dvadeset godina kako živimo u kapitalizmu, želja desničara je ispunjena, ali o sklerozi desnice do sada niko nije na desnici ni reč izustio. Možda treba da prođe još dvadesetak godina. Što će reći da će biti potrebno dva puta više vremena da ponovo oživi kritički duh. Lukavi trik iluzije slobode produžava godine učenja.
januar 2013
(Preveo Arpad Vicko)