nedelja, 26. april 2020.

Preispitujem sebe i primećujem da me je minula želja za putovanjima. Prohujalo je razdoblje velikih putešestvija, stoički podnosim karantin. Šandor Marai pominje slično osećanje u svojoj knjizi putopisnih eseja Zapadna patrola iz 1936. godine. „…našao sam se u klopci i, začudo, ne želim da se iz nje izbavim”. Ustručavam se da primim k znanju svoj poraz od života. Sve manje se suprotstavljam sudbini, time se može objasniti i to što s rezignacijom posmatram duhovno propadanje moga grada. Ni do sad nisam voleo ushićene izlive patetike o „rodnoj grudi”, uvek sam i sumnjao u naduto-nadmeni lokalpatriotizam. I nadalje ću ustrajati u tome, s tom razlikom, što stoički slušam apologije o rodnom kraju. Nema ničeg gnusnijeg nego uzdrhtalim glasom hvaliti jedan grad ili neki predeo. Domovinu. Naciju. Sve ove relacije su postale deo moje intime, one su moja lična stvar. Ne hvalim se s njima, nego ih bolno proživljavam. Oči mi tek na tren zaiskre kad čitam da u Italiji, dok hara smrt, građani pevaju antifašističku pesmu Bella chiao.

ponedeljak, 27. april 2020.

Udobna yuppie-pozicija. Kakva bi mogla da bude yuppievska vera? Ne razara ih ni nada, ni utopija. Po njima, i jednom i drugom, mesto je na buvljaku. Ne tišti ih ni istorija, ona im u najboljem slučaju posluži kao repro-materijal za postmoderne zvrčke.
Uveče u osam i pet graja, zvižduci i klepetanje. Nečekivana kakofonija ulice. Građani na balkonima zvižde, lupaju kutlačama o stare šerpe, tu i tamo oglašavaju se i automobilske sirene. Deo građana Novog Sada ovako protestuje protiv diktature.

utorak, 28. april 2020.

Povremeno se uključim u direktan televizijski prenos zasedanja srpskog parlamenta. Parlament naknadno odobrava uvođenje vanrednog stanja. Nema mesta nikakvom iznenađenju, rezultat je daleko unapred bio poznat. Nemam snage da se bavim ovim svakodnevnim ujdurmama, i divim se duhovnoj energiji onih nezavisnih novninara koji su u stanju da razotkrivaju neuralgične tačke ovog bizarnog izbora. Nisam simpatizer niti jedne partije, moje simpatije su na strani nezavisnih medija. Sve to liči na nekakvu apsurdnu pozorišnu produkciju u kojoj nastupaju glumci-diletanti. Nisam siguran da ih reditelj ozbiljno uzima. Veći deo opozicionih poslanika ni ne dolazi na sednice, ne žele da budu deo tog pozorišta, a oni koji se i pojave, učestvuju u predstavi kao statisti. Najpre su pohvaljene uspešne vladine mere protiv pandemije. Dva meseca posmatram svet s prozora svog stana, jedina veza s njim je još samo internet i poneki telefonski poziv. Puna dva meseca nisam bio na ulici. Ako sam se ikad pridržavao vladinih uredbi, onda sam to činio sad. Nisam kompetentan da sudim o njenim merama preduzetim u cilju suzbijanja epidemije, ali toliko se ipak razumem u pravo, da mi je sasvim jasno: jedino je parlament vlastan da proglasi vanredno stanje. Vlada je prekršila ustav. Balint Pastor je u ime članova Saveza vojvođanskih Mađara, vladine mere nazvao opravdanim. Posle ovoga biće zaista teško braniti ustavna prava manjina. Ne mogu se jednom zanemariti ustavna prava, a drugi put se založiti za njihovu primenu. Pored njega je Šešelj delovao kao kritičar sistema. Prisutnim poslanicima održao je kratko predavanje iz oblasti ustavnog prava i manjinskih prava. Da li je vlada bila uspešna ili nije, o tome ne mogu da sudim usled nepotpunih saznanja. Ali da je ustav prekršen, to je evidentno. Pastorov hvalospev nije me iznenadio. Iritantna je bila samo jedna stvar: neprestano samohvalisanje članova i predsednice vlade. Ako je zbilja dobro obavila svoj posao, nema potrebe to ponavljati, jer građani to ionako znaju. Ali ako ni oni ne veruju u sebe, onda imaju zaista debele razloge da se hvale. Premijerka Ana Brnabić je jednom otšaputala da je i ona pogrešila, kako da ne, ali naravno nije rekla gde i kako.
Večeras ponovo jučerašnja scena. U Beogradu, Nišu, Novom Sadu, građani bukom protestuju protiv diktasture.

sreda, 29. april, 2020.

I u Mađarskoj, i u Srbiji se postepeno ublažavaju zabrane kretanja, okupljanja i druge mere zaštite od korona-virusa. Proradiće čak i vrtići. Do sada je čovek bio važan, ali se ispostavilo da je i od čoveka važniji profit, kapital. Poslednjih nekoliko dana bio sam svedok zanimljive pojave. U početku su ljudi iz zahvalnosti aplaudirali lekarima i medicinskim sestrama, a onda se dogodio neočekivani zaokret. Pet minuta zviždanja, zatim su nastupili bubnjevi, šerpe i lonci, i naposletku je objavljeno da se večeras protestuju protiv diktature. Veći gradovi u Srbiji su uveče bučni. Jedne večeri počeli su da pevaju poznatu antifašističku pesmu Bella ciao, što se baš i nije svidelo Srpskoj naprednoj stranci i njenim koalicionim partnerima, pa su objavili da će oni (naprednjaci) u isto vreme, kad se bude oglasila Bella ciao, izaći na balkone i pevati Marš na Drinu (…) Naposletku su odustali od Marša na Drinu već su na ravne krovove višespratnih stambenih zgrada instalirali zvučnike i emitovali na sav glas uvredljive pesmuljke o Đilasu, jednom od lidera opozicije. Nepoznati likovi, bezbrižno kršeći uredbu o plicijskom času, okupljali su se na ulici, zatim na ravnim krovovima mlatarali s upaljenim bakljama. U Novom Sadu je oko pola devet prevladala svojevrsna ratna atmosfera. Bakljonoše su tumarale ulicama grada, i mada je važio policijski čas, policija nije intervenisala. Srpska vlada je ovim prilično grubo saopštila: postoje građani prvog, i građani drugog reda.

četvrtak, 30. april 2020.

Oko šest uveče sa Anikom silazimo na ulicu, šetamo se u okolini. Prodavnice su zatvorene. Kafei zatvoreni. Mlađi svet ne nosi maske na ustima i na nosu, dok se penzioneri i te kako drže propisa. Neobičan je bio osećaj napustiti karantin posle dva meseca, a šetnja nam je davno ovako prijala. Posle šest gledao sam emisije vesti na ATV i na N1. Sinoć oko osam zaorila se simfonija šerpi i lonaca, a potom su oko pola devet iz zvučnika sa krovova okolnih zgrada pevane podrugljive pesme o Đilasu i bakljama su osvetljene ulice. Dovoljno je da samo jedna iskra uleti kroz otvoreni prozor, čitava zgrada može da se nađe u plamenu. Navodno su zvučnici urlali i u Novom Sadu i u okolini Telepa, tako da su se i bebe prenule iz sna. Članovi vladajuće stranke su se tako borili protiv koncerta zvižduka simfonije šerpi i lonaca. Opasno uznemirujuće, zloslutne scene.

petak, 1. maj 2020.

Zoran Đorđević, ministar za rad i socijalnu zaštitu u sramotnoj izjavi povodom međunarodnog praznika rada rekao je da radnici u Srbiji nikad do sada nisu imali veća prava nego u slavnom divljem kapitalizmu današnjice. Zbilja sramna rečenica. Karl Kraus, poznati austrijski publicista, jednom prilikom je na najvišoj tački svoje ogočenosti bio u stanju da napiše samo ovo: za ovo više ne nalazim reči. Ni ja ne umem ništa da pridodam.

nedelja, 3. maj 2020.

Juče sam propustio, danas ponovo silazim u šetnju, organizam mi to zahteva, jer uveče, pre nego što zaspim, imam osećaj da mi je fizičko stanje sve gore. Ne žalim se, dobar deo stanovništva ove zemlje ima takav osećaj. Ko je pomislio koliko boleščina mogu strogo izolovani stari ljudi da navuku na sebe. Bar da su dobili toliko vremena za šetnju kao što su dobili psi. Ne razumem ni to, zašto nije u kriznom štabu bilo obezbeđeno bar jedno mesto za psihologa? Građani Srbije osim svojih tela imaju i svoje duše. Na duševne posledice karantina ne smem ni da pomislim. Bojim se da ćemo početi beležiti porast broja nasilničkog ponašanja. Najprijatnija je šetnja u obližnjoj ulici Kraljevića Marka, tamo još nisu posekli drveće. Jezivo je s koliko revnosti novosadski čelnici uništavaju drveće.

ponedeljak, 4. maj 2020.

Ovaj dan, hteo ja to ili ne, ostaće mi trajno u sećanju. Četrdeset godina posle smrti maršala Tita počele su, i danas još traju tragične decenije. Izbili su ratovi, ljudski životi su prelomljeni, pojavio se razbojnički kapitalizam, počele su da se bude postfašističke ideje. Pre nekoliko godina sam razmatrao tezu da je u titoizmu najgore bilo to što je posle njega usledilo – posle pedeset godina ostajem pri ovoj tvrdnji, premda su mnoja saznanja o Titu unekoliko iznijansiranija. Priznajem da su i nadalje nedovoljna. Ratove sam preživeo u Novom Sadu, a ne pored peštanskog kamina. Ovim ne opravdavam socijalistički poredak. Bilo bi lako nabrajati Titove grehe. Odgovoran je za masovne grobnice 1944-1945. godine. Odbrana od staljinizma je bila opravdana, ali to ne znači da je na Golom otoku bilo nephodno da se instalira i soba za mučenje osuđenika. Tragično je pogrešio 1971. godine. Progonom liberalizma u Srbihi otvorio je puteve nacionalizma. Nekadašnji antistaljinista, posle 1971. godine, uplašen od vlastitih reformi, vratio se mekoj varijanti boljševizma. Uprkos tome, nije iskorenio nadu. Verovali smo da će jednom biti ostvareno demokratsko društvo. Ne poričem, bili smo zarobljenici nade, ali i to je bolje nego u zarobljeništvu današnjeg beznađa uživati u „slobodi”. U svom romanu Ispaštanje pisao sam o danu kad je cela zemlja plakala. Sad sam već siguran, da je oplakivala svoju budućnost.

(preveo Arpad Vicko)