utorak, 19. oktobar, 2021.

Uzimam sa police roman Tomasa Bernharda Stari majstori, već i zbog toga da bih lečio svoje strepnje. „Ljudi, naravno, vide i osećaju kako je država sve podređenija i podmuklija, ali ne čine ništa da je u tome spreče” – čitam. Ovakvih pasusa ima na stotine u životnom delu Tomasa Bernharda. Austrija je jedna velika septička jama! Na čelu države imamo masovnog ubicu. Podlost, pasjaluk na sve strane. Čovek se više ne usuđuje ni da izađe na ulicu – pisao je Tomas Bernhard, koji je ipak zavredeo najvišu austrijsku državnu nagradu. A preuzimajući nagradu, izgovorio je krajnje ironične rečenice o nagradi i o davaocu te nagrade, o državi Austriji. U srpskoj ružičastoj magli čitam Bernhardta i zastaje mi dah. Imam osećaj da ne živimo na istoj planeti. Ovakve rečenice nije moguće napisati nigde u Srednjoistočnoj Evropi, a u manjinskoj zajednici one su pravi tabu. O čemu bih drugome i mogao da pišem, u razdoblju dobrovoljnog ropstva? Kakav je to svet? U svom romanu Nesahranjena prošlost navodim jedan kratak detalj iz svog vremena: „Budite ponosni na svoju naciju, poručuju gospoda koja su se ratosiljala uniformi zaštitnih boja. Pažljivo će odabrati parfem na koji će da miriše nova demokratska vlast; kakav Hitler?, smejulje se ispod brkova. Taj bedni moler bio je običan diletant, prenaglio je, zbrzao stvar, tvrde gospoda koja s merom, oprezno slave anifašizam, i pri tom sanjare o ljupkom i prijatnom fašizmu našeg doba, zadovoljno naglašavajući da nema potrebe ni za kakvom primenom sile, oni brinu isključivo za sreću i dobrobit malih ljudi, brinu isključivo za demokratiju, što znači da računaju na dobrovoljnu pokornost, nema im se šta zameriti, oni nas iz najdubljeg, svetog uverenja vode u lepi novi svet.

sreda, 20. oktobar 2021.

U svom jučerašnjem saopštenju Mađarski pokret pozdravlja predizbornu pobedu Petera Marki-Zaja. Mogu se u svakom slučaju očekivati reakcije iz sfere mađarskih nezavisnih medija, utoliko pre, jer – bar koliko je meni poznato – reč je o prvoj manjinskoj stranci koja je podržala Marki-Zaja. Čudni vojvođanski paradoks: od svih manjinskih stranaka izvan granica Mađarske, Savez vojvođanskih Mađara je najprivrženiji Fidesu, dok se istovremeno ovde pojavila i prva mađarska stranka koja se pridružila opoziciji. Jedna nadopunjuje drugu. Može se očekivati da će joj se uskoro pridružiti i Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara. Jasno je da bitku vojvođanske opozicije neće voditi Marki Zaj, ali njegova eventualna pobeda na parlamentarnim izborima imala bi uticaja i na vojvođanske Mađare. Nešto se dogodilo, nešto, čiji se kraj ne može predvideti, samo slutim, da će se opozicioni habitus promeniti, ali nisu isključene ni promene u Fidesovoj politici. Ili će se struna još više zatezati – dok ne pukne. Slutim i to da nove generacije sumnjičavo gledaju na tradicionalne partije, na partijske političare odgajane u staklenicima, drže da je polihronični pogled na svet normalna stvar i brižno neguju savezništva sa civilima. Neka vrsta pročišćenja ne bi škodila ni opoziciji. Trebalo bi da se probiju iz narcisoidnog mehura u koji su dobrim delom i saterani. Neophodno je, nadalje, stvoriti novi sistem vrednosti u najrazličitijim oblastima života – od privrede do kulture. Šta misle o nejednakosti koja raste i unutar manjinske zajednice? Šta bi učinili da se spreči iseljavanje? Šta misle o novoj, manjinskoj oligarhiji? Kako bi zaustavili odlazak mladih stručnjaka iz zemlje? Kako bi naveli zanemele vojvođanske mađarske intelektualce da progovore? Ko da pomogne mađarskoj sirotinji? Teško je i nabrojiti. Nephodno je osvežiti ne samo ideje, nego i rečnik. Novim biračima treba da se obrate na novom jeziku, a ne jezikom vlasti.

subota, 23. oktobar 2021.

Prepodnevna nabavka. Već me drugi dan muči glavobolja. U Mađarskoj se obeležava godišnjica mađarske oktobarske revolucije. Sećanje na 23. oktobar 1956. godine dešava se u znaku predizborne kampanje, posebno su taj tragični datum evocirale vladajuće stranke i posebno opozicione partije. Ogromna masa u „defileu mira”, Budimpešta je zakrčena autobusima iz unutrašnjosti zemlje. Provladini mediji izveštavaju o masi od više stotina hiljada ljudi. Orban u jednom veoma oštrom govoru osuđuje i Brisel, i Ameriku. „Kao da Brežnjevljeva doktrina kruži Evropom, mada bi i Brisel mogao da shvati, da sa nama ni komunisti nisu mogli da izađu na kraj. Mi smo onaj pesak u mehanizmu, mi smo onaj David, a Golijatu bi bilo bolje da ga izbegne, jer pored drugih mi smo oni koji su iz berlinskog zida izbili prvu ciglu”. Potom je na red došla i Amerika: „S one strane velike bare priprema se čika Đura. Kad je trebalo da dođu, nisu došli, iako ih sad nismo zvali, oni dolaze. Sad nemaju vatreno oružje, već Fejsbuk. Naš tadašnji poziv je upućen u interesu oslobođenja od sovjetske okupacije, a ne da se mešaju u našu demokratiju”. U 20. veku Mađarska nije imala sreće sa spoljnom politikom. Ne znam, da li ovaj drsko smeli manevar odgovara interesima zemlje i da li je u skladu s njenim mogućnostima.

utorak, 26. oktobar 2021.

Krizni štab je u Srbiji proglasio nove, blaže – da ne kažem, pomalo i smešne – mere. Posle deset uveče pa sve do fajronta građani mogu pristupiti restoranima i kafeima samo u posedu sertifikata o vakcinisanju. Ovu „komičnu odluku” doneli su političari, lekari su tražili mnogo strože mere. „Antivakseri” su smesta organizovali demonstracije pred stanovima lekara. Pred zgradom u kojoj stanuje Predrag Kon uzvikivali su antisemitske parole nazivajući poznatog epidemiologa Mengeleom… Isto su skandirali i pred vratima zgrade u kojoj živi drugi epidemiolog, Branislav Tiodorović: Mengele, Mengele…!

ponedeljak, 1. novembar 2021.

Dok je u Mađarskoj u punom jeku kampanja protiv neomarksizma, Todor Kuljić sa žaljenjem priznaje da u Srbiji desnica grmi, a levica tek tu i tamo šapuće. Pre nešto više od deset godina u esejističkom romanu Ispaštanje pisao sam o tome da je socijalizam počinio samoubistvo, i sad sam povodom Kuljićevih razmatranja ponovo otkrio tu tadašnju misao, da se socijalizam iznutra urušio i da je uzročnica njegove propasti bila birokratska partijska elita koja se preko noći presvukla u nacionaliste i antikomuniste, i da je ta elita plesnim koracima prešla put od Marksa do kapitalizma, od Tita do Draže Mihailovića. Stupili smo u doba agresivnog antikomunizma bez komunista, u kojem su oteli i kompromitovali prošlost komunističkih ideja. Uveliko ruše antifašističke spomenike, otkrivaju se spomenici kraljevima i crkvenim velikodostojnicima. Kuljić ironično komentariše pristalice kapitalizma koji proglašavaju „kraj istorije” i po kojima je neoliberalizam poslednja štacija istorije. U Srbiji danas nemamo intelektualce koji se otvoreno deklarišu kao levičari, kaže ovaj autor, ja bih samo malo iznijansirao ovu tvrdnju time da se ponegde pojavi poneki tihi glas, koji se u ovoj ogromnoj kakofoniji i ne čuje. Marksizam se ipak ne može poslati u muzej! U jednoj ovome sličnoj dnevničkoj belešci sam 2006. godine zapisao „da će Marks postati sve aktuelniji. A kad ćemo ga ponovo prepoznati? Za desetak godina?” Prenaglio sam, priznajem, ali poslednjih nekoliko godina sve češće citiraju Marksa, naročito intelektualci, i naročito mladi. Podsetio bih da je na 200. godišnjicu rođenja Karla Marksa Njujork Tajms izabrao ovaj glavni naslov: Happy Birthday, Karl Marx, You Were Right. Ne smatram sebe nadležnim da sudim o budućnosti levice – to će biti dilema (ukazuje na to i Kuljić) nove generacije – rekao bih ipak samo toliko da i socijalizam spada u red naših „nesahranjenih prošlosti”. Spadam među one koji su hteli da ga obnove, ali sam u tome vremenom ostao usamljen. Odbauljao sam u svet novog kapitalizma, i pri tom mi je bilo jasno da će naša prošlost, zajedno sa socijalizmom, ostati nesahranjena. Ne žalim za prošlošću, ne mogu da sudim o sadašnjem zamešateljstvu svetonazora, ali pišem o toj mračnoj uskomešanosti. Kao pisac, ne pišem o idiličnoj bezvetrici – ne osmatram svet iz komotne zavetrine.

utorak, 2. novembar 2021.

Na Fejsbuku se jedan nepoznati autor oprašta od generacije koja je na izmaku života. Od one genracije, čiji je odlazak kovid samo ubrzao, kojoj nije data prijateljska smrt, ona odlazi iz sveta živih u jednoj histeričnoj atmosferi, izlolovana, sama. „Ovi ljudi – piše anonimni autor – još su bili u stanju da sednu za sto i da razgovaraju, i koji su zaista verovali u jedan bolji svet. U školi su naučili da ne postoji ništa važnije od časti i poštenja. Kasnije su shvatili da i nije baš tako, ali do tada se u njima već uvrežila ljubav za radom, za samopregnućem, za istinom. Nisu bili sveci, jer da bi se usrećili, tražili su i nalazili prečice, pa ipak su u sebi imali neku ogromnu snagu da stvore osnove za blagostanje današnjih generacija”. Nostalgija? Ulepšavanje? Možda. Ali u ovoj ispovesti ima i neke istine. Ova generacija koja ja na zalasku života zaista je verovala u budućnost, možda zbog toga mora da ispašta nakon što je prepustila svoje mesto srednjoj generaciji koja nema osećaj za prošlost, za šta se ne može okriviti, jer su od nje tu prošlost oteli. Da li je ova generacija bez prošlosti srećna? Možda i jeste srećna, jer ne mora da ispašta. Kao što obično biva, izgubljenu, proćerdanu, otetu prošlost će već samo unuci početi da traže, ona će tek njima početi da nedostaje. Današnji tinejdžeri? Ili današnji dvadesetogodišnjaci?

Preveo Arpad Vicko