Trampov poker

Donald Tramp: „Čitav moj život nalik je na poker, i sasvim lepo napreduje.” Neobično je da zvanična javnost vojvođanske mađarske zajednice u ovoj partiji pokera navija za Trampa. Raduje se, jer se Tramp zalaže za nacionalnu državu i najavio je novu pobedu kapitalizma. Ni ovo stanovište nije neočekivano, u našem manjinskom svetu sve energičnije dolazi do izražaja paternalizam manjinske oligarhije. Paralelno sa tim, sve veće razmere poprima trend iseljavanja iz ovog oligarhijskog sveta koji se u izuzetnim siromašnim okolnostima uobličava uz pomoć redistributivnih štaka iz matične zemlje. Oni koji se iseljavaju ne očekuju čuda, već samo podnošljivije uslove života. Neka bude kapitalizam, ali ne baš ovako divlji. Naravno, to je jasno i manjinskom čoveku: good bye! kaže, i laća se vandrokaškog štapa.

Šta je fašizam?

Cenim empatiju pesnika Janoša Pilinskog s kojom je pisao o Aleksandru Deblinu. „A onda se 1933. godine preko jedne jedine noći otvorio pod njim pakao hitlerizma”, pisao je u oktobru 1961. goldine. Zloslutno upozorenje me naposletku podseća da u tridesetim godinama ni najbolji duhovi, ni odgovorni političari nisu prepoznali začetak tog zla. Deblin ga je prepoznao, ali ne i vrsni evropski političari. I zaista smo nekad slepi, dok se razmećemo našim sposobnostima mudre procene stvarnosti. Te tridesete godine nas upozoravaju da se ne smemo zanositi. Da se ne čuvamo samo pukih fašističkih epigona, već pre svega onih koji nose dopadljive maske, da bi u najpovoljnijem trenutu te maske odbacili. Pilinski upozorava iste 1961. godine na značaj romana Hajnriha Bela. „Važni su zbog toga što je Bel jedan od najboljih modernih katoličkih pisaca, ali i zbog toga jer je jedan od najposvećenijih istraživača geneze fašizma, i onih duhova koji su se tom fašizmu najsmelije suprotstavili.” Posle svega me je sramota što sam tako kasno, tek sredinom devedesetih godina došao do sličnih zaključaka. Naravno, mogao bih da se pravdam time što se do tada nisam sreo s tom pojavom, što sam mislio da je fašizmu definitivno mesto u istorijskim čitankama. Kako sam mogao da budem toliko naivan? Pilinski je preživeo užase fašizma. Znao je vrlo dobro šta znači kad se na čoveka sruči pakao. Po čemu se fašizam može prepoznati, Pilinski predočava ne kao filozof, već kao pisac. „Fašizam je duhovna lenjost (…) nestrpljivi gest neznalica i poluobrazovane mase protiv stvarne i bolne, opasno složene problematike sveta. (…) Fašizam je neukus, samodopadljivost malograđanina zapečenog u vlastitoj osrednjosti. (…) Fašizam je žrtvovanje pojedinca na oltaru zverskih masovnih strasti.”

Danilo Kiš – danas

Na dan mog rođenja vreme se relativno prolepšalo. Oblačim laganiju jaknu i polazim u uobičajenu šetnju Dunavskom ulicom. Prošle godine sam slavio rođendan u Budimpešti, pre dve godine u Novom Sadu, tada je Dunavska ulica bila skoro pusta. Ove godine puno je šetača na ulicama. Najpre sam lunjam, a potom s Andrašem Urbanom bazamo Zmaj Jovinom, svraćamo u jedan kafe i razgovaramo o probama Kišovog Časa anatomije u Srpskom narodnom pozorištu. Do premijere je preostalo još samo mesec dana. Čini mi se da Urban i te kako oseća prisustvo novih tabua oko Danila Kiša. Na šta bih drugo mogao da pomislim, nego na to da je Kiš postao alibi našeg kukavičluka. Mislimo da je dovoljno pozvati se na njega, i da će time sve da bude u redu. Šta bi rekao Danilo Kiš? Sigurno ne ono što je rekao juče. Formalno je uspostavljen višestranački sistem, svi se zaklinju na demokratiju i na pluralizam, tako da naizgled stvari stoje sasvim dobro. Nacionalizam, kojem je Kiš odlučno suprotstavljao, danas je uobičajeni deo svakodnevnice, štaviše smatra se vrlinom. Danas ovde vlada ona kultura s čijim je zagovornicima Kiš polemisao, ta kultura je danas ovde „zvanična kultura”, niko joj se ne protivi. Ne budimo naivni, Danilo Kiš je poražen u polemici koju je vodio. Siguran sam da bi se Kiš danas našao naspram sopstvenih licemernih pristalica, odnosno, bio bi prinuđen da zada lekciju iz anatomije i svom kompromiserskom taboru. Ta kompromiserska, vojvođanska japi-inteligencija tretira Kiša kao puku dekoraciju, pisca kojeg vredi citirati, ali ge ne treba ozbiljno shvatiti.

Papa iliberalizma u poseti Budimpešti

„Ovo je košmar, kao da je sudnji dan” – rekao je čovek u telefon na bulevaru Bači-Žiliskog nekoliko minuta pre dolaska ruskog predsednika Vladimira Putina. Centralni delovi prestonice su bili paralizovani zbog dolaska stranog lidera, čitam u listu Mađar Nemzet. Sleteo je ruski predsednik Vladimir Vladimirovič Putin, Mađari slave, kao da je Godo stigao. Prema svedočenju očevidaca nikad ranije nije u Pešti bilo ovolike parade kao prilikom posete pape iliberalizma, gospodara Rusije. Dva aviona su sletela na pistu aerodroma Ferenc List, niko nije znao, u kojem je avionu Putin. Čuvalo ga je stotinu ruskih telohranitelja, a aerodrom je nadziralo hiljadu mađarskih policajaca. Stanovnici Pešte u okolini zdanja parlamenta mogli su da priđu svojim kućama samo s ličnom kartom. Svi kontejneri za smeće su uklonjeni. Televizijska kamera je prošpartala opustele peštanske ulice. Prizor je nalikovao na sekvencu iz nekog sci-fi filma.

Pohvala bibliotekara

Bio sam gost biblioteke u Srbobranu, pred školskim drugovima, komšijama, poznanicima ili njihovom decom, unucima. Književno veče po svemu drugačije od onih u Novom Sadu, Beogradu ili u Budimpešti. Setio sam se svojih prošlonedeljnih razmišljanja o tome, da li čovek može da raskine sa svojom – kako se kaže – rodnom grudom. Da, može, mislio sam, ali samo kao sa snovima koji ga stalno pohode. Zbog toga sam na pitanja u vezi sa zavičajem uglavnom govorio o tome, da nisam pristalica romantičarskog obožavanja zavičaja, i sentimentalnih prenemaganja. Reč je o veoma dubokom, ličnom osećanju. Sličnom prvoj ljubavi. Ova spoznaja me muči u srbobranskoj biblioteci koja je u detinjstvu i ranoj mladosti bila moj drugi dom. Sad se najzad nisam obradovao samo pozivu, nego i dobroj vesti, koju sam čuo od bibliotekara. Opštinska samouprava izdvojila je značajnu sumu za obnovu knjižnog fonda. Ako bi išta zavredelo veću pažnju, to bi bile biblioteke i bibliotekari. Menja se moda, menjaju se političari, estradne zvezde, običji, ali bibliotekari ostaju oni stari. Čuvaju nešto što nam neodgovorno izmiče pažnji.

Mađarska, 1916

Prema zvaničnim podacima, Lerinc Mesaroš, gradonačelnik varošice Felčuta, godine 2016. zarađivao je 4,6 miliona forinti – DNEVNO. Ovakve prihode donosile su mu dve firme, o prihodovanju ostalih firmi u njegovom vlasništvu nema zvaničnih podata. Deca, dakako, imaju svoje firme. Izgrađuje se mađarska oligarhija.

februar 2017.
Preveo Arpad Vicko
Fotografija Buoy in the sea, Photo by Billy Lam