Betlen puši cigarete

Što je bivao usamljeniji, utoliko je Šandor Marai odlučnije ispisivao svoj dnevnik. Sedeo je, nagnut nad svoj pisaći sto, kao da je opsednut. I, s vremena na vreme, dok je pisao, glasno bi jauknuo. „Nisam ja baš poludeo. Zašto sve ovo zapisujem? Da li je moguće da sam ipak već poludeo?” Potom je došao do zaključka da je jedino taj dnevnik važan, značajan. Da bi kasnije, posle nekoliko nedelja, ipak nastavio s lepom književnošću. „Hteo bih da živim kako-tako dok ne završim treći tom Ispovesti jednog građanina. I dok pišem, ponekad imam osećaj da se sve, zapravo, dešavalo samo iz tog razloga, da sam sve to morao doživeti da bih o tome pisao, da je to bio smisao mog života i rada, a da je sve drugo bilo samo igra i dokolica.” Pre nekoliko godina u piščevoj zaostavštini pronađen je taj maločas pomenuti treći tom, onaj zbog kojeg je autor još nastojao da poživi, potresna ispovest pod naslovom Hteo sam da ćutim, knjiga koja pokazuje grešno lice mađarske desnice, i koja govori o tome, o čemu se na desnici ni danas (radije) ne govori – pokazuje krajnju agoniju mađarskog građanstva kojem je, potom, kao kakvom polumrtvom stvoru, Rakoši zadao milosrdni udarac. Paralelno sa tim, kao autentični svedok predočava i ponižavanje lažnim nadama omamljenih manjinskih Mađara. Marai je sa srcem manjinskih Mađara u Slovačkoj kojima je pripadao, i s pameću neme i ućutkane Mađarske, dakle, s uvišestručenom užasnutošću preživljavao dane kad je peštanska „činovničko-oficirska kasta” umarširala u Košice. „Nisu doneli onu staru Mađarsku, već jednu avetinjsku, deformisanu varijantu onoga čega su se starosedeoci Košica još sećali.” Za ovu knjigu je Marai ustvrdio da je smisao njegovog života i rada, pretpostavljam, pored ostalog i zbog toga jer su se u ovoj knjizi susreli manjinski i nacionalni aspekti. Simultano je prikazao tragediju mađarskog građanstva i dramu mađarske manjine. Manjinu je moguće poniziti na razne načine, jedan modalitet je primenjen baš u Košicama i drugim okolnim gradovima. Ali, ono što je izvedeno u Košicama, bitno je i zbog drugih stvari. Veoma uvaženi i svakog poštovanja vredni predstavnik mađarske desnice, Ištvan Betlen, bio je takođe prisutan tom znamenitom, svečanom ulasku mađarskih trupa i mađarske administracije u Košice. Ko zna, na šta je sve pomišljao u tim časovima. Da li, možda, i na sopstvenu odgovornost? Da li je slutio tragični kraj svog života? Jedno je posve sigurno: opsedale su ga zloslutne misli. U mađarskoj politici više nije važio za neku značajniju figuru, štaviše, kad god bi bio negde javno pomenut, „fašističke grupe u auditorijumu su na to omrznuto ime reagovale s glasnim izrazima negodovanja i gađenja”. Betlen na to ne bi reagovao, lice mu je ostalo mirno, ni jedan mali mišić na njemu nije zatitrao, samo bi pripalio cigaretu i nastavio da sluša patetično-pokondirene govore. Primetio je, međutim, jednom prilikom da ćemo ovakvo ponašanje kad-tad skupo platiti. Da će nas skupo koštati i ovaj igrokaz u Košicama, i onaj u Novom Sadu. Marai je Betlena nazvao jedinim mađarskim državnikom toga vremena, koga su Mađari omrznuli, pored ostalog i zbog toga jer nije hteo da ponizi manjinu. Nažalost, istina je i to, da je manjinu moguće lako kompromitovati. Lako naseda svakojakim obmanama i teško odoleva napasti. Sećam se neke svečanosti, pre nekih godinu i po dana, s beskrajnim nizom govornika. Većinom su, banalnim, ulizivačkim sentencama hvaleći političke lidere, govorili o važnosti čuvanja, negovanja mađarske nacionalne svesti. Sedeo sam pored jednog postarijeg čoveka koga su ubedili – tačnije: nagovorili su ga – da prisustvuje ovom, kako je rečeno, istorijskom događaju. Prebrodio je ratna vremena, ostao je Mađar, ali ne tako što je „mađarovao”, izveo je na put troje dece, sve troje su priznati stručnjaci. Porodica je često tavorila (i) na rubu nemaštine, ali su preživeli. Nikad mu niko ni sa čim nije pomogao, niko nije čak ni pitao kako je, šta radi? Govorim, dakle, o čoveku ogrubelih ruku, o starcu, Mađaru, a ne o nekom fondacijskom fićfiriću. Starac je pažljivo slušao sledećeg govornika, na kraju mu je i zdušno aplaudirao. Pa mi se okrenuo i ljubazno, tiho upitao: oprostite, o čemu je govorio ovaj peštanski gospodin? O tome da budemo dobri Mađari, šapnuo sam mu na uho. Aha, rekao je zamišljeno i obrisao maramicom znoj sa čela. Jedva sam čekao da se izvučem iz sale i da u nekom budžaku pripalim cigaretu. Bio sam siguran da baš ovom starcu nije trebalo čitati lekcije i držati mu predavanje o nacionalnoj svesti, njemu, koji je i u najužasnijim vremenima ustrajao kao Mađar, i ostao na rodnoj grudi. Uopšte ne sumnjam da bi Ištvan Betlen dao meni za pravo.

Rat i hladni rat

Šta će biti s tobom, Ukrajino? – pitao sam se još pre nekoliko meseci. Sad se već, međutim, pitam – šta će biti s tobom, Evropo? Putin je zauzeo poluostrvo Krim, postrojio 45 hiljada vojnika uz granicu s Ukrajinom. De facto, ušao je u rat u Istočnoj Ukrajini. Rusi su se utvrdili na rusko-ukrajinskoj granici, angažovali značajnu vojnu silu, a pri tom je i NATO počeo da se sprema. Prema izveštajima s lica mesta vode se žestoke borbe između proruskih secesionista i ukrajinske vojske. Izbio je pravi rat, samo još nismo toga svesni, niko nam još nije rekao. Nadamo se da je reč samo o incidentima, i bićemo srećni ako se ovo bučno zveckanje oružjem završi s novim hladnim ratom. To će biti, naime, cena mira. Da li preterujem? Da li me to još proganja sećanje na jugoslovenske ratove? Moguće je. Jedno je, međutim, sigurno, Rusi žele, na dugi rok, novu Jaltu. Šta će biti sa Srbijom? Šta će biti s Mađarskom?

avgust 2014.
Preveo Arpad Vicko