Prošla je jedna godina…
Minula je još jedna, siva godina. Ne bih znao reći da li je sa njom ujedno okončan i ovdašnji tranzicioni period. Bojim se da nije, bojim se da će ova kašasta neizvesnost još potrajati. Čini mi se da, nažalost, nije imao ni početak, i da mu se još ne vidi kraj. A da je to razdoblje okončano, pokazala bi se potreba da se ponovo napiše istorija ove protekle dve decenije, za koju sam mislio da će biti istorija nade. Ali nije. Štaviše, bojim se da neće biti ni istorija beznađa. Stupam u novu godinu s osećanjem kao da se u protekloj godini ništa nije dogodilo.
Politički happening
Turbofolk pevačica Maja Nikolić se na više mesta predstavila kao osoba od poverenja u najvišim političkim krugovima. Dotični krugovi su to, međutim, demantovali. Nema razloga da se krugovi uvrede, jer su brojne fotografije koje svedoče o tome kako se na značajnim prijemima, koktelima, narečena umetnica srdačno pozdravlja, rukuje i grli sa najvišim srpskim dostojanstvenicima. A našli su se uvređeni valjda zbog toga što je Maja Nikolić od svega toga kreirala happening, otkrivši time jedan habitus koji, dakako, nije od juče – on je domistifikovan još pre nekoliko decenija. Jedan deo političara, naime, oseća jaku privlačnost prema divama turbofolka. Nemam ništa protiv, i političari su ljudi, nije ih teško očarati sveotkrivajućom garderobom, kao slučajno „pobeglim” grudima, ili nečim trećim. Možda je u pitanju „drugost”! Iz čega bi mogli da proiziđu zanimljive studije slučaja. Mislim, međutim, da se radi o nečemu mnogo ozbilnijem od erotskih rasplamsaja, ili požude. Ova pojava je tradicionalna – dokument jedne kulturalne paradigme i estetičkog senzibiliteta.
Vlast lumpenburžoazije
Telefonira mi Ilma Rakusa iz Ciriha. Razgovaramo o odjecima konferencije What really matters – First Budapest Debate on Europe, održanoj 30. novembra i 1. decembra 2012. godine u Budimpešti, u čijem radu smo oboje učestvovali. Obaveštava me da je pisala o tome u jednom od poslednjih brojeva Die Zeita, i da je u svom članku citirala i neke moje rečenice. Pored ostalog i one u kojima sam upozorio da nova „erazmusovska” generacija još ne garantuje renesansu evropske ideje, s obzirom na to – a svi smo tome živi svedoci – da je dobar deo predstavnika ekstremno desničarskih ideja takođe pozavršavao studije na zapadnoevropskim univerzitetima, imaju evropsku kuturu i obrazovanje, odnosno, da se ti desničari suprotstavljaju nečemu što im je i te kako poznato. I da, zbog toga, nisam optimista. Govorio sam na toj konferenciji i o Istočnoj Evropi gde su antievropska raspoloženja sve masivnije prisutna. A to je i zbog toga iznenađujuće, jer se krajem osamdesetih godina inteligencija na ovim prostorima suprotstavila autoritarnim režimima upravo s parolom evropejstva. Danas su podele veoma oštre, desni, antievropski populizam sve više prevladava. Slutim da za to ima više razloga. Ljudi su od promene sistema očekivali nešto sasvim drugo i, ujedno, mnogo više, nego novu preraspodelu javnih dobara. I halapljivi zapadni kapital je pobudio mnoge sumnje i dileme. Novim istočnoevropskim političkim elitama nedostajalo je elementarno poštovanje ljudskog dostojanstva i, unutar toga, manjkala im je socijalna senzibilnost. Koliko ja vidim, rekao sam, ova lumpenburžoazija je pohlepnija i nemilosrdnija od zapadnog kapitala. Bogati su se još više obogatili, a siromašni su sve više siromašili, usled čega su samo dečica imućnijih roditelja mogla sebi da dozvole putovanja po Evropi i studiranje u inostranstvu. Uglavnom iz ovih krugova potiče „erazmusovska” generacija. Ova naša, iz divljeg kapitalizma iznedrena srednja klasa ni po čemu ne liči na zapadnoevropsku srednju klasu. Ona je već i po svom statusu antizapadno orijentisana, isto kao i nacionalna ekonomska elita, koja ljubomorno čuva svoje nacionalne monopole. Danas su nacionalne elite na čelu antievropskih pokreta, a ne osiromašeni narod. Iz redova nacionalnih elita se regrutuje veliki deo „erazmusovske” generacije. S druge strane, kultura ne pruža, nažalost, nikakvu zaštitu od beskičmenjaštva. Još sam u partijskoj državi zapazio da pametni, obrazovani i nadasve talentovani ljudi svoja znanja stavljaju u službu autoritarne vlasti, ako ne drugačije, onda kao stručni saradnici za estetička pitanja. Posle promene sistema i oni su promenili stranu, ali su i nadalje ostali stručni saradnici (za estetiku) u aparatima vlasti. Na zapadu politikolozi rade u nezavisnim ustanovama, nisu na budžetu države; pišu knjige političkog karaktera i kritičkog duha o funkcionisanju države, o različitim konfliktima, nesuglasicama unutar društva. Njihova dela izlaze na slobodno tržište, njihove knjige i forume ne finansiraju političari. Kod nas je, nažalost, sve obrnuto, političari dele novce politikolozima.
Centralisti i demokrate
Nerazumno ponašanje beogradske političke elite radikalizuje Vojvodinu. Neshvatljivo je to ponašanje, jer pored toga što nemoćno šire ruke pred kosovskim gordijevim čvorom i što tapkaju u mestu na pragu ekonomskog bankrota – možda bi mogli imati i neka druga posla. Mogla bi ta elita, recimo, da porazmisli o fatalnim kašnjenjima. Tragičan usud Srbije počinje u času kad je Milošević ukinuo autonomiju Kosova i Vojvodine, čime je učinio ogromnu uslugu onima koji su se borili za otcepljenje Kosova. To je prava zavera istorije – bez njega se Kosovo ne bi osamostalilo. Imajući to u vidu, ne razumem zašto se liberalna beogradska opozicija, recimo, nezavisni intelektualci, ne suprotstavljaju nezajažljivim apetitima centralističkog Moloha, koji će već koliko sutra ugroziti i njihovu slobodu. Problem Vojvodine nije samo problem Vojvođana, već i problem odlučnih pristalica demokratije. Nikako nije moguće prevideti okolnost, da su beogradske liberalne demokrate pretrpele najveći i definitivni udarac kad je Milošević lišio Vojvodinu njenih autonomnih nadležnosti. Ne tvrdim, dakako, da su tadašnji vojvođanski lideri bili bakljonoše demokratije, jer svakako to nisu bili; činjenica je da nisu na dostojan način reprezentovali ideju autonomije – međutim, to što se danas dešava, više je nego politika. To je cinično namigivanje devedesetim godinama.
decembar 2012-januar 2013.
(Preveo Arpad Vicko)