subota, 5. jun 2021.

Prema izveštajima novinskih agencija u Ljubljani je u petak uveče oko dvadeset hiljada demonstranata zahtevalo ostavku premijera Janeza Janše. Protestuju protiv njegove autokratske vlade i protiv vezivanja za Viktora Orbana. Janša na isti način razgrađuje pravnu državu i guši slobodu medija, kao što to čini kolega Orban, objašnjavaju demonstranti. Bilo kako bilo, očito je da raste Orbanov uticaj na Balkanu. Baš me zanima dalji razvoj događaja u Sloveniji.

Ištvan Erši je, isto kao i ja, završio kod Gombroviča. Svoju knjigu pod naslovom Velika Srednjo-istočno-evropska Gozba stupa u Pikarski Roman (Beograd, 1996), posvetio sam Eršiju. Inače oštrooki kritičari nisu primetili da je roman pun gombrovičevskih parafraza, ponajviše u poglavlju čija je tema lov. Čuvši Gombrovičevo ime, jedan od učesnika velike postmoderne gozbe čak i uzvikne: „Ko je taj govnar Gombrovič…“ Jedino je Jožef F. Fekete zapazio o čemu je reč u ovom romanu. Sprema se obračun, upozorio je. „Nova knjiga Lasla Vegela zapravo i nije roman, već jedan dobro, precizno odvaljeni šamar. Nije ni priča, već otrežnjavajuće lupkanje pastirskim štapom po glavama ovaca i magarca. Niti je tekst, nego gromovi i munje nebeske. Nije zabavna lektira, nego mesarska satara. Revelacija. Katarza“, piše Fekete. (Mađar So, 23. maj 1998.) „Prežderavamo se, Cev Pištolja punimo s Ničim i mislimo da je Ništa Smrtonosno, da Ništa ubija, i sve to mislimo da nam ne bi ni slučajno palo na pamet: uistinu, ubija neko drugi, a ne Ništa, Ništa je dobro samo za to da se valjuškamo u njegovim lažima“ – pisao sam o postmodernim gozbama koje su priređivane posle plišanih revolucija. Učesnici postmodernih gozbi trčkaraju od zida do zida mašući zastavama, namerni da pravedno utvrde ko ima najveće koplje, a ko zasluge ozbiljnije vrste, i sablažnjavaju se nad onima koji s malom zastavom mahnito jurcaju žudeći za većom. Ove ratne igre predskazuju Veliki Patriotski Maskenbal. Već ja tada počela velika, nacionalna trka gloženja oko love, prestiža, položaja, rangova i odlikovanja. Već tada se rascvetala demagogija i mržnja, samo sam odbijao da to primim k znanju. Nisam hteo da primim k znanju rano degenerisanje tek rođene demokratije. Sad, međutim, dajem za pravo Maraiju: „Bogovi uvek plaču kad ljudi ostvare ideje koje im bogovi daju“.

utorak, 8. jun 2021.

Oglasio se Žolt Bajer, publicista kojeg je Fidesova vlada odlikovala Viteškim krstom. Ako papa Franja neće da se sretne s Viktorom Orbanom i Janošem Aderom, bolje da ni ne dolazi u Mađarsku. Nekoliko poslednjih godina je Bajer kontinuirano ružio Svetog oca: prema njegovom mišljenju papa je jedan „argentinski libri“, „dementni starac“, „hulja“, „stoka“ itd. Andraš Benčik, drugi fidesovski publicista, mu se pridružio. U emisiji Mediaklub provladine Info-tv, papu je nazvao antihrišćaninom.

četvrtak, 10. jun 2021.

Katalin Sili, nekadašnja članica partije socijalista, potom poverenica premijera Viktora Orbana, na forumu VM4K u Subotici je izjavila: vojvođanski Mađari su „brod-barjaktar“ (admiralski brod) u Karpatskom basenu. Veoma lepo zvuči. Kapetan je zadovoljan, ali ne znam šta misle mornari. Prema izveštaju nedeljnika Het Nap pohvalila je politiku Saveza vojvođanskih Mađara i obavestila mađarski živalj u Vojvodini da je „u izuzetno dobrom položaju”.

petak, 11. jun 2021.

Proveravam kakve je promene izazvala u meni ova dugotrajna izolacija. Priznajem, prilično sam je dobro podneo; Anika je brinula o svakodnevnom životu, ništa nam nije nedostajalo, u najgorem slučaju propustio sam nekoliko prijateljskih razgovora, ali njih sam nadoknadio svojim knjigama. Bar sam ponovo uzeo u ruke knjige koje sam pročitao pre deset-dvadeset godina. Nije se dogodilo ništa neočekivano, poslednjih decenija sam se pripremio na samoću. Ukratko, sve je u redu, samoća me je učinila slobodnijim, izbledele su zbunjujuće okolnosti spoljnog sveta, bolje osećam događaje koji se oko mene odvijaju. Jedino me muči to što me je napustila želja za putovanjima, otkazao sam svoje učešće na raznim forumima, tribinama, ne želim nigde da idem. Ponekad mi samo Berlin izvire iz sećanja. Prelistavajući svoje zapise pod naslovom Exterritorium, oko mi zapinje za jednu rečenicu. Za vreme NATO-bombardovanja često sam zamišljao kako bi dobro bilo da na terasi nekog berlinskog kafea pijuckam kapučino. Slične želje se bude u meni i u poslednje vreme. Da li ću ikad još jednom moći da pohodim Berlin? Bolno pitanje. Izdvojen iz velikog sveta osmatram kako se Srbija udaljava od Evropske unije. Jedan od ciljeva vladinih programa navodno je i dalje članstvo u Evropskoj uniji, ali to već niko ne uzima za ozbiljno. Članovi vlade objašnjavaju ovo zaostajanje time što lideri Unije samo obećavaju, ali uistinu nemaju nameru da ubrzaju proces pridruživanja. Možda Unija čeka, ali čeka i Srbija, a time u sadašnjem trenutku, i pod sadašnjim okolnostima, ne može da računa ni na kakve simpatije. Jedino Viktor Orban požuruje pridruživanje, njemu bi dobrodošao jedan novi saveznik unutar Evropske unije. Jedna od prepreka pridruživanja je srpska unutrašnja politika, a druga prepreka je srpska spoljna politika. Kako prilazimo Rusiji i Kini, tako se udaljavamo od Unije.

Pomalo uplašen zapisujem: Berlin. Opet priželjkuješ Zapad – čujem prekore onih antikapitalista koji u poslednje vreme u ime komunističkih ideja sve oštrije kritikuju zapadnu liberalnu demokratiju. Kritika Zapada ne pobuđuje u meni nikakvo protivljenje, ja sam i odrastao na lepoj književnosti koja je bila pisana u znaku kritike zapadnih ideologija, dobrim delom me je i to usmerilo prema marksizmu. Verujem da je čitava moja generacija išla tim putem, mada se danas niko ne usuđuje da napiše Marksovo ime. Koliko god da je ta atituda bila nepopularna, ne kudim, niti omalovažavam marksizam, mada sve manje umem da odredim, kako da budem marksista. Ali to više nije ni važno. Marksizam je daleko, kapitalizam je pak blizu. Nisam zaslepljeni imitator Zapada, ali se često pribojavam da će mnogi kritikovati zapadnu liberalnu demokratiju sve dok se ne budu našli u naručju istočnog državnog kapitalizma. Ne mogu da se oslobodim mišljenja da ne može biti ni govora o socijalizmu ako je lišen najdragocenijih zapadnih vrednosti, ali bojim se da još nije došlo vreme da i to kažem. Šandor Marai je više puta upozoravao da građanska demokratija može lako da sklizne u fašizam, ako nije u stanju da integriše socijalističke vrednosti. Možda je bio naivni sanjar, ali nastavio bih njegovu misao. Plemenita ideja socijalizma zaglibiće se u diktaturi ako ne integriše demokratske tekovine liberalnog kapitalizma. Jedino nisam siguran u to kako će skrenuti na put socijalizma. Revolucijom? Silom? Dugom oportunitičkom kalvarijom? Mladi Lukač je dao preciznu dijagnozu. Jedino što će, suočeni s tom dijagnozom, i današnji radikalni marksisti ustuknuti, što me ni malo neće iznenaditi. Konformizam je toliko duboko ukorenjen, da je subverzivni duh sasvim izumro. Gde su nekadašnji tekstovi o klasnoj borbi? Stranke sa levog krila političke palete, one koje su izvele promenu političkog sistema, danas jedva dostižu prag ulaska u parlament. Sad se rađa marksizam koji podseća na simulakrum. S velikim simpatijama čitam ove pametne tekstove. Dobro je što postoje, ali se mnogi pitaju: radi čega postoje?

nedelja, 13. jun 2021.

Na programima i mađarskog i srpskog javnog televizijskog servisa sve češće gledam srećne političare koji objavljuju da smo pobedili virus, i da možemo slobodno da nastavimo sa starim životom. Imaju razloga da budu zadovoljni. U početku ih je virus prestrašio, ali kako je rastao broj preminulih, tako su labavili odbranu. Na kraju krajeva država mora da funkcioniše, oligarsi treba od nečega da žive. Doduše, jedan dobar deo malih privrednika je bankrotirao, ali to nije smetalo oligarsima da se u uobičajenom ritmu dalje bogate, budući da ih je vlada dobro poduprla parama poreskih obveznika. Bez konkurencije su došli do novog kapitala. Takvom životu da se vratimo? Ne nalazim radost u povratku starom životu, jer se bojim da će nastavak biti još gori. Virus je povećao u nama strah koji će biti efikasno otužje u rukama vlasti. Virus je, dakle, razbijao subverzivni duh.

sreda, 16. jun 2021.

Uveče s prozora provirujem s Anikom dole na ulicu, u kafe-restoranu prekoputa naše zgrade trešti muzika. Sa terase čujemo bučnu muziku svih obližnjih kafea. Krizni štab i vlada od danas dozvoljava glasnu muziku u restoranima i kafićima. U ugostiteljskim objektima ove vrste sve se ori od veselja. Prijatelji mi javljaju telefonom da je u celom gradu jeziva kakofonija. Čak je i evropsko prvenstvo u fudbalu potisnuto u pozadinu. Građani se nisu ni do sada pridržavali pravila koja nisu bila tako stroga kao u okolnim zemljama, međutim broj zaraženih i preminulih bio je niži nego u susednim državama. Predsednik države, Aleksandar Vučić, više puta je preklinjao građane da se pridržavaju ionako labavih uredbi. Dolazak najavljuju brojni strani investitori kojima se ne bi svideo srpski virus. Da li je reč o nepoverenju vladi? Moguće je – ali demanti ne kasni: po broju vakcinisanih Srbija je jedno vreme bila u samom vrhu Evrope. Većina stanovništva nije sumnjala u rusku i u kinesku vakcinu, čemu je doprinelo istorijsko rusofilstvo, kao i ideološke simpatije začete prema Kini još za vreme Miloševića. Milošević je bio rasni autokrata koji je blagovremeno osetio da je Kina oslonac evropskih autokrata. Miloševićeva supruga, lider jedne stranke koja se deklarisala kao levičarska, naumila je da u Beogradu izgradi kinesku četvrt. Od evropskih političara Slobodan Milošević je prvi „otkrio” Kinu. Vučić se gegucka njegovim tragom, za njima se teturaju još neki istočno-evropski političari. Predsednik Vučić je kineskog predsednika nazvao bratom, nije prestajao da mu se zahvaljuje. A većina stanovništva nije ni minut posumnjala u kinesku vakcinu. To je tačno. Samo i to ima svoj kontrapunkt: patrioti poštuju Ruse i Kineze, ali svoju decu ipak šalju na Zapad. Srpska omladina se seli na Zapad. Prema rezultatima najnovijih istraživanja, polovina mladih je spremna da se seli. Pokušavam da razumem ove žestoke balkanske protivrečnosti. Pre pandemije, brojni prijatelji iz Berlina i Beča, posle posete Novom Sadu, nisu štedeli reči pohvale ugodnom štimungu ovog prijateljskog grada. Istovremeno, prema zvaničnim statistikama, Novi Sad je bio najopasniji grad u Srbiji. Gradski većnici priznaju samo ćirilično pismo, ali u kontaktu sa strancima ponose se svojim multikulturalnim gradom. Ne sumnjam, iskreno se uživljavaju u svoje uloge. Vladajuće i opozicione stranke se mrze iz dna duše, ali po najvažnijim nacionalnim pitanjima na istom su stanovištu. Prema mišljenju predsednice vlade, opozicija pati od mentalne bolesti, opozicija pak nalazi da vladajuća stranka pljačka zemlju, ali u tome da je međunarodni sud u Hagu nepravedno osudio generala Mladića, postoji neka tajna saglasnost. Vladajuća stranka protestuje, opozicija ćuti. Ne ponaša se opoziciono. Ovde ljudi sanjare o Srednjoj Evropi i drže se balkanskih idejnih krugova. U Novom Sadu se susreću srednjo-evropska površnost i aljkavost sa žestokim balkanskim strastima. Novi Sad je postao grad nadrealnih protivrečnosti.

(Autonomija, preveo s mađarskog jezika: Arpad Vicko)