Elektre nigde, na Antigonu ne smemo ni da pomislimo
Preko skypa sam sinoć razgovarao sa slovenačkim rediteljem Dušanom Jovanovićem koji će na proleće u Novosadskom pozorištu – Újvidéki Színházu uobličiti jednu predstavu po motivima starogrčke dramske junakinje, Elektre. I, pri tom, kaže Dušan, stvar će da fokusira na ubistva. Podsećam ga na Muve, znamenitu Sartrovu dramu. Posle počinjenog ubistva u gradu se širi strašan smrad, muve agresivno napadaju. Nema nikog da pokopa poluraspadnuta tela ubijenih. Nema Elektre koja bi uzela Oresta za ruku, na Antigonu ne smemo ni da pomislimo. Prisetim se zatim svog teksta What is Yugoslavia (neki smatraju da je to monodrama, po mišljenju durgih to je novela, a ja sam mislio da je esej): „…let it be silence, da ne moram s ekrana posmatrati leš, da ne moram pitati, what is Yugoslavia, i da ne pitam, zašto nema nikog da zatrpa grob, zašto je leš na drugom ekranu nesahranjen, da ne vidim tužni kraj, ništa nije više ponižavajuće, i ujedno sramotnije od kentaura na rubu provalije, koji u svakom trenutku može da ispadne iz slike, rukom zatrpava grob…” Sve se odvija isto kao u nekadašnjoj državi, u Jugoslaviji. Nema Elektre! Ništa ne možemo na dostojanstven, pošten način sahraniti, i smrad se širi, muve napadaju. Prisećamo se još i raznih pobuna u osamdesetim godinama. Niko od nas nije ni pomišljao da ćemo ovako završiti. I, šta se, zapravo, desilo? Evropa je profućkala jednu deceniju, a mi pola veka. Bojim se da ćemo uskoro govoriti i o evropskoj izgubljenoj generaciji. A mi ćemo pominjati mlade naraštaje koji su bežali iz rođene zemlje.
Pohvala Balkana
Gost iz Beča, novinar, propitkuje me o provinciji i opisuje idealnog bečkog malograđanina o kojem je pisao i Šandor Marai. Ovaj Austrijanac je „odličan patriota i prvorazredni Evropljanin. Samo što baš o tome ne priča mnogo. U nedelju uprti ranac na leđa i, sav srećan, odlazi u šumu.” Malograđanin sa rubnih područja, međutim, ne zaklapa usta o (svom) patriotizmu, ali pojma nema, ni zašto, ni čemu, ni iz kojih razloga. Prezire Evropu, gleda na nju s visine, ali je u svemu imitira. Nemojte verovati, gospodine, objašnjavam, da provincija zaudara na memlu i da je zatvorena u sebe, ne, to je davno bilo. U globalizovanom svetu provincija je poput sobe u kojoj vuče promaja, sa širom otvorenim prozorima na sve strane, i u kojoj je isključivo imitacija na ceni. Provincijski intelektualac je nalik na kakvog konobara koji poslužuje važne goste pristigle iz prestonice, i koji se raduje ako umesto s napojnicom, bude nagrađen – pohvalama. Pogledajte, gospodine, ovde u Novom Sadu u poslednje vreme imitiraju ili Beograd, ili Budimpeštu. Dobro je i vredno samo ono što nam dolazi iz Beograda ili Budimpešte. To ja nazivam pomodnim provincijalizmom. U Novom Sadu je još ostala šačica Mađara, naravno, ne znam dokle će ovde izdržati, bojim se, ne baš dugo. U prazničnim, svečanim prilikama otpevaju mađarsku himnu i misle da su time bog zna kakvo herojstvo počinili. Postali smo jedno razbijeno, fragmentarizovano društvo. Svako u svom dvorištu živi svoj život. Već je i to veliki uspeh ako nismo jedni naspram drugih agresivni, nego, naprosto, ravnodušni. Jako vas molim, nemojte me krivo razumeti, ja ne prezirem Balkan, naprotiv, u izvesnom smislu veoma sam mu privržen. Navikli smo se jadan na drugog. Pomirio se s mojim zakeranjima, mojim grdnjama, a ja sam se pomirio s njegovim pretvorništvom; mi smo noput bračnih drugova koji se neprestano svađaju, ali nisu u stanju ni minut da budu jedno bez drugog. Neodgovorno, na brzinu sklapamo prijateljstva , i s istom brzinom, s istom nepromišljenošću hvatamo jedni druge za gušu. Ukratko, svi odnosi su postali nekako grubi, mada i u grubostima ima nekog šarma. Pitomo prijateljstvo. Naposletku sam ipak zavoleo ovaj prezreni, izopštavani, kažnjavani, crvenim tačkama prepuni Balkan; ovaj histerični haos, da ne kažem, džunglu. I dobro se osećam ovde, štaviše, odlično, mnogo bolje nego što su se naši preci osećali u burdelju. Ili upravo kao što se Marai osećao u Posilipu. Ja sam jedan srećni preživeli. Nešto sam još, uz velike napore i odricanja, sačuvao od svoje radoznalosti, ali i od svoje nestrpljivosti koja mi je nanenela mnogo nevolja. Istina, sve više ponestaje i jedne, i druge.
Te sedamdesete godine…
Ulrih Raulf napisao je duhovitu i na razmišljanja poticajnu knjigu (Wiedersehen mit den Siebzigern) o duhu sedamdesetih godina. Ta decenija, tvrdi Raulf, počela je 18. avgusta 1969. godine, tada je održan festival u Vudstoku, a završila se 25. juna 1984. godine – tog dana je umro Mišel Fuko. Marks je bio veliki čitalački doživljaj, i mogao bih da nabrajam imena: Valter Benjamin, Habermas, Lukač, Lenjin, Adorno, Volfgang Abendrot… Šezdesetosmaške nade su se, međutim, raspršile, one marburške šetnje, o kojima Raulf izveštava u lično intoniranim filozofskim esejima, pretvorile su se u puke uspomene, duh vremena se promenio, intelektualci su, bežeći od raznih ideologija pohrlili u zagrljaj strukturalizma, ali to bekstvo se žalosno završilo. Sada smo pak, tamo, gde jesmo. Ovaj 21. vek pogoduje ekstremistima, a naročito krajnjoj desnici i terorizmu. Sedamdesete su, međutim, imale svoje heroje i svoje nitkove, tvrdi autor, i vredi pomenuti da među heroje ubraja Mišela Fukoa i Rolana Barta koji su blagovremeno primetili da će najveće nevolje načiniti učenici koji su se priklonili sholastički koncipiranom strukturalizmu, stoga su i dalje insistirali na duhovnoj baštini šezdesetosme. Nije od sporednog značaja ni to da je ova privrženost šezdesetosmoj najprimetnija u zapadnoevropskoj kulturi, dok u tranzicionim, postsocijalističkim zemljama na šezdesetosmu pomišljaju s naročito rđavom savešću. Novi vlastodršci su se odrekli njenih ideala, štaviše, njihov odnos prema njoj je mahom otvoreno neprijateljski. A prema mišljenju inteletualaca-konformista, bolje je i ne pomišljati na nju. Uvereni su da je nojevska politika zabijanja glave u pesak – najdelotvornija.
Na skliskom tlu
Zbog nekakvog nagonskog straha već mesecima izbegavam i da pomišljam na Islamsku državu – sasvim mi je jasno da je taj teren vrlo klizav. Arapski svet je istovremeno i tajanstven, i zlokoban, strahujem od njega, naime, ne zavaravam sebe da je terorizam nastao ni iz čega. Svaka verska ili rasna predrasuda mi je strana, i zbog toga mislim da je najracionalnije da se s ovim terorizmom obračunaju sami Arapi, jer će se inače javiti talas opšteg antiarapskog raspoloženja, što neće nikako imati dobar kraj, jer će to pre ili kasnije odvesti do civilizacijskog konflikta. Hoće li se ispuniti Hantingtovo predskazanje? Sukob civilizacija? Posle Al Kaide imamo Islamsku državu, bojim se da će sledeća etapa doneti nešto još gore. Pristalice Islamske države objavljuju u poslednje vreme – danas nam se čini naivnu – mapu širenja Islamske mega-države. Prema jednoj od tih mapa deo Islamske države biće i Mađarska i Austrija.
septembar-oktobar 2014.
Preveo Arpad Vicko