ponedeljak, 16. dcembar 2019.

Intervju za program novosadske televizije na srpskom jeziku, o nagradi za životno delo, nagradi za knjigu godinu (dobijenu glasovima čitalaca), o prijemu u članstvo Sečenjijeve akademije književnosti i umetnosti. Prijatno popodne u knjižari Zenit. Malo po malo, najbolje se osećam već samo u knjižarama. (…)

utorak, 17. decembar 2019.

Lajoš Parti Nađ, prijatelj-pisac, ima jedan mučan i bolan citat. Navodi Amosa Oza, koji pita majku da li će oni, Jevreji, jednom da oproste Nemcima. Na šta je njegova majka ovako odgovorila: „Ako oni nikad neće oprostiti sebi, onda bismo mi jednom mogli da im malo oprostimo. Ali ako bi oni jednom oprostili sebi, onda im mi nikad nećemo oprostiti.” Ni jedan pisac ne može drugačije da misli, nastavlja Parti ovu misao. Neka nikad niko ne oprosti sebi drugima počinjena zla. Možda bismo u ovom duhu morali da promislimo i politiku sećanja na jugoslovenski rat.

sreda, 18. decembra 2019.

Jutros čitam vest da se čitava hrvatska javnost skandalizovala što se mađarski premijer, Viktor Orban, slikako pred geografskom kartom velike Mađarske. Dao se skandalizovati i hrvatski premijer Andrej Plenković, javila je HINA. U odgovoru mađarske vlade se navodi da se mapa nalazi u kancelariji FIDES-a, i da se Orban više puta slikao pred njom. FIDES u tome ne nalazi ništa uvredljivo. To je istorija, a istoriju nam ne mogu uzeti, kaže portparol FIDES-a. Sa srpske strane niko nije reagovao, verovatno i neće. Bar zvaničnih reakcija nije bilo. Ali šta bi pomislili moji sugrađani, Novosađani, kad bi videli mapu Velike Mađarske u kancelariji mađarskog premijera, bolje da na to i ne pomišljamo. Ova mapa deluje kao da češkamo neku staru ranu. (…)

četvrtak, 19. decembar 2019.

Susret sa Gregorom Majerom, dopisnikom DPA. Konačno da s nekim u vedrom raspoloženju razgovaram o ovdašnjem javnom životu, Gregor kroz smeh prepričava groteskne dogodovštine balkanskih političara. Govori i o tome da se zapadna štampa više i ne interesuje za Balkan. Čak je i razotkrivanje ruske obaveštajne mreže u Srbiji bila jednodnevna vest. Vesti se smenjuju, događaji se zaboravljaju. Vitgenštajnove rezerve prema skeptičnosti: „Onaj ko bi hteo da sumnja u sve, ne bi ni stigao do sumnje. Igra skepticizma preduslovljava izvesnost”. Važna konstatacija u svetlu današnjice, u kojoj je skepticizam postao pomodan. Da li je moguće sumnjati bez vere? Oni koji večno sumnjaju u sve, zapravo beže od odgovornosti, dok se pisci (i nažalost samo oni) sećaju.

subota, 21. decembar 2019.

Sad već ni Vojislav Šešelj, koji inače pokazuje dirljivo razumevanje prema potezima vladajuće partije, nije mogao da bez reči pređe preko afere oko trgovine oružjem, i zatražio da se stvar raščisti do kraja. Kako Danas piše (18. decembar 2019.), Šešelj traži da premijerka Ana Brnabić do Nove godine otpusti iz vlade Nebojšu Stefanovića, ministra za unutrašnje poslove. Mora da ode čak i ako nije kriv.

utorak, 24. decembar 2019.

U govoru pred rimskom kurijom papa Franja citira Đuzepea Tomasija di Lampeduzu: „Ako hoćemo da sve ostane onako kako jeste, moramo sve da promenimo”. (Leopard). Dugo bih glasao upravo za suprotno, jer sam čitavog života slušao pridike o promenama koje su imale za cilj da se ništa ne menja. Proklamovane su reforme samo zbog toga da sve ostane po starom. Bila je to samo, međutim, jedna površna, plitka demagogija. Promene bismo zapravo morali da prihvatimo – istina, s gorčinom – ne samo zbog toga da bismo održali korak s vremenom, već i zbog toga da bismo sačuvali sebe. Samo u neprestanim promenama možemo da ostanemo oni koji jesmo.

petak, 27. decembar 2019.

Nisam video jučerašnje vesti, pa sam uključio N1 – u Srbiji je napeto, ali tenzije su sve izrazitije i u Bosni, i u Crnoj Gori. I nije slučajno da su sve napetosti u vezi sa srpskim nacionalnim pitanjem. (…) Mitropolit Radović organizovao je velike demonstracije ispred zdanja crnogorskog parlamenta. Razume se, masu su predvodili visoki crkveni dostojanstvenici. (…) Studenti beogradskog Pravnog fakulteta protestovali su pred ambasadom Crne Gore u Beogradu. Zahtevali su da se crnogorski ambasador proglasi nepoželjnim. I srpska opozicija se pridružuje anticrnogorskoj kampanji. Vučić je suzdržaniji. Predsednik Dveri, Boško Obradović, pojavio se u parlamentu s tablom na kojoj je pisalo: „Vučić – Milo braća blizanci”, na šta je Aleksandar Martinović, vođa naprednjaka u skupštini, nasrnuo na Obradovića. Došlo je do koškanja, malo je nedostajalo da dođe do tuče. Obradović je izjavio da možda njegovo ponašanje nije bilo zadovoljavajuće, ali je bio prinuđen da pribegne upotrebi sile, jer se borio protiv fašizma. I Maja Gojković, predsednica parlamenta, vikala sa svog visokog mesta: „fašizam! fašizam!” Zbrka je potpuna, srpska opozicija hoće da bude veći patriota od Vučića. Naravno, i Martinovikć je pokazao pravo lice Srpske napredne stranke. Opozicija „uspešno” odbacuje glasove proevropski orijentisanih birača. Vučić je istovremeno odigrao ulogu „dobrog momka”. U Bosni su hrvatski i bošnjački poslanici optužili Srbiju da svojom, nedavno usvojenom strategijom odbrane – u kojoj se kaže da je očuvanje Republike Srpske kao dela Bosne i Hercegovine prioritet spoljne i odbrambene politike Srbije – ugrožava suverenitet Bosne i Hercegovine. Na to je Dodik primetio da nije trebalo upisti „kao dela Bosne”.

subota, 28. decembar 2019.

Verujem da bi trebalo ponovo otkriti prozu Edena fon Horvata. Bezbožna omladina je jedno od njegovih poslednjih dela, napisao ga je 1937. godine, kad je Hitler već došao na vlast, a on je bežao od fašizma, iz Berlina u Beč, a odande s jednom aktovkom u Pariz, gde je na pisca (rođenog 1901. godine u Rijeci), na Šampzelizeu, u jednoj oluji, pala od stabla odlomljena grana i ubila. Profesor iz romana Bezbožna omladina ne može da razume mladu generaciju odgojenu u duhu fašizma. Ova omladina je odgovorna, požrtvovana, s izuzetnim nacionalnim osećanjem. Da li sam sa svojih trideset i četiri godine već previše star, pita se profesor suočen sa novim osećanjem života i novim sistemom vrednosti. Ali ne vodi u ćorsokak samo vaspitanje novih generacija, kao podrška Hitleru pojavljuju se i „bogati plebejci”. Evropa je spremna za rat u koji klizimo kao što se zaljubljujemo, čitam. „Svi smo već na bojištu. Ali gde je front?” pita glavni junak romana. Gde je front, pitam i ja, gledajući na boj spremne mase koje ne znaju gde je front.

nedelja, 29, decembar 2019.

Noćas sam pročitao još jedan roman Edena fon Horvata, Dete našeg doba. U Nemačkoj već besni fašizam, jedan bezimeni mlad čovek, usred ekonomske krize, ostaje bez posla, zatim postaje Hitlerov vojnik, uveren da će nacističke ideje spasiti svet. Ranjen na frontu, invalid, ne može da bude vojnik, bez posla, živi na očevoj grbači. Tada shvata da nisu ideje i ideologije najvažnije, već lični život.
Odlažem knjigu pitajući se zašto u ovom našem postfašističkom razdoblju nema ovakvih romana. U srpskoj, hrvatskoj i bošnjačkoj književnosti još i prepoznajem bolesti našeg vremena, u mađarskoj već jedva, što je donekle i razumljivo, jer je balkanski rat razotkrio rane, dok je mađarska, mirna promena političkog sistema te rane prikrila. Nakon toga je usledio Orbanov režim koji zabarinjava najbolje pisce, ali nema romana te strepnje. O postfašizmu ne govori samo Mikloš Tamaš Gašpar, i levi i liberalni intelektualci govore i pišu o autoritarnom sistemu, poludiktaturi. (…) U Mađarskoj je u jeku hladni građanski rat. Pisci sa strepnjom čuvaju književnost od politike. Elita beži u čistu književnost od prljave politike. Književnot sve više liči na nekakvo pribežište koje nema nikakve veze sa prljavom stvarnošću. Eventualno uvažavaju i Tomasa Mana, ali ako se u njihovim krugovima pojavi jedno delo slične duhovnosti, pozivajući se na svoju estetičku osetljivost, nagoduju što se u „tekst” ugurala prljava i prezrena stvarnost. Uzalud je Kami blagovremeno upozoravao da se u književnosti moramo vratiti u stvarnost, uzalud je podsećao Moris Blanšo da nije dovoljno ako se pisac povuče u nutrinu svog lepog duha, jer se lepodusi time mire s idejama epohe.

ponedeljak, 30. decembar 2019.

U Novom Sadu, u Zmaj Jovinoj ulici građani Novog Sada protestuju protiv crnogorske vlade. Protestuju u odbrani srpstva, pravoslavne vere. Kadrovi prikazani na televiziji daju naslutiti da su demonstracije bile masovne. Novi Sad je postao centar patriotizma u Srbiji. Malo je neobično, kao da se iz Novog Sada šalju poruke „sumnjivom glavnom gradu”. Odnosi su se veoma promenili. U devedesetim godinama je multikulturalni Novi Sad slao poruke nacionalističkom Beogradu, sad je, međutim, Novi Sad postao gnezdo nacionalnog radikalizma. To već nije moj Novi Sad. S mojim gradom se već susrećem samo u nekoj knjižari, na nekoj književnoj večeri, u manjem ili većem prijateljskom društvu.
Noćas Šandor Hunjadi: Trešnja s crnim peteljkama. Našao sam naposletku ključ za Play Hunyady. Žena u ulozi Irene će izgovoriti svoju „monodramu” o vlastitoj ulozi i o – životu. Ovde i sad!

(Preveo Arpad Vicko)