Euforija i depresija

Nakon što je u suštini okončana operacija Oluja, predsednik Tuđman je u svom uredu primio američkog diplomatu Ričarda Holbruka. Tuđman je verovatno imao u vidu podelu Bosne kad je citirao Henrija Kisindžera: „Ako ne možemo da spasimo Jugoslaviju, onda nema spasa ni za Bosnu” – rekao je navodno Kisindžer. Holbruk je na to odmahnuo rukom rekavši da je Kisindžer izuzetno pametan čovek, jedino ponekad ume da govori gluposti. Time je Tuđmanu dao do znanja da o podeli Bosne ne može da bude ni govora. Ne može na to računati ni Srbija, ni Hrvatska. Od tada je prošlo mnogo godina, i još uvek nije izvesno da li ima, ili nema spasa za Bosnu. Sad svi igraju na ukrajinsku kartu. Katalonija zahteva nezavisnost. Škotska uporno radi na tome da se odvoji od Engleske. Prema procenama švedskih organa bezbednosti, Rusija se pripremila na rat. Sve je više članaka u novinama o NATO alijansi. Ne, to je nemoguće, pokušavam da umirim sebe. Možda samo velesile iskušavaju jedna drugu, igrajući se vatrom. Vri svuda oko nas u svetu. Pre dvadeset i pet godina Istočno-srednja Evropa je živela u snažnoj euforiji, a danas je depresija sve dublja.

Moć hibrisa

Partijski lideri su stali u red u predsoblju budućeg premijera Aleksandra Vučića i preporučuju se za neko mesto u vladi. Ove scene samo doprinose rastu popularnosti naprednjačkog lidera koja je već tolika da, osim jednog jedinog čoveka, niko ne može da je naruši. A taj jedini čovek se zove Aleksandar Vučić, a oružje koje ima u ruci poznato je pod imenom hibris.

Ko se boji Marksa još?

Ovde, u Dalmaciji, iščitavam poslednje knjige Mirka Kovača. „Biti sretan što si Srbin ili Hrvat, ima li išta poraznije po samu sreću?”– čitam u jednoj od njegovih knjiga. Mirko Kovač se nije pogađao ni u Rovinju, do kraja života se borio protiv zvaničnih vrednosti, protiv zvanične književnosti, zvaničnog dikursa. Istina, posle njegove smrti veličaju ga baš konformisti, ponajviše oni koji nikad nikakve neprilike nisu imali ni sa kojom vlašću. Kako je samo čarobno biti pisac, pomišljam. Da se Danilo Kiš, prijatelj Mirka Kovača, nekim čudom našao ponovo među nama, sigurno bi napisao nastavak Časa anatomije, sad već ne samo o nacionalistima, nego o patetično klimoglavom književničkom esnafu, o čarobno ljupkoj književnosti. U jednoj od Kovačevih knjiga sam naišao na esej pod naslovom Ko se boji Marksa još? – i ne malo me je iznenadio zaključkom da bismo Marksov Kapital morali i te kako da pročitamo. To tvrdi onaj Kovač koji je kao mlad književnik bio obeležen (žigosan) kao okoreli antikomunista. A bilo je u toj optužbi izvesne istine. Bio je bespoštedni kritičar sistema, nije se mirio sa socijalističkom vlašću. Možda bi se pomirio sa socijalizmom, oduševljavao se, naime, sa šezdesetosmaškim idejama, čitao je mladog Marksa, ali da pročita Kapital – ni sam Bog ne bi mogao da ga nagovori, premda mu je bilo jasno i to da nije uvek dobra preporuka ni ako si marksista. Svemoguća i svemoćna partija nije baš trpela one koji su Marksa shvatili iole ozbiljno. Sa tim u vezi, kao primer, navodi jednu autentičnu priču. Za vreme čistki unutar partije 1971. godine jedan novinar Radio Zagreba je oprezno upitao urednika: „Šta će biti sa mnom, ja sam verujući katolik?” Ali urednik ga je umirio: „Možeš komotno da budeš katolik, važno je da nisi marksista”. I ostao je na svom radnom mestu. Levičari su se početkom devedesetih masovno preobratili. Što su zauzimali više položaje u partijskoj hijererhiji, postali su utoliko veći antikomunisti u divljem kapitalizmu. Kovač ne štedi ove marksističke konvertite, kao ni levičare koji su skoro bukvalno preko noći postali desničari. I, pri tome, nije pao u zamku doktrinerstva. Priznaje da svako ima pravo da se menja, da koriguje svoje stavove. Može se dogoditi da se okrene radikalno drugačijim idejama. U izvesnom smislu određene modifikacije su neizbežne, jer se i okolnosti menjaju, nove izazove naprosto nije moguće interpretirati dojučerašnjim odgovorima. Međutim, neophodno je pri tom objasniti i uzroke zaokreta, promena. Oni marksisti koji su se bez ikakvog objašnjenja presvukli u nacionaliste – postali su nacionalisti iz karijerizma, i kao što su bili štreberi u komunizmu, tako su sad štreberi i u nacionalističko-patriotskim (rodoljupstvenim) strankama. Sve to baca ružnu senku i na levicu čiji su redovi bili puni, kako se pokazalo, pukih karijerista. Da li je zaslužila bolje? Jedva, kad je i ovakve štrebere tetošila. Skoro da sam uveren u to da su na levici zapravo budući konvertiti isrebljivali levičare-idealiste i, shvativši to, socijalizam je – kao što sam napisao u Pričama iz donjih predela – izvršio samoubistvo. Zaslužio je, svakako, dostojnije sledbenike. Nema mnogo utehe ni u tome što su se ti konvertiti uvukli u desnicu, što znači da će uskoro na desnici konkurencija biti sve zaoštrenija. Oni će biti veći nacionalisti i od najvećih nacionalista. Ne verujem da se ovo nadmetanje može zaustaviti – ako je to ikako moguće, postoji samo jedan način: da svako ostane ono što jeste. Na ovu simpatičnu mogućnost upućuje jedna priča koju je pomenuo Mirko Kovač. Još pre izbijanja Drugog svetskog rata potukli su se Krleža i Crnjanski. Krleža je zadavao udarce levicom, Crnjanski je pak uzvraćao desnicom. Krleža je doživotno ostao levičar, a Crnjanski desničar. Nikad više nisu se sreli, ali su poštovali jedan drugog. Krleža je smatrao da je Crnjanski dobar pisac. Nije ni jedan, ni drugi morao da menja svoj pogled na svet. Ne znam šta bi danas bilo s Krležom. Ali, pravi junak ove priče je ipak Mirko Kovač. Njegova sudbina pokazuje šta bi bilo s Krležom da je kojim slučajem i u ovom divljem kapitalizmu ostao levičar. Mislim da bi i on bežao od svog komšije, kao što je bežao Kovač. S nekog ostrva ili iz neke varošice bi posmatrao svu ovu silu prevrtača, ohole protagoniste kapitalizma siromašnih, koji menjaju stranke i svetonazore kao gaće, možda bi razmišljao baš o tome da vredi pročitati Kapital. A to više nije anegdota. Mirko Kovač, koga ni sam Bog ne bi mogao nagovoriti da uzme u ruke ovu knjigu, pred najezdom tolikih antikomunista priznao je da, sve dok postoji kapitalizam, dotle će i Marks biti aktuelan. I bilo ga je sramota što nije ranije pročitao ovu knjigu.

april 2014.
Preveo Arpad Vicko