Strah i sumnja

S izvesnim olakšanjem čitam vest da je srpski parlament uvrstio u svoj dnevni red i pitanje retorzija kojima su bili izloženi vojvođanski Mađari krajem 1944. i početkom 1945. godine. Procurile su neke vesti i o tome, da će parlament te retorzije osuditi. Mađarska manjinska zajednica već više od deset godina drži na dnevnom redu ovu višedecenijsku tabu-temu. Bez obzira na stranačku pripadnost i na različite političke sisteme vrednosti, mađarska manjina se jedinstveno zalaže za to da se istina obelodani, tako da za nju, deklaracija koja bi eventualno mogla da bude usvojena u parlamentu Srbije, neće predstavljati iznenađenje. Međutim, jedna ovakva deklaracija bi za srpsku javnost bila verovatno neočekivana, jer ona je o svim tim jezivim događajima samo delimično informisana, a uz to i jednostrano. Ta jednostranost nije dolazila do izražaja samo u vreme počinjenih atrociteta, već je prisutna i dan-danas. Na jedan karakterističan način, mnogi nacionalisti su rado preuzimali vokabular najmračnijih razdoblja Titove epohe, i podgrejavali onaj diskurs koji je posle 1950. godine zvanična komunistička nomenklatura nastojala da zaboravi ili je čak i nalagala da se zaboravi, pa je stoga taj diskurs tabuizovan. Ispostavilo se da među njima i nema znatnijih razlika. I baš zbog toga ništa se ne bi postiglo, ne bismo imali nikakav melem na ranu, ako bi se atrociteti iz 1944/1945. godine prikrili ovakvim ili onakvim ideološkim velima. Ne! Reč je o etnički motivisanim zločinima, kao što su bili i zločini koje su, ranije, po Bačkoj počinili Mađari. Ni za jedne, ni za druge nema opravdanja, niti jedna može da legitimiše drugu. S jedne strane, ne bi bilo u redu da se sva odgovornost svali na komuniste, samo zbog toga što su u neko doba i komunisti padali u greh nacionalizma. Padali su u taj greh i oni, ali i drugi, mada je odgovornost pre svega na komunistima, jer su oni bili na vlasti. Broj počinilaca i njihovih saučesnika, te onih koji su podnosili prijave, međutim, mnogo je veći od ukupnog broja komunista kojih je u to vreme bilo u Vojvodini. S druge strane, ne bi bilo u redu ni ako bismo ustvrdili da proces pomirenja počeo tek sad. Treba reći da su obični vojvođanski građani, ali i brojni intelektualci evropske duhovnosti, decenijama negovali evropsku kulturu suživota. Pomenuo bih samo Aleksandra Tišmu, koji je još početkom devedesetih godina zahtevao da se obelodane činjenice atrociteta iz 1944. i 1945. godine, i koji je s empatijom pisao o dokumentarnom romanu Tibora Čereša Krvna osveta u Bačkoj, a treba znati i to da je Čereš opisao, krajnje upečatljivo, u romanu Hladni dani, sramotnu dramu Novosadske racije. Problem je u tome što država i politička elita, ona koja presudno utiče na formiranje javnog mnjenja, naročito posle 1990. godine, nije dorasla situaciji, i što je njen učinak na tom polju bio daleko manji od onog što su produkovali ekskomunicirani, izdajnicima proglašeni srspki pisci i intelektualci evropske duhovnosti i za šta se zalagala (voleo bih da verujem) većina građana. Usled ćutanja ove i ovakve vladajuće elite, u najfiniju mrežu krvnih sudova suživota uselio se, s jedne strane, strah od većine i, s druge strane, sumnja u manjine. Mada nije uvek dobila i publicitet, ova okolnost je rušilački delovala u kolektivnoj podsvesti društva. Deklaracija srpskog parlamenta će, dakle, nadamo se, unekoliko nadoknaditi ogromno zakašnjenje, i u tom smislu treba i ceniti ovaj gest. Šteta je, međutim, što ovoj deklaraciji nije prethodio i javni dijalog o svim ovim pitanjima. Pretpostavljamo, naime, da bi svima bilo u interesu da ova deklaracija pridobije podršku, simpatiju, velike većine poslanika. Jer mene ne zanimaju manevri političara, nego ljudske sudbine, lične tragedije, životi onih ljudi koji su decenijama bili i ućutkivani i obeleženi, i koji su u školi decenijama učili da su im preci bili poslednji fašisti. Najbolje bi bilo da ogromna većina građana ovu deklaraciju ne doživi kao iznenađenje, nego da se na porodičnim i drugim skupovima sve češće čuje ova rečenica: „Jedino se čudim zašto su političari toliko kasnili?”

Generacija nestalih očeva

Poslanici republičkog parlamenta usvojili su juče Deklaraciju o osudi akata protiv civilnog mađarskog stanovništva u Vojvodini, počinjenih od 1944. do 1945. godine. To je svakako trebalo uraditi još najkasnije 2000. godine, kad smo se ponadali da smo okrenuli novi list. Međutim, i ovo dugo kašnjenje je deo stvarnosti u Srbiji, i nije jedino. Mogao bih reći i to, međutim, da uprkos svemu imamo puno razloga da se obradujemo ovoj deklaraciji, jer ona je ipak posledica dobrih, a od 2000. godine sve boljih odnosa između Mađarske i Srbije. I u jednoj, i u drugoj državi su se, u međuvremenu, na vlasti smenjivale stranke i koalicije, ali su se međudržavni odnosi kontinuirano poboljšavali, što treba posebno ceniti, jer to znači da nije reč o ovoj ili onoj stranačkoj politici. Ove dobre odnose treba i dalje brižljivo negovati, jer znam, kad se slonovi potuku, najviše će da nastrada – trava. Doduše, istina je i to da će trava stradati i kad se slonovima prohte da vode ljubav. Ali, ipak, uvek je bolje ako vode ljubav. Istina je i to da s ovom deklaracijom (i) članovi mađarska manjinske zajednice mogu, bar duševno, da se osećaju oslobođeniji, znam to veoma dobro, jer sam i ja pripadnik generacije „nestalih očeva”. Mnogi od mojih vršnjaka znali su o svojim očevima samo toliko da su nestali, i ništa više, jer se ni u najužem porodičnom krugu niko nije usuđivao da progovori o tome da otac počiva u nekoj masovnoj grobnici. Poslanici republičkog parlamenta su, dakle, srušili jedan višedecenijski, težak, zagušujući tabu, i za to im treba odati priznanje. Sa stanovišta parlamenta sve izgleda, dakle, u redu, i bliži se čas kad će predsednici dveju država zajedno da se poklone senima nedužnih žrtava. Lep gest – ali šta ćemo sa žrtvama? Iz ptičje perspektive skupštinska slika šume izgleda lepo, ali kako stojimo s drvećem? Mi, koji smo ovde preživeli devedesete, mogli smo se neposredno uveriti u ono što je u istoriji opšte poznato. U jezivim vremenima zlotvori po pravilu uspevaju da blagovremeno pobegnu, a na poprištu njihovih nedela ostaju obični, najčešće nevini ljudi koji, potom, umesto zlotvora, ispaštaju. U poslednje vreme prošao je kroz moje ruke bezbroj dokumenata, video sam, čitao sam, da su obični ljudi, zidari, seljaci, nadničari, najamni radnici, učitelji i službenici – platili tuđe grehe. Ne bih da stanem u odbranu niti jedne ideologije, odrastao sam i vaspitavao sam se na antifašizmu Tomasa Mana, Gintera Grasa i Hajnriha Bela, i ne pada mi na pamet da dokazujem kako u mađarskoj gospodskoj klasi nije bilo jednog nadobudnog, oholog, bahatog sloja koji je krajnje neodgovorno ispaljivao nacionalističke fraze i parole, zaluđujući mase da „ne, ne nikad” nećemo priznati Trijanonske mirovne ugovore. Bilo je zlotvora, i treba pripaziti da prilikom rušenja tabua, ne produbimo one bolove koje su ti mađarski zlotvori nanosili. Da je zlotvora bilo, u to nema sumnje, jer su počinjena zla očigledna, pitanje je samo, ko je zbog tih zločina ispaštao? Najveći deo zlotvora nije imao ni toliko petlje da stane pred sud i da prihvati svoj deo odgovornosti. Niti jedan od njih nije rekao da ti nesrećni zemljoradnici, nadničari, nisu krivi. Dakle, siromašni narod je i 1944. i 1945. godine izvukao deblji kraj. Zato i pitam, šta će biti s drvećem, šta će biti s unucima nestalih očeva. Mene, kao pisca, zanimaju pre svega ljudske sudbine. Jer već sada se može zapaziti neka vrsta raskoraka između slova skupštinske deklaracije i sudske prakse koja se ispoljava u do sad započetim procesima sudske rehabilitacije. Na primer, ne može da bude pravno valjana smrtna presuda – koja je promptno i izvršena – čoveku koji u kratkom sudskom postupku nije mogao da ima branioca. U ovakvim slučajevima bi tužilac morao da dokazuje krivicu optuženog, a ne unuci nevinost svojih predaka, bačenih u neobeležene masovne grobnice. Smrtna presuda se može doneti samo na osnovu čvrstih materijalnih dokaza, a ne na osnovu pretpostavki i anonimnih prijava ubacivanih u ulične, u tu svrhu postavljene sandučiće. Prema standardima pravne države svaki optuženi ima pravo na branioca, na advokata. Zločini se ne mogu opravdati opaskom da tada nije ni bilo pravne države. Ako je nije bilo, onda je država dužna da revidira sve presude koje su donete u uslovima nepostojanja pravne države. Da li sudovi nameravaju, i da li su spremni da prispitaju presude koje su do sada donete u sudskim procesima rehabilitacije? I hoće li autori školskih udžbenika uzeti u obzir stavove iz skupštinske deklaracije? Deklaracija je lep gest, ali šta se dešava osim gesta?

jun 2013.
(Preveo Arpad Vicko)