Razdoblje komedije

Kratka šetnja s Anikom u kraju. Prijatno je vreme. Prvi pupoljci, prvi cvetovu na granama drveća. Ispred kafića počinju da postavljaju terase. Ovaj prizor me rasterećuje. Poslednjih nekoliko nedelja sam se prilično istrošio obijajući pragove lekara, ambulanti, klinika – sad me ova atmosfera iščekivanja proleća na neki način razgaljuje. Po povratku iz šetnje skiciram jednu scenu Rodoljuba, drame na kojoj radim. Muž, po zanimanju funkcioner, naređuje svojoj ženi da mu pripremi svečanu mađarsku nacionalnu nošnju. Žena živne, blista od sreće. Da li im predstoji putovanje u Peštu? Hoće li biti gosti mađarskog parlamenta? S radošću pomišlja na to da će moći službenim kolima da putuje u Peštu u šoping. Muž joj, međutim, razdraženo mahne rukom, da ućuti. Ne! Mađarski predsednik dolazi u posetu našoj varošici, ovde će održati govor s porukom namenjenom za sve Mađare u Karpatskom basenu. I čovek mora da se spremi. Komedija? Da. Počelo je razdoblje komedije. Prisećam se reči Direnmatovog junaka (Veliki Romul): „Onaj kome je duša došla u nos, kao svima nama ovde, taj može samo komediju da razume.“

Pošteni kapitalizam?

Poslednjih dana bio sam sticajem okolnosti nekoliko puta u društvu pravnika i čuo sam od njih dosta toga o enormno naraslim gubicima u javnim preduzećima, o sveprisutnoj korupciji. Letuckaju milijarde, tamo-amo! I nisu o tome govorili kao što govorim ja. Stvarno je neverovatno, ali govorili su o tome bez emocija, bez zgražavanja, smatrali su da su te stvari same po sebi razumljive, i da bez toga naprosto nije moguće izgraditi kapitalizam u Istočnoj Evropi. Jedan od njih me je pomalo podrugljivo upitao: a šta biste vi hteli? Pošteni kapitalizam? I onda je počeo da objašnjava da nova oligarhija u Srbiji nije stekla ogromne zarade time što je ulagala u razvoj industrije, u otvaranje novih radnih mesta već je, naprotiv, zgrnula je enormno bogatstvo: deindustrijalizacijom. Prema podacima koji su inače i javni, nekoliko srpskih tajkuna vlasnici su veće površine oranica nego što je na početku 20. veka posedovala ovdašnja porodica Dunđerski. Samo jedna generacija skupila je toliku imovinu na kojoj bi im pozavideli i Rokfeleri. Ova mreža se iz taktičkih razloga približava čas jednoj, čas drugoj stranci, s ciljem da sve ostane po starom. A građani, birači, jedva preživljavaju koprcajući se kao ribe u njihovoj mreži. Ili će se rešiti da pocepaju tu mrežu. Svako moralisanje je smešno, rekao je na kraju, i ispio gutljaj crng vina.

Engleski maniri

„Eksploataciju masa treba obavljati u najvećoj tišini“, čitam u drami Dejvida Hera Povratak oružju. Ovoj vrsti diskretnog šarma kapitalizma kod nas nema ni traga. Eksploatacija koja se odvija iza nacionalističkih parola – odnosno parola o odbrani nacije – veoma je bučna, kreštava i prpošna. Engleska oligarhija ima više poštovanja prema svojoj naciji, zato i ne koristi ovakve kičerske trikove. Glavni junak (Karli) drame Dejvida Hera mada žarko želi da mu se glava odmara između butina jedne čudesno lepe devojke (Dženi), ipak se opredeljuje za nežni zagrljaj londonske bankarske kuće Lojd. Bez glasnih parola, tiho „nastavlja da pravi pare“. Takvi su engleski maniri. A ovi bačvansko-mađarski?

Pouke

Ne upuštam se u donošenje bilo kakvih sudova, jedino želim da prepoznam šta se oko mene događa. Pisanje dnevnika me je naučilo ekonomisanju s vremenom, da opišem jednu pojavu i jedan problem, a hirovito prolazeće vreme će već izreći sud.

Pobedio je monokulturalizam

„Meni je s jedne strane neobičan – i ne mogu da se na to naviknem – monokulturalni karakter Mađarske, kojem nema sličnog valjda u celom svetu, i što je – treba dodati – posledica Trijanona. Uz to je i duhovno provincijalniji nego što je ‘Balkan’ koji se u ’okljaštenoj’ Mađarskoj, a bez razloga, toliko nipodoštava. Neobaveštena i neobrazovana, i kulturno zaostala Pešta je provincija, dok na primer, Sarajevo to nije“ – rekao je filozof Mikloš Tamaš Gašpar u intervjuu za peštanski list Mađar Nemzet. (Orban i ja ne smatramo jedan drugog budalama, Mađar Nemzet, 5. mart, 2016.) Pre nekoliko godina je Peter Đerđ (prema izveštju Transindeksa) s žaljenjem primetio da je „monokulturalna egzistencija veliki hendikep Mađarske. U Evropi – osim Austrije – jedino u Mađarskoj govore svi istim jezikom, i jedino se ovde smatra strancem onaj ko se oglasi na nekom drugom jeziku.“ Manjinske kulture, međutim, htele to one ili ne, teška, krizna vremena preživljvaju u multikulturalnim sredinama. U principu to bi bila suštinska razlika između manjinske književnosti i one koja se piše u matičnoj zemlji. Uzmem li u ruke jedan roman, pročitavši iz njega nasumice dve-tri strane, odmah mogu da konstatujem da li je autor iz Erdelja ili, recimo, iz Slovačke. U novije vreme ova razlika nije izrazita. Pobedio je monokulturalizam, a da se pritom nije ni potrudio da pobedi. Rubovi su se dobrovoljno predali.

O sreći

Biću srećan, kad me gazda bude prijavio u zavodu za penziono i zdravstveno osiguranje, pa makar i sa minimalnom platom – kaže sin jednog proletera iz susednog solitera.

mart 2016.
Preveo Arpad Vicko