subota, 22. jul 2017. – Tušvanjoške perspektive

Opasno se naoblačilo, meteorolozi predviđaju pljuskove, oluje. Aniko uključuje radio, Viktor Orban govori na tušvanjoškom letnjem univerzitetu. Treba osnažiti mađarsku vojsku. Mađarska je s ogradama od bodljikavih žica odbranila Evropu, i zato je protiv Mađarske poveden osvetnički rat. Govori i o konfliktu između globalista i patriota. Neka Mađarska pripadne Mađarima, Nemačka Nemcima, Poljska Poljacima, nabraja, ali ne nastavlja.

Nastaviće drugi, ne treba sumnjati, svaka nacionalna država ima šta da kaže na tu temu. Srbija – Srbima, Slovačka – Slovacima, Rumunija – Rumunima… Naposletku svaka politička elita shvata patriotizam po svom ukusu. Lideri srednje-istočno-evropskih država su se prepali, Brisel je namerio da im potkreše vlast. To me ne iznenađuje, ovakve misli već godinama kruže na ovim prostorima, kreator programa Viktor Orban ih je spektakularno formulisao. Naslušaću se ovih rečenica, lokalni manjinski političari ih ponavljaju svakodnevno, imitirajući čak i ton, naglaske rečenica Viktora Orbana. Jedna mlada devojka pokušala je da izviždi premijera, ali za tren biva oborena na zemlju, cimajući je za kosu izvlače je iz mase.

utorak, 25. jul 2017. – Vreme je stalo

Vučić inicira nacionalnu konsultaciju o Kosovu. Deo opozicije ne pristaje na dijalog. Podsećaju na njgove diktatorske sklonosti i upozoravaju ga da upravo on treba da preuzme odgovornost. Neka objavi planove svoje vlade, odnosno vladajuće koalicije. Niko ne zna ni o kakvom planu, ni o kakvom projektu, čini su da su svi svesni da treba pronaći neki izlaz, ali se niko ne usuđuje da ukaže na taj put. U Srbiji se vreme zaustavilo. Ne verujem da će u bližoj budućnosti doći do priznavanja Kosova, i ne verujem ni to da smo već blizu članstva u Evropskoj uniji. Jedno ne može bez drugog – priznavanje Kosova i članstvo u EU – šta god dovorili evropski političari. Dobro bi došlo neko prepredeno, sofističko rešenje koje bi, doduše, podrazumevalo priznavanje Kosova, ali koje bi umirilo i većinu nacije, eventualno spasavalo situaciju, ali sumnjam da postoji jedan takav mađioničarski trik.

petak, 28. jul 2017. – Postsocijalistički japi

Pre nekoliko dana filozof Mikloš Tamaš Gašpar pisao je o japi-generaciji u Mađarskoj. Članci MTG po pravilu izazivaju manje-više žestoke polemike, ali ovoga puta niko nije reagovao na njegov tekst, što znači da je japi-talas zapljusnuo već i Mađarsku. Sigao je, verujem, i u Vojvodinu, samo što se o tome ne govori. (…) Veliki poznavalac ove problematike Bret Iston Elis govori o kukavičkoj japi-generaciji koja je željna spektakularnih uspeha i koja se, usled toga, drži podalje od bilo kakve kritičke atitude. Njihovi predstavnici dolaze iz viših slojeva društva, iz onih američkih porodica koje su u razdoblju cvetanja kapitalizma stvorili društvo blagostanja. Kod nas ovakve kapitalističke generacije nije bilo, ali je bilo socijalističke malograđanske i srednje klase. Postsocijalistički japi je potekao iz redova socijalističkog establišmenta koji se fleksibilno prilagođavao, često bi se i pokunjio, ako je trebalo, podvio je rep i ćutao, ali je utemeljio budućnost porodice. Roditelji su bili članovi partije, ali umereno. Sklonili su se u stranu i sticali imetak. U devedesetim godinama je socijalistički konformizam roditelja preko noći razbijen, ležao je u ruševinama, obesmišljen. Usledila je Velika Promena. Otac, nekadašnji konformista, razočarao se u sopstvenu državu kojoj je do sada bio lojalan, ali nije se usuđivao da se pobuni protiv novog sistema. Negodovao je samo u uskim krugovima. Izgubio je svoju prošlost i svoj identitet i s mukom, ogorčen, krenuo je u potragu za nečim drugim. Očevi i majke su se najednom našli u šizofrenoj situaciji. Odrekli su se vlastite prošlosti: pitomi članovi partije pretvorili su se u antikomuniste, istakli su nacionalne kokarde, ali nisu umeli da je nose. (…) Slika budućnosti je postala mutna. Iskliznuvši iz naizgled stabilnog sveta socijalističkog sistema, trebalo je smisliti strategiju preživljavanja. Socijalizovan u atmosferi stalnih roditeljskih strepnji i u prilično otrcanom blagostanju, postsocijalistički japi se snašao: brzo se prilagodio višestranačkom divljem kapitalizmu. Video je dvolične roditelje čija je prošlost bačena na smetlište. Očevi su bili postiđeni što je socijalizam marljivo kresao ljudska prava, ljudske slobode, nizašta slično, međutim, postsocijalistički japi nije mogao da bude optužen, on se tih sloboda i prava naprosto odrekao. Shvatio je da je i prošlost roba, pristao je da politika iz otpadnog materijala tridesetih godina skarabudži za njega novu ekspres-prošlost. To je bio vrhunski učinak srednjoevropske politike sećanja. Japi nije uzimao ozbiljno tu novu prošlost, ali ju je zbog karijere otkupio, poput svake druge pomodne stvari. Mnogo trezveniji od svojih roditelja, razočaranih u državu, on nije morao da se razočara, jer državu tretira samo kao poslovnog partnera. Nije mu ni na kraj pameti da je popravlja, doteruje, želi samo da iz nje izvuče korist za sebe. Posluje sa njom odbacivši politiku popravki, simulira stabilnost u haotičnom svetu. Pravi se kao da je sve u najboljem redu. (…) Imajući u vidu i šokantnu sudbinu roditelja, veoma pažljivo gradi svoju karijeru. On je u stalnom nadmetanju, disciplinovano prihvata autoritarnost ukoliko mu je od koristi. Drži se podalje od idealizma, od utopijske misli kao besmislenog tereta. Ne uzima ozbiljno ni nacionalnu retoriku, ali će je iskoristiti ako time na neki način može da unapredi svoju karijeru ili da uveća svoj kapital. I nacionalno osećanje je pomodna roba, dobro je delovala u kombinaciji s drugim modnim detaljima. U jednom svom eseju iz 1992. godine Žan Bodrijar je upozoravao da je revolucija sklopila oči, a mi, oborivši pogled, pomišljamo na revoluciju, gledajući netremice u zemlju ispred sebe, jer se u nama ugasio duh pobune. Malo je ko pomislio 1992. godine, u euforiji promene političkog sistema da će se pokazati da je Bodrijar u pravu. Sanjarili smo o boljoj budućnosti, ali umesto nje je na scenu je stupio drski, razmertljivi konformista i karijerista, postsocijalistički japi koji pakosno polaže stručak žute ruže na grob nekog od članova beat-generacije. Odnekud, iz daljine, dopire hor buntovnika, ali za sada ne treba obraćati pažnju na njih, jer su oni već od ranije potisnuti na ničiju zemlju. Možda je reč već o pripadniku nove generacije? Ko zna?

fragmenti iz dnevičkih beleški
Preveo Arpad Vicko