petak, 21. jul 2023.

U snažnoj oluji koja je pogodila Novi Sad uništen je čuveni koprivić, stablo koje je staro preko 150 godina. Koprivić se nalazio na početku Ulice Modene i od 1978. bio je spomenik prirode prve kategorije zaštite. Simboličan događaj. Ovo nevreme dalo nam je na znanje da je jedno poglavlje istorije Novog Sada završeno. Sa Anikom sam često sedeo na polukružno nameštenoj klupi oko njegovog stabla. Novosađani su voleli da predahnu u njegovom hladu. Ovo stablo je preživelo razne političke sisteme, ratove, lažna obećanja, ali ovu oluju nije pregrmeo. Već nekoliko meseci samo na svega par koraka od njega izvođeni su grubi građevinski radovi – gradski oci su odlučili da u samom centru grada izgrade podzemnu garažu. Po mnogima kopriviću je i to došlo glave.

utorak, 25. jul, 2023.

Rano ujutro sa Anikom, sa Duškom M. i sa Nedimom S. na temperaturi vazduha od 31 stepeni krenuli smo kolima put Bosne. Prošli smo pored Rume, zatim smo se malo odmorili u Sremskoj Mitrovici da bih preko interneta sredio putničko osiguranje i da bismo popili kafu. Usput Nedim nas je izveštavao o poprištima ratnih dejstava, skoro da i nema naselja u kojima nije bilo nemilosrdnih i krvavih obračuna. Temperatura je već dostigla 33 stepena. (…) Prolazimo kroz Zenicu, gde sam u osamdesetim godinama često dolazio. Ovde su izveli predstavu prema motivima mog romana Dupla ekspozicija – dramatizaciju je uradila Borka Pavićević (preminula), a režirao Dušan Jovanović (preminuo). Ljubiša Georgijevski (preminuo) je ovde režirao praizvedbu moje drame Šoferi. Moja knjiga eseja Odricanje i opstajavanje ovde je dobila nagradu čeličane Zenica. Predsednik žirija bio je Oskar Davičo (preminuo). Bože dragi, koliko smrti, i svih se prisećam ovde, u Bosni. Posle podne smo stigli u Busovaču gde nas je na nadmorskoj visini od 600 metara ugostio Lado Tomičić, bosanski pisac koji živi u Hrvatskoj. Okupilo se veće društvo i pored večere dugo smo razgovarali o prilikama u Bosni i u Hrvatskoj, što je i zbog toga bilo bolno, jer su baš ovde, u Busovači, vođene krvave bitke između Muslimana i Hrvata. Priznao sam da je za mene Bosna sve veća misterija, sagovornici su me umirili rekavši da će to i da ostane. U bilo kojoj balkanskoj zemlji da polože bilo kakvu minu, ona će eksplodirati u Bosni. Rata neće biti, sve dok su ovde NATO snage, čujem od više ljudi koji nerado govore o krvavim devedesetim godinama. Voleli bi da sve to zaborave, ali to je nemoguće. Pomirili su se s tim da ne razmišljaju o budućnosti. Ovde će se krvavi 20. vek veoma odužiti. Dušan Bilandžić je u svojoj knjizi Istorija Hrvatske napisao da će uspostavljanje stabilnog mira na Balanu biti dug i bolan proces. Najbolniji možda baš u Bosni. Potrajaće još deceniju ili dve.
Uveče, sasvim neočekivano, među brdima prodor hladnog vazduha. Smrzavamo se.

sreda, 26. jul 2023.

Gore, među brdima,dočekalo nas je prohladno jutro, ali u varošici podno planina sunce već prži. Tragove rata mogli smo i ovda da opazimo. Tu i tamo na zidovima napuštenih kuća, i posle tridedet godina vidljivi su otisci udara metaka i granata. Primam k znanju da je na poprištu ratnih sukoba jezivo teško govoriti o ratu. Bio je to umnogome apsurdniji rat nego što je, spolja gledano, bio. Ustali su prijatelji protiv prijatelja, komšije protiv komšija. Čitava sela su se digla protiv susednih sela. Naravno, u glavnoj ulozi su bili Karadžić i Mladić. Milorad Dodik, vodeći političar Republike Srpske, i dalje poriče da nije bilo genocida. Ako pred Hrvatima ili pred Bošnjacima pomenem Dodikovo ime, ljudi se odmah namršte, što svedoči o tome da nekadašnji rat nije završen. Kad se ispostavilo da sam Mađar, prvo pitanje je glasilo: Zašto Viktor Orban podržava Dodika koji poriče da je bilo genocida. Šta da odgovorim na to pitanje? Da li da kažem da to ni meni nije jasno? Sležem ramenima, nije mi ni malo do toga da se o tome izjašnjavam, radije pričam kako je za vreme rata u Bosni budimpeštanski nedeljnik Mađar Naranč pod naslovom Sarajevo objavio knjigu u kojoj su najvrsniji mađarski pisci izrazili svoje empatije prema građanima Sarajeva. Mađarski pisci su po tom pitanju učinili više od mađarskih političara.

subota, 29. jul 2023.

Na književnom festivalu u Stocu odata je pošta nedavno preminuloj hrvatskoj spisateljici Dubravki Ugrešić koja je žestoko kritikovala hrvatski nacionalizam, zbog čega je, usled stalnih pretnji, bila prinuđena da emigrira iz Hrvatske. U početku je živela u Berlinu, potom u SAD, naposletku se nastanila u Amsterdamu. O njenom delu govorile su dve univerzitetske profesorice, u fokusu njihovih razmatranja nisu bile kritičke misli Dubravke Ugrešić, već su govorila o feminizmu. Istina je da se u romanu Štefica Cvek u raljama života, i u svojim esejima Dubravka Ugrešić bavila i feminizmom, mnogo ozbiljnije nego što to čine današnje spisateljice, ali njen feminizam moguće je razumeti samo u kontekstu njenih misli. Dve univerzitetske profesorice, koje su i feminističke aktivistkinje, osvrnule su se i na danas veoma pomodni estradni feminizam koji se može primetiti uglavnom u kulturnom životu. Bojim se da su dve gospođe u pravu: u kulturi, u književnom i umetničkom životu feminizam se našao u sferi marketinga, srozali su ga na nivo reklame, a pri tom položaj žena ni malo nije poboljšan. Feminizam je politički pripitomio spisateljice, dok na beogradskim i novosadskim masovnim protestima protiv nasilja žene prednjače u hrabrosti u odnosu na muškarce.
Posle podne na redu je i predstavljanje moje knjige. Pesnik i esejista Nenad Rizvanović u svom kratkom uvodu moj roman Nesahranjena prošlost nazvao je polaznom tačkom buduće generacije. Navodio je zanimljive delove iz ovog autobiografskog romana. Potom mi je pitanja postavljao Nedim Sejdinović. Mađarski pisac? Neosporno mađarski pisac – sam se izjašnjava kao Mađar, piše na mađarskom, ali teško ga je smestiti u nekakvu mađarsku književnoistorijsku fioku. Jugoslovenski pisac? Srpski pisac? Da, piše o ovom svetu, u knjižarama ga knjižari smeštaju na police sa stranim piscima. Za domaću javnost je koliko toliko stranac, Vojvođanski pisac? Da, naziva sebe i vojvođanskim piscem, ali to je već jedna drugačija Vojvodina, nije se u toj socijaliovao. Novosadski pisac? Da, piše i o novosadskoj drami identiteta, ali beži od sentimentalne poistovećenosti. Srednjeevropski pisac? Razmišlja o Srednjoj Evropi, ali iza njega ne stoji ni jedna nacionalna država. U današnjem svetu bez babice nacionalne države, čovek ne može da bude ni Srednjeevropljanin. Veoma je teško odrediti Vegelov identitet, i zbog toga iz te vrste problema proističu i nesporazumi u vezi sa njim. Svuda ga dobrim delom svrstavaju među strane pisce – objašnjavao je Nedim Sejdinović.

Pokušao sam da prikažem u nekoliko crta svoj prozaistički svet, što baš nije lako, jer sam stupio u jednu drugu kulturu. Ako bolje razmislim, onda sam građanin bez nacionaldržavnog kišobrana na ničijoj zemlji, osuđen na zaborav. U manjinskom položaju sećanje je kratko. Posebno sam govorio o srednjeevropejstvu. Za Kunderu, Kiša i Konrada Srednja Evropa je značila dostojanstvo i nadu neobičnosti, drugosti. Ni NATO, ni Varšavski ugovor! Finlandizacija! S ovakvim i sličnim nadama smo živeli u osamdesetim godinama. To se nije ostvarilo, ali nada u posebnost je i nadalje bila živa u nama. Ja sam, međutim, bio i svedok onog razdoblja u kojem se nada istrošila i kad je Istočno-srednja Evropa pokazala svoje najružnije lice. Nova oligarhija! Populizam, Nacionalizam, Autokratija! Elita vladajuće inteligencije i političke elite umesto da upiru pogled u budućnost, stalno se osvrću na prošlost – većim delom na tridesete godine. Mladi se u sve većoj meri priklanjaju fašističkim ideologijama. U Stocu, na poprištu krvavih etničkih konflikata, pomenuo sam i ove sukobe. Podsetio sam na japansku tehnologiju izgradnje kuća. Gradi se tehnologijom lakih konstrukcija, pregradni zidovi su od pocinkovanog lima. Mala težina i velika fleksibilnost, ni spojevi tavaničnih greda nisu do kraja zategnuti, zato zemljotresi i ne nanose neku veliku štetu. Izbegavaju koliko god je to moguće – teški beton. Labavost, opuštenost, fleksibilnost su otporne. Možda smo u Jugoslaviji previše hteli, veoma smo se črsto vezivali jedan za drugog i nismo računali na šovinističke zemljotrese. Publika je ovom delu spontano aplaudirala.

nedelja, 30. jul 2023.

Sa Anikom, Nedimom, i Duškom stigosmo posle podne u Trpanj, malo turističko mesto na poluostrvu Pelješac, u ovom mestašcu izvan sezone živi svega petstotinak stanovnika. Sad je pun turista, ali nema u njemu onakve gužve kao u pomodnim mestima na primorju. Kad sam ugledao more, setio sam se Geteovih reči koje je beležio u dnevničkoj formi pod naslovom Putovanje po Italiji. „More je grandiozan prizor”, pisao je, a potom je stao da razmatra nacionalno-etničke razlike izmdeđu Nemaca i Italijana. More ga je opčinilo, ali je o njemu pisao iznenađujuće malo. Šta bi i mogao mudri Gete da pod starost napiše o njemu. O tome sam razmišljao, i pritom sam osmatrao Dalmatince. Ponašaju se opušteno, rasejano, tuga ne zatire u korenu njihovu vedrinu. Drama ne živi u njima, već negde drugde. Poprište njihovih drama je more koje donosi zlokobnu sudbinu, često i smrt. More je i njihova ljubav, i njihova drama. More u meni nikad nije značilo dramu. Junaci mog prvog romana – Memoari makroa – iz onog pokvarenog sveta u kojem žive, beže na more. Istina, pokvarenost i dvoličnost u socijalizmu još nisu dospele na tako visok pijedestal, kao danas, morali smo da ih prikrivamo pretvorničkim frazama. Funkcioneri su i tada živeli u skupim vilama.

Preveo Arpad Vicko