Politika čistih ruku

Uveren sam da u mom životu autonomija Vojvodine znači mnogo više od puke politike. Ona je određujuće osećanje života, to je kultura, način življenja, egzistencijalni doživljaj. Neiscrpna priča koja je imala na mene takav uticaj da sam i u najopasnijim vremenima ostao u Vojvodini. U toj zloj sudbini sam shvatio da na autonomiju Vojvodine najmračniju senku bacaju oni koji su u njoj videli samo politiku ili sopstvenu karijeru. Njihova retorika je uvek počinjala u borbenom tonu, zatim se postepeno menjala, dok se nije sasvim ublažila, odnosno dok se nisu nagodili s Beogradom. Ono što su juče proglašavali pobedom, do danas se pretvorilo u poraz. Ne verujem u radikalizam plišanih fotelja koji, zapravo, relativizuje demokratiju. Pristalica sam pitomog ali upornog radikalizma koji najveću vrednost autonomije prepoznaje u demokratiji. I to je ona tačka na kojoj ćemo ili ustrajati, ili od koje ćemo udustati, ali ni na koji način naš odnos ne može da bude licemeran. Afirmaciji autonomije Vojvodine ne doprinose oni koji onemogućavaju slobodno, kritičko mišljenje. Oni koji u našim redovima tetoše partokratiju, oni su ti koji kompromituju ideju vojvođanske autonomije. Tito je podario autonomiju Vojvodini koju su potom nacionalisti oteli ili autonomaši proćerdali. Ali, neka to ostane prošlost. Danas nema, niti će biti autokratskog donatora autonomije, stoga se za autonomiju treba izboriti demokratskom kulturom. Treba da negujemo takav demokratski duh koji će i u najžešćim protivnicima autonomije izazvati poštovanje, a eventualno i da ih privuče na našu stranu. Naravno, ne mislim da će se Kosta Čavoški, Dragan Marković Palma ili Velimir Ilić svrstati uz nas, oni će biti korisniji ako nastave da negiraju, da se protive našim težnjama, jer time će samo da navode vodu na našu vodenicu. Međutim, sve to još ni izdaleka nije dovoljno. Treba imati na umu da moramo pridobiti ravno milion Vojvođana s pravom glasa. Milion! A to se može postići samo politikom čistih ruku! Naravno, može neko da kaže da je to puki idealizam. Takvim pragmatičarima mogu reći samo to da se za autonomije nije moguće izboriti instrumentima centralista.

Uzor i merilo

Organizatori su me nagovorili da uzmem učešća u svečanom obeležavanju godišnjice smrti Radomira Konstantinovića. Jedan od najznačajnijih srpskih intelektualaca evropskog formata preminuo je 27. oktobra prošle godine. Kao njegov veliki poštovalac, naravno da sam to odmah prihvatio, utoliko pre što sam svojevremeno više puta i pisao o njemu i, prema njegovoj želji, bio sam u prilici da 1998. godine promovišem i njegovu knjigu Dekartova smrt. I to baš u Subotici, u njegovom rodnom gradu. Potom smo se sreli u Sarajevu, gde sam govorio o Filosofiji palanke, na svečanosti povodom njegovog izbora za člana Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. On je za mene bio merilo svih srpskih pitanja, čak i kada to nije bilo po ukusu batinaša iz akademijinih krugova. Zbog toga sam i javno protestovao kada gradski oci Subotice, njegovog rodnog grada, nisu prihvatili predlog sekretara za kulturu gradskog veća da se Radomir Konstantinović izabere za počasnog građanina grada, rekavši da pojma nemaju o kome je reč. Zar je moguće da gradski oci ne čitaju novine? Konstantinović je bio jedan od onih intelektualaca koje je Miloševićev režim najžešće napadao, naročito mu spočitavajući da nipodoštava nacionalno osećanje. Dakle, pisalo se o njemu, i te kako. Nije bio nepoznat. Mada dosta klimavo, i s brojnim nepodnošljivim protivrečnostima, očekuje se preokret. Prema informacijama iz novinama, naime, Konstantinović će uskoro ipak biti proglašen za počasnog građanina rodnog grada. Možda će potomstvo bar unekoliko da popravi nepopravljivo. Da budem iskren, nije ni malo verovatno da bih pre petnaest godina mogao da govorim o delu Radomira Konstantinovića u zdanju Skupštine AP Vojvodine. Ne bismo tamo bili rado viđeni ni on, ni ja. Naglašeno zvanični karakter dvorane vojvođanskog parlamenta mi je malo zasmetao, pa sam morao primetiti da bi bilo dobro o Konstantinoviću raspravljati i na alternativnim mestima. Jer su više od dvadeset godina duhovnost Radomira Konstantinovića negovali upravo proskribovani, izopšteni, poniženi, buntovni i duhovno nemirni. On je bio etalon „druge Srbije”. A temelje kulture jedne zajednice moguće je zastupati samo ako postoje merila. A ona postoje. Za mene su Šandor Marai ili Tomas Bernhard, ali i mnogi drugi intelektualci i pisci bili uzori – međutim, merilo može da bude samo onaj koji živi i radi u istoj onoj zajednici, u istoj kulturi, u kojoj i ja živim i radim. Najbolji u mojoj generaciji imali su sreće, jer su to merilo predstavljali Ervin Šinko i Đerđ B. Sabo. Oni su bili merila zajedno sa svim svojim zabludama, greškama i porazima. Jer najznačajnije ličnosti karakterišu upravo njihove greške i zablude, porazi i duhovne pustolovine. Teško onim generacijama koje su osuđene da za svoje uzore imaju bezgrešne – jer time neminovno padaju u zamku laži. Ali, teško i onim generacijama koje ne nalaze merila u vlastitim zajednicama. Ovo potonje je danas zbog toga tako opasno, jer je nepogrešivih previše.

Groblja

Razmena pisama s Melindom Nađ Abonji. Usaglašen je plan zajedničke književne večeri. U Cirihu će Melinda čitati na nemačkom iz mog romana Priče iz donjih predela, a ja na mađarskom iz njenog, nedavno objavljenog romana Golubovi poleću. Laslo Husag piše da su u ciriškom Cabaret Voltaireu rasprodate ulaznice po ceni od 25 franaka. Za nekoliko dana, dakle, letim u Cirih. Zlokobno zvuče rečenice iz romana Melinde Nađ Abonji: „Svaka treća kuća je prazna, imaš li pojma šta znači kad se samo groblje širi?” Ta spoznaja ni meni da mira. Već dvadeset godina. Ispunjava me gorčinom već i to što sam je izgovorio.

(oktobar-novembar 2012.)
Preveo Arpad Vicko