Uzajamno nepoverenje

Beli listići? Građanski otpor? Sve nas, u sve većoj meri, obuzima osećanje nemoći. I politička klasa nemoćno posmatra rapidno pogoršavanje stanja u svim segmentima društva, uverena da je prepuštena na milost i nemilost masa. A mase imaju osećaj da su prepuštene na milost i nemilost politike. Raste uzajamno nepoverenje, a Karl Poper je to svojevremeno ovako objasnio: „Naše demokratije nisu narodne vlade, nego partijske vlade. Bolje reći, vlade partijskih lidera, jer što je jedna partija veća, utoliko je i manje jedinstvena, utoliko manje demokratska, i utoliko manje uticaja imaju na partijska vođstva i na partijske programe oni koji za njih glasaju”. Setio sam se ove Poperove rečenice kad sam ovih dana sreo člana jedne manjinske stranke. Poraz, ili opet velika pobeda – pitao sam ga, aludirajući na rezultate izbora. Na tren je pretrnuo. Poraz, besumnje, odgovorio je, ali te jako molim da mi ne pominješ ime u novinama. Njegov strah svedoči o porazu većem i od poraznih izbornih rezultata.

Prošlost, kao dilema

U jednom razgovoru, prošlog leta, jedan kritičar je, baš povodom Priča iz donjih predela, primetio da je prošlost prodrla u moju prozu. Moguće je da nije upotrebio baš tu reč, ali ja imam osećaj da je zaista prodrla. Posle Makroa i Duple ekspozicije možda bismo to i mogli nazvati zaokretom, ili preokretom, samo što stvar ipak nije tako jednostavna, pošto koreni radnje romana Duple ekspozicije i Pareneze sežu u tridesete godine prošlog veka. Taj roman je najpre objavljen na srpskom, 1987. godine u izdanju beogradskog Filipa Višnjića, a na mađarskom je svetlo dana ugledao tek 2003. u izdanju novosadskog Foruma. Ovaj potonji roman, po motivima biblijske Judite, razmatra moralnu hipoteku komunističkog terora, pod čijim je pritiskom došlo do sloma prve komunističke generacije. Junak ovog romana, Pal Damjan, prepoznao je tu hipoteku, i ostao je usamljen sa svim svojim iluzijama. Naredne generacije su se već koprcale u vakuumu lišenog svake legitimacijske osnove, da bi se na kraju uhvatili za slamčicu nacionalizma. Svidelo se to staromodnim nacionalistima ili ne, ali nacionalizam s kraja 20. veka izmislila je komunistička nomenklatura. Ljudske sudbine u romanu Pareneza govore baš o tome. Tlo se treslo pod mojim nogama, ali nisam bio toliko mudar da bih tačno znao na koju će stranu klatno da inklinira. Rodile su se nove iluzije o demokratiji, te iluzije su bile ušuškane u stare traume, ali jedva da sam imao vremena da se sa svim tim bavim, jer je u međuvremenu buknuo rat koji je bio toliku blizu da sam energiju imao samo za vođenje dnevnika i pisanje eseja. Posle više od trideset godina Priče iz donjih predela uspostavljaju jedan blagi luk sa Parenezom, ali samo sa jednim od tokova priče, dok Neoplanta, ili Obećana zemlja razotkriva bližu prošlost i njene pipke. Početkom 20. veka moderna književnost je svoju pažnju fokusirala na budućnost, njen jezik je bio otvoren u tom smeru, često je u nju sakrivala svoje tajne želje. Posle stotinak godina suočavamo se s drugačijom situacijom. Prošlost je postala velika dilema. Sve više romana, pozorišnih predstava govore o „nezavršenoj prošlosti”, o kojoj se ispostavilo da ima mnogo lica. Postoje, dakako, i takva dela, koja nastoje da rekonstruišu nepostojeću, idealnu prošlost, onaj period u kojem je „nacija bila velika”. Za ova dela prošlost nije nikakva dilema, već samo potvrda da ni danas ne bi trebalo da imamo dileme. Trebalo bi samo da oponašamo prošlost.

Nisu ništa naučili od Marksa

Našao sam rečenicu koja se odnosi na našu svakodnevnicu. Šandor Marai je pisao u američkoj emigraciji da je „sasvim indiferentno, da li radnog čoveka eksploatiše profita gladni – dakle, kapitalistički – ili vlasti, moći gladni – dakle, komunistički sistem. Od tada su kapitalisti mnogo toga naučili od Marksa. Komunisti nisu naučili ništa.” Sa našim malim kapitalistima, međutim, nevolja je u tome, da su gladni ne samo profita, zarade, nego i vlasti. Prisećam se jedne svoje zabeleške iz 2010. godine. Citirao sam Deridu („Ne kažem da smo Marksovi naslednici, ali je izvesno da se Marks ne može izbrisati iz nasleđa.”), i pomalo ironično, ali čini mi se opravdano ironično, dodao da je francuski filozof još blagovremeno podsetio na to o čemu Deridini mađarski učenici neće ni da čuju.

Deca preživljavanja

„Preživeli smo Tiberija, Kaligulu, Nerona, ali je u međuvremenu prošao ceo naš život…”, pisao je Tacit. Danas više nema diktatora, ali ipak imamo osećaj da bismo morali nešto preživeti – i u tome nam prolazi život. Postadosmo deca preživljavanja. Međutim, ne radujemo se preterano ni preživljavanju, jer ne znamo, zapravo, kako smo postali preživeli. I zašto? Ponekad, istina, cenzura pokazuje svoje zube, svoje kandže, batinaši političkih stranaka su sve borbeniji, ali ipak mogu slobodno da govorim, naravno ne na stranicama onih listova koje kontrolišu partije, već uglavnom na internetu. Sve češće se povlačim na svoj, sve bogatiji veb (www.vegel.org). U konačnom zbiru, ipak sam slobodan – samo što se ne osećam slobodnim.

jun 2012.
(Preveo Arpad Vicko)