nedelja, 5. januar 2020.
Uveče na televiziji gledam prenos finiša predsedničkih izbora u Hrvatskoj – i vidim da je pobedio levičar Zoran Milanović. Kandidatkinja Hrvatske demokratske zajednice Kolinda Grabar Kitarović ovog puta je poražena. U polemikama između levice i desnice pojavio se nov momenat. Dok političari raspravljaju o krizi levice, u urbanim sredinama, u glavnim gradovima sve više dolazi do izražaja neka kombinacija levice i zelenih. Ili je ova opcija živnula samo na kratko vreme? Činjenica je da su u Varšavi, Budimpešti, Pragu, Bratislavi i Zagrebu građani rekli „ne” neofeudalnim centralnim vlastima. Levica dobija izbore najčešće u ekonomski razvijenijim regionima, dok desnica pobeđuje u manje razvijenoj provinciji, pretežno u ruralnim sredinama. Zastavu levice ne podižu, dakle, siromašni. Za mene ostaje velika misterija, zbog čega upravo najeksploatisaniji, lumpenproleteri, najsiramašniji okreću leđa levici. Veliko je pitanje šta će biti s Beogradom. Kuda će krenuti? U promenama političkog sistema devedesetih godina Beograd je igrao retrogradnu ulogu, sad mu se pruža šansa da se priključi ostalim glavnim gradovima. Imam utisak da su građani Beograda čvrsti u svojim namerama, bojim se, međutim, da partije nisu u stanju da izađu s modernim urbanim programima. Većina opozicionih stranaka se zaglibila u prošlosti s kojom naprosto ne zna šta da radi.
utorak, 7. januar 2020.
Postoje priče koje zdravom pameću ne mogu da shvatim. Prema rezultatima nalaza Levade, ruske agencije za istraživanje javnog mnjenja, 70 posto upitanih ima pozitivno mišljenje o Staljinu. Pre deset godina takav stav je ispoljavao 39 posto upitanih. Prema mišljenju Zoltana Biroa (Putinova Rusija) i Putinova vlast diskretno doprinosi porastu poštovanja Staljinovog lika i dela. Rečit je i podatak po kojem je u krugovima Putinovih glasača Staljin popularniji nego među komunistima. Čime vernici objašnjavaju ovo obožavanje Staljina? Time da je Sovjetski Savez u Staljinivo doba postao velesila. Očito je da se nacionalne države ne mogu, (niti treba) potceniti, ne treba ih ni ukinuti – međutim, ovih dana se budi demon nacionalne države koji je 1914. godine izazvao evropsku katastrofu svetskih razmera, i ona se od tog poraza ni do danas nije oporavila. Bojim se da će u 21. veku upravo to biti uzrok njene propasti.
sreda, 8. januar 2020.
Pokrajinski funkcioneri se često hvale da je Novi Sad multikulturalni grad. Naročito se ovim hvale pred stranim diplomatama. Imao bih jedan savet, ne samo diplomatama, nego i manjinskim političarima. Neka pogledaju kipove na javnim prostorima i biće odmah jasno kakav je multikulturalizam pritisnuo Novi Sad.
četvrtak, 9. januar 2020.
Imam utisak da je vera postala pomodna politička parola. Gajim duboke simpatije prema iskrenim vernicima u kojima ova pojava pobuđuje bolne sumnje.
petak, 10. januar 2020.
Nisam čak ni u srpskoj književnosti čitao o lepšem ženskom liku no što je Irina, junakinja drame Šandora Hunjadija pod naslovom Trešnja s crnom peteljkom. Srpkinja, ponosna na svoju naciju, posmatrajući licemerno ponašanje svog muža i njegove okoline, iz ljubavi prema jednom karakternom mađarskom muškarcu napušta, izdaje – neka misli šta ko hoće – svoj narod, rodnu zemlju, svoje detinjstvo, crkvu, majku, muža i naciju. Irina je, doduše, propatila za svoju ličnu sreću. Pretpostavljam da nikad neće sebi oprostiti.
subota, 11. januar 2020.
Ponovo razmišljam o monodrami Ervina Šinka. Sa sve manje nade pristupam ovom tekstu, mada mi savest nalaže da ga obavezno završim. To dugujem ne samo sebi, nego i mojoj opljačkanoj prošlosti. Ištvan Bošnjak piše (Skice za jedan portret), da u istoriji mađarske književnosti postoje i veći i snažniji pisci, ali da drama stoleća nije ni u jednom delu mađarskog pisca toliko intenzivno prisutna, kao u književnom delu Ervina Šinka. Bošnjak svedoči i o razlozima zbog kojih se toliko uporno bavi Šinkoovim životnim delom – čini to stoga što je ono jedina sigurna tačka na kojoj je moguće dalje da se gradi. I u tome je Bošnjak u pravu. Sigurna tačka postoji, i temelji su udareni, ali graditi već niko ne želi. U modi je, naime, držati se što dalje od Šinka.
nedelja, 12. januar 2020.
Prošle godine, u razgovoru sa novinarom nedeljnika Vreme, izneo sam svoje sumnje u efekat bojkota izbora, kao opcije opozicionih stranaka. Učinio sam to svestan da ta forma političke borbe zahteva od stranaka veću aktivnost no što je izborna kampanja. Osim toga, razume se, stranke koje insistiraju na bojkotu morale bi da formulišu jednoznačan i u svim segmentima jasan vladin program. Nije dovoljna samo namera da se Vučić sruši. I trebalo bi jasno formulisati šta građani gube ako bojkot ne bude uspeo. Čega se građani odriču ako izađu na izbore? Kakvi će obrazovni i zdravstveni programi da propadnu? Kako bi se rešavalo pitanje Kosova? Kakvi će biti demokratski nadzorni mehanizmi? Izneo sam svoje sumnje u bojkot izbora koji su najavljivale kopozicione partije. Građani se više ne zadovoljavaju samo time što svaka stranka samo onako, uopšteno obećava veću demokratiju, svima su već dojadile i tirade o tome da će pre svega stati na rep partokratiji, ali čim se nađu na vlasti sva ta obećanja zaboravljaju. I što se glasnije obećava da će biti iskorenjena, korupcija sve više cveta. Proteklih desetleća besneo je damping obećanja preteći da će eksplodirati. Doterali smo do tačke kad niko nikome ne veruje, a solidarnost je minimalna. Bojim se da će u praznini koja je nastala između umišljene i samouverene vladajuće stranke i heterogene opozicije – prevladati kolektivni cinizam.
ponedeljak, 13. januar, 2020.
Čitam sve više članaka o zelenom komunizmu ili o zelenoj levici. Naivno bi snoviđenje bilo da će priroda da se pobuni protiv kapitalizma, kad već čovek nije u stanju da to učini.
utorak, 14. januar 2020.
U romanu Nesahranjena prošlost pisao sam prilično detaljno o onim naglo nastupajućim metamorfozama koje su se u drugoj polovini devedesetih godina odigrale pred mojim očima. Video sam zatim kako socijalistički malograđanin navlači gaće u nacionalnim bojama, te potom, strogo „među nama” grdi na pasja kola Srbe, ili Mađare, ili Albance, i razume se, i Slovence, i Hrvate, i osim toga naveliko, punih usta grdi i „anacionalnim elementima” proglašene drugačije misleće ljude. A u poslednje vreme vidim kako mnoge nekadašnje odlučne demokrate ulaze u ozračje Vučićevog autokratskog režima. Polako se infiltriraju i sklapaju separatne sporazume sa institucijama, udruženjima, manifestacijama u službi režima. I čine sve to podmuklo, kao da se ništa ne dešava, i kao da je to prirodni red života. Uvrede se ako ih podsetim na prošlost. Najviše ih boli to, na šta bi mogli biti ponosni. Za sada još koriste rečnik demokratije, ali Imre Kertes je blagovremeno upozorio u Dnevniku galijota (1992): „Pazi: flertuje sa slobodom i spava sa tiranijom”. Bilo mi je potrebno previše vremena da prepoznam ovu dvoličnu formu ponašanja. Polako su me napuštali prijatelji koji su, doduše, flertovali sa slobodom, ali su se u prvom povoljnom trenutku uvukli u krevet tiranije. Ali samo preko noći. Danju su raspravljali o slobodi i, pri tom, ne primaju k znanju stvarnost.
nedelja, 19. januar 2020.
Dok „poslovni Mađari” (Laslo Nemet), glancaju svoje zasluge, Angela Sabo vredno skuplja dokumentaciju o devedesetim godinama, o tome šta se desilo s vojvođanskim Mađarima za vreme rata s Hrvatskom i sukoba na Kosovu između 1991. i 1994. godine. Njeni tekstovi se većinom mogu naći na portalu naplo.org. Poslednji put joj je o užasnim događajima u Bogojevu govorio sada pedesetosmogodišnji svedok Ištvan Gersner, koji priča o početku rata kad se u selu iznenada obrelo pet stotina vojnika pod punom ratnom opremom od kojih su najopasniji bili stalno pijani dobrovoljci. Vojna policija je inače održavala red, nikom se od seljana nije ništa desilo, ali odmah su sutradan mobilisani bogojevski Mađari. Bilo je mnogo Mađara u toj jedinici, u bogojevskim kafanama sam uveče često čuo samo mađarske rečenice. Mnogi su došli iz Temerina i Kanjiže. Dobrovoljci su neko vreme ratovali u Hrvatskoj, pa su se vratili u Bogojevo na odmor, dovlačili plen. Zlato, aparate za domaćinstvo, automobile, poljoprivredne mašine, nameštaj, sve što su mogli pomeriti. Te stvari su kasnije prodavali i u Novom Sadu, i to prekoputa našeg stana, na tada još praznom prostoru, gde su kasnije podigli zgradu srpske lutrije, a sad je preuređena u hotel, a na prizemlju su banke i razne prodavnice. Dokumentu Angele Sabo dočekala je mukla tišina, jedino je Laslo Gerold pisao o jednoj njenoj knjizi u peštanskom nedeljniku Mađar Naranč. Svoje knjige Angela Sabo je inače objavljivala o svom trošku, bez obzira na to što ti dokumenti otkrivaju duboke traume vojvođanskih Mađara. Ove traume mogu se zalečiti samo ako o njima budemo govorili otvoreno i iskreno. Ako ih čelnici ovdašnjeg duhovnog života, institucija, guraju pod tepih, onda će loše opšte raspoloženje vojvođanskih Mađara biti samo još gore, što će uveliko ubrzati njihovo iseljavanje.
(Preveo: Arpad Vicko)
STUPS: Bestijarijum