nedelja, 2. avgust 2020.

U zoru me bude sirene kola hitne pomoći. Čitavo prepodne prevoze obolele u obližnju covid-bolnicu. Počinjem već da se navikavam na ovo jezivo zavijanje. Ujutro me dočekuje gomila sneveseljavajućih vesti. Zatim sledi i jedna senzacija. Konačno da i Subotica bude u nečemu bez premca. Prema nalazima portala direktno.rs Bogdan Laban je najbogatiji gradonačelnik u Srbiji. Što uopšte nije malo, s obzirom da je konkurencija velika. Portal saopštava i biografiju gradonačelnika. Ne mogu da se načudim Labanovoj fleksibilnosti i inventivnosti. Radio je u policiji i na carini. S istančanim taktičkim refleksima je menjao stranke. Kad je sijala zvezda Socijalističke partije Srbije, Laban je bio njen član. Kad su se prilike promenile, i kad je zablistala zvezda Demokratske stranke Srbije, zablistao je i on u njoj. Ali je i njima okrenuo leđa i sledeći svoj nepogrešivi instinkt, 2012. godine se učlanio u Srpsku naprednu stranku. Kao gradonačelnik prihoduje mesečno 113 hiljada dinara, ali je njegova imovina, stečena za kratko vreme, ravna holivudskim bajkama. Građani Subotice su ponosno glasali za njegovu stranku. Posle ovog ko sme da kaže da Srbija nije zemlja čuda?

(…)

Kasno uveče čitam Povratak raskošnog sina Andrea Žida. Oduvek sam razbijao glavu nad rečenicom evanđelja po Luki: „Kažem vam, tako će biti veće veselje na nebu zbog jednog grešnika koji se obrati nego zbog devedeset i devet pravednika kojima ne treba obraćanja.” Ali ova parabola o raspusnom sinu poslužila je i kao objašnjenje: u veru bez sumnje bio sam i ja skeptičan. Šta vredi vera bez patnje i sumnje? Ne mislim, pri tom, samo u veru u boga. Židova novela uvođenjem najmlađeg sina otvara novu perspektivu. Raspusnik se, naime, ne preobraća, bar ne duhovno, njega i nadalje privlače belosvetske tajne, čak i kad to podrazumeva jeziva iskušenja. Zato i opravdava odlazak najmlađeg od braće iz Doma.

ponedeljak, 3. avgust 2020.

Danas pre podne pod vanrednim okolnostima konstituisana je, bez opozicije, Narodna skupština. U okolnim ulicama policija je legitimisala prolaznike i, prema izveštajima, na taj način je sprečila da se ispred zdanja parlamenta okupi veći broj ljudi. I policija i žandarmerija budno su čuvale stražu, jer su prethodne večeri dvojica opozicionih lidera najavila blokadu ulaza u skupštinu. Budnost policije jedna beogradska domaćica je ovako doživela: namerila je da skuva ručak, i u tu svrhu kupila jedno jaje koje je spustila u providnu najlon-kesu, policajcima budnih očiju to jaje u najlon-kesi nije promaklo, domaćicu su strpali u maricu i prevezli je u policijsku stanicu. Tužilac je posle saslušanja rešio da bude puštena. Čitava ta tortura trajala je punih pet časova, familija je uzalud čekala ručak. U međuvremenu, uz bučni protest manjeg broja okupljenih demonstranata, novoizabrani poslanici su položili zakletvu. Živo me zanima, šta su mislili, kako su se osećali kad su seli u poslaničke klupe bez opozicije? O čemu su razmišljali? U ovoj situacji nije bitno koliko se demonstranata okupilo pred zdanjem skupštine. Pedesetak? Dvestotinak? Svejedno, to je bio samo simptomatičan događaj koji je naznačio šta nas čeka narednih nekoliko godina. Ono što se dešava, i ono što će se desiti, već je izvan politike. Komešanje rđavog javnog raspoloženja. Eksploziju je teško predvideti.

sreda, 5. avgust 2020.

Noćas sam s balkona dugo zurio u krošnje drveća. Stario sam zajedno sa njima od kad sam se 1971. uselio u ovaj stan. Nikad nisam toliko žarko iščekivao proleće kako bih uveče seo na terasu nekog kafea pod mojim drvećem, i kad se gosti već polako razilaze, kad i muzika utihne, a konobarica sve češće pogledava u sat, kad je već i ponoć blizu, ja osluškujem šuštanje krošnji drvoreda. Proleće je promaklo, ja iz karantina zurim u svetlo-zelene krošnje. Prisetio sam se jedne rečenice Zoltana Saboa, u ranu zoru 1940. sluša zavijanje sirena, zatim se kanonade utišaju, naglo nastupi velika tišina, čuje se samo kako lagani vetar komeša krošnje, s lakoćom razgovara sa lišćem, na francuskom. Na kojem li jeziku razgovara s lišćem mojih drveća?

četvrtak, 6. avgust 2020.

Na Fejsbuku se pojavljuje sve više dokumenata o prošlosti najistaknutijih kadrova Srpske napredne stranke. Ispadaju leševi i skeleti iz ormana, ima ih već toliko da više nismo u stanju da ih teglimo sa sobom na putu prema Evropskoj uniji. (…)
Čitajući jadikovku Rudolfa Hasa, junaka romana Četrnaest dana Ervina Šinka, smesta mi padaju na um žalopojke brojnih mladih intelektualaca. Rudolf Has je za sada protiv demokratije, jer se u potpunosti slaže sa komunističkom kritikom demokratskog sistema, ali je protiv i diktature proletarijata, protivi se svemu, jer više ne nalazi ništa u politici što bi ga iz srca oduševilo. Danas bi ova rečenica otprilike glasila: X.Y. je protiv demokratije, jer ona rađa nove velike nepravde, ali je i protiv socijalizma koji ograničava slobode. Istog je mišljenja i drugi romaneskni junak Ervina Šinka – Bandi Šašdi iz Optimista. Ne voli narod, ali ni gospodare naroda. Ćorsokak Rudolfa Hasa je i ćorsokak opreznih nonkonformista današnjice. Mislim na one nonkonformiste koji iskreno odbacuju postojeći sistem, ali se ne usuđuju da razmišljaju o alternativi.

sreda, 12. avgust 2020.

U Belorusiji je uhapšeno 6.000 ljudi. U istočnom delu Evrope demonstracije za demonstracijama. Bugarska, Srbija, Belorusija, da pomenem samo događaje proteklih nekoliko meseci. Vođe Evropske unije nalikuju na bespomoćne mandarine, nabranih veđa posmatraju sadizam moćnika. Da se i Čerčil ovako ponašao, Evropa bi bila sramota istorije. Prisećam se meseci uoči izbijanja jugoslovenskih ratova. Evropski političari su u raznim gradovima zemlje organizovali „savetovanja” na kojima su se trudili da pomire ovdašnje zavađene političare koji su se pripremali na rat. I u tome je Milošević bio najodlučniji, igrao se s ovim evropskim diplomatama kao mačka s mišem. Ni danas ne znam da li su evropski političari zaista bili tako naivni, ili su se samo pravili naivni. Bojim se da je reč o ovom potonjem. Sve dok ne počne pucnjava pred njihovim vratima, izvodiće pacifističke igrokaze. Dajem za pravo prijatelju Ferencu Takaču: Čitav svet je pozorište i Evropska unija u njemu.”

petak, 14. avgust 2020.

Izvrsna kratka novela Friđeša Karintija o Isusu i Varavi. Isus susreće one koji traže njegovu smrt. Prvo je sreo jednog rabina koji je priznao svoju tešku zabludu, na pitanje Poncija Pilata koga treba osuditi na smrt, ovaj je uzviknuo: Isusa! Potom je sreo jednog drugog lika, kome je Varava oteo kuću, decu, ženu, a njega samog oslepeo. I on je priznao da je pogrešio. Naposletku je sreo pesnika koji je propovedao let duše. I on je glasao da se Isus pogubi, a da Varava bude pomilovan. Tako je svetina i stigla pred Pilatovu kuću. Hrist je zamolio Pilata da se glasanje ponovi. Poncije Pilat je upravo bio usred obilne večere, u Varavinovom društvu. Da mu ne bi bilo zamereno, ponovo je postavio pitanje: koga da pomiluje, Hrista ili Varavu? Masa je tada huknula. Varavu! Svaki ponaosob glasao je za Hrista, ali masa je uzviknula: Varavu! A Hrist je potom istupio ispruživši ruke krvniku, da ih veže.

subota, 15. avgust 2020.

U ovakvom predvečernjem raspoloženju čitam stari esej Timotija Gartona Eša o Srednjoj Evropi. Krajem osamdesetih i mene je oduševljavala renesansa Srednje Evrope, ali danas sam svedok njenog sutona. Tada sam u Vilenici učestvovao na simposionu o Srednjoj Evropi, kad je ova tema proglašena skandaloznom. Ideja Srednje Evrope je antisrpska, huknuli su patrioti, ali Srednja Evropa je vremenom postala šlager-tema, na šta sam se malo uzdržao. Godine posle promene političkog sistema na ovim prostorima donele su zaokret i po ovom pitanju. Prema mišljenju Timotija Gartona Eša, više ne možemo da govorimo o ovom podneblju kao što je govorio u to vreme Kundera, jer ne možemo ustvrditi da je Evropa od strane Rusa oteti Zapad. Eš je bio mišljenja da će se izbrisati granice između Zapadne i Srednje Evrfope. Njegov esej iz 2000. godine mi se učinio osnovanim, pomalo sam i žalio što time Srednja Evropa gubi svoje potencijalne specifičnosti. Nervirala me je preterana revnost tranzicionih elita da se prilagode Zapadu. Ali to razdoblje je bilo kratkotrajno, samo dok je trajala euforija slobode. Tokom poslednjih desetak godina, međutim, nisam primetio nikakav istinski zaokret u Srednjoj Evropi. Ona je ponovo dopustila da bude zavedena stranim idejama: istočni socijalizam je zamenjen istočnim kapitalizmom. Srednja Evropa postoji, ali ne onakva o kojoj su sanjali Konrad i Kiš. Narod bi voleo zapadni životni standard, ali ga politički njegov splav sve više zanosi prema istočnim obalama. Sovjetski savez je vojno i politički zaista otelo deo Srednje Evrope, ali ju je duhovno tek sad osvojio. Putin je spoznao da ruski uticaj ne obezbeđuju bajoneti, već autoritarne ideje. Danas je uticaj Rusije efikasniji nego za vreme Staljina. Tada je većina naroda mrzela Ruse, dok danas glasa za one partije koje su prema Briselu kritičnije nego prema Moskvi. Zašto su baš ovde najjače profašističke ideologije? Zašto je narodu – bez ikakve primene sile – autokratija prihvatljiva? Eš je pogrešio: razlike između Zapadne i Srednje Evrope nisu izbledile. Konrad i Kiš nisu skicirali samo jednu srednjoevropsku utopiju. Na svoju žalost, ili nesreću, ja osećam demon Istočno-srednje Evrope. U jednom, međutim, moram dati za pravo Timotiju Gartonu Ešu, vrsnom poznavaocu balkanskih prostora: Srbija ostaje balkanska i ako se bude priključila Evropskoj uniji.

(preveo Arpad Vicko)