ponedeljak, 15. jun, 2020.

Prepoznajem u javnosti sve više takvih ljudi koji su se pre deset ili dvadeset godina zaklinjali na jednakost u slobodi. Iskreno su verovali u demokratiju. Od kad su se, međutim, razočarali u nju, a sve je više takvih ljudi, hoće da se osvete demokratiji. Ako nas je sloboda izdala, budimo jednaki u potčinjenosti. Budimo ravnopravne sluge u autokratiji.

utorak, 16. jun, 2020.

Kako vidim, komunizma se odriču već i „plave čarape”. Biti fašista jeste herojstvo, a biti komunista je upravo sramota. Pređašnji je romantični gest, a potonji je sramotno ubeđenje koje treba zatajiti. Nova nacionalna buržoazija ponajviše strepi od rušilačkih komunističkih ideja. Kad čuju reč levica, odmah prete staljinizmom, ili pak sa padom realsocijalizma dokazuju propast levice. Primetio sam, međutim, da je nešto od snova komunista ponešto ostalo u duši običnog čoveka. Postoji u društvu nekakav apokrifni, tajanstveni komunizam, samo se obični ljudi ustručavaju da to i pokažu, a intelektualna aristokratija se raduje što je otrpljena u razbojničkom kapitalizmu. U inteligenciji prebiva veći strah nego u prosečnim ljudima. Oni tačno znaju granice. Jedva da već i imamo intelektualca kritičara sistema, i najsmeliji među njima ostaju unutar okvira „kapitalizma s ljudskim licem”. „Kapitalizam s ljudskim licem”? Gvožđe od drveta, rekao bi Slavoj Žižek. U ovom kontekstu nije ni čudno što su Ervina Šinka prognali iz ovog duhovnog sveta, prognali su ga, ali ne znaju kud da ga sklone. Nema za njega mesta ni kao prognaniku. Kuda prognati Šinka, koji je ostao bez doma i domovine? To su polazna pitanja moje monodrame o Ervinu Šinku. I naravno, moram da formulišem stvari i ideje u sasvim drugačijem kontekstu. Jedna misao Vitolda Gombroviča mogla bi možda da bude i ključ tog novog konteksta: „Pravi komunizam je mučno osećanje morala koji je postao svestan društvene nepravde i više to ne može da zaboravi, jer nepravda izgriza njegovu jetru, kao Prometeju”.

četvrtak, 18. jun 2020.

Pokvario mi se Nespresso aparat, tražim servis za popravku. Izlazim u grad, imam šta i da vidim. Sa iole viših zgrada zure u mene Vučićevi socrealistički gigafotosi. Pokušavam da pobegnem s jedne tačke na drugu, ali nema spasa. Svuda Vučić! To me podseti na Orvela. Konačno sam pronašao odgovarajući servis, ali krenuvši kući naletim na izborni pult Srpske napredne stranke. Jedan čovek mi se ispreči na putu, i ne pomišlja da ostane na metar i po, i dva metra razmaka, ali odlučan je u nameri da mi tutne u ruku flajer. Jednim fudbalerskim trikom tela – načinim gest kao da ću poći desno, a u sledećem trenutku iskoračim levo, nema vremena da me prati. U gradskoj vrevi nosim masku, on ne haje za nju. Tako sam se spasavao u svom gradu.
Uveče Šandor Marai: Sindbad se vraća kući. „Ovde je živeo Sindbad, večiti izbeglica”, piše Marai. Možda i ne postoji časnija forma življenja od izbeglištva, mnogo je poštenija nego ostati u splendid isolation-u, jer vlast je prilično rano shvatila da za nju zlata vredi intelektualac koji pristaje na pompeznu izolaciju. Sjajno izolovani je ostavlja na miru, može da mu udeli i neko odlikovanje. Izbegli, međutim, posvuda nailazi na prepreke, batrga se, zadobija rane, izbegne jednu klopku, pada u drugu, boreći se sa sopstvenom savešću naposletku se iskobelja iz nje i produži svojim putem. Domovina izolovanog čoveka je blistavi privatni vrt, izbeglici pak pripada onaj svet žbunja i šipražja pored staza – to jest ničija zemlja.

nedelja, 21. jun 2020.

Uveče s Anikom gledamo na televiziji najave rezultata izbora. Gledamo prilično ravnodušno, iznenađenju nema mesta. Tek s vremena na vrame bacim pogled na ekran televizora, u međuvremenu mogu i da čitam. Bili su to najapsurdniji parlamentarni izbori u Evropi. Srpska napredna stranka obezbedila je u parlamentu više nego dvotrećinsku većinu. I Milošević bi mu zavideo, a Vojislav Šešelj bi mogao da bude zadovoljan. Partija mu je, doduše, ispala iz parlamenta, ali njegovi učenici su postigli bolje reultate nego on u svom najboljem periodu. Može mirne duše reći da je ispunio svoj zadatak. Jedino možda Aleksandar Vučić ima razloga da bude zabrinut, jer je „pre-dobio” sebe. Srbija je jedina zemlja u Evropi u čijem parlamentu nema opozicije.

petak, 26. jun 2020.

Smeje se narod Fejsbuka povodom pobede Saveza vojvođanskih Mađara u Vranju. Mnogi su predlagali da se osnuje i mađarsko pozorište u gradu. Da se vranjanskim đacima-osnovcima obezbede udžbenici na mađarskom jeziku. I neka Vučić otvori vranjski autoput koji bi se zvao Hungaroring. Javili su se dobronamernici da drže građanima časove mađarskog jezika. Srpska narodna stranka se i zvanično obratila Ministarstvu za unutrašnje poslove da dozvoli otvaranje mađarskog konzulata u Vranju. Mnogi se interesuju da li će vranjski Mađari dobiti mađarske pasoše. Takođe se traži da od sad naziv ovog naselja bude dvojezičan i da se zove Neradovac – Pásztorfalva (Pastorovo selo). Neki su upozorili istoričare da se Velika Mađarska nije sastojala od 64, nego od 65 županija. Šezdesetpeta je Vranjska Varmeđa. Šire se i u ofanzivi su komični i ironični memi. Žitelji Neradovca glasali su svi, listom na Savez vojvođanskih Mađara.

subota, 27. jun 2020.

Počinju da isplivavaju skandali vezani za epidemiju koronavirusa u Srbiji. Moram priznati, prvih dana sam verovao u kompetenciju stručnjaka. Očekivao sam da će stabilizovati autoritet struke koji su u početku razorili konstatacijom da je reč o „najsmešnijem” virusu na svetu. (…) Moje poverenje je opadalo iz dana u dan, jer sam video da improvizuju, da brljaju i poslednja slamka bila je pojava kineskih lekara. Članovi „kriznog štaba” sabrali su pristigle podatke i sa Predragom Konom na čelu u predvečerje izbora pohvalili vladu, dakle, uskočili su u kampanju. Moje poverenje u struku je jednako opadalo, a posle mi ih je bilo žao nakon što se nisu usudili da se oglase povodom slučaja Željka Mitrovića. Vlasnik Televizije Pink, Željko Mitrović, naime, „otkrio” je lek protiv koronavirusa: potrebno je samo ozonom osvežiti krv, i svoj izum je obznanjivao na programima svoje televizije. „Struka” je zamuckivala, zaplitala jezikom, i nije smela jasno da kaže da je to što radi vlasnik Pinka izuzetno štetno i nedopustivo. Svi znaju zašto, svaki televizijski gledalac zna da je omiljena televizija predsednika Vučića upravo ta, po svojim reality shaw programima poznata Pink-televizija. Zemlja se preko noći našla u karantinu, stanovništvo nije ponekad i danima bilo u mogućnosti da legalno izađe na ulicu, a populaciju stariju od 65 godina zadesila je gora sudbina od „pasje sudbine”. Naime, vlasnici su svoje pse mogli u večernjim časovima izvesti na opustele ulice, dok su stariji ljudi mogli samo s prozora posmatrati nestašnu paščad. Prolazile su tako nedelje, krizni štab je ustanovio da je sve u redu, virus se povlači, mogu početi izbori. Maske za usta i nos bile su ipak obavezne, a za političare neobavezne. Članovi kriznog štaba su ćutali. Članovi vladajuće stranke organizovali su mitinge protiv jednog opozicionog poslanika, masa se nije držala obaveznog međusobnog rastojanja od jednog i po metra, a većina nije ni maske imala – članovi kriznog štaba su ćutali. Pristalice vladajućih stranaka su za vreme policijskog časa priredile su bakljadu na ravnim krovovima stambenih višespratnica – članovi kriznog štaba su ćutali. Na tribinama fudbalskog stadiona 20 hiljada navijača stajalo je jedno pored drugog bez ikakvog rastojanja – krizni štab je ćutao. Počeli su izbori, u zvaničnom biltenu Srpske napredne stranke je objavljeno da je Srbija pobedila epidemiju – krizni štab je ćutao. Odmah posle izbora članovi pobedničke vladajuće stranke slavili su pobedu bez maske, tekao je šampanjac, povelo se i kolo – članovi kriznog štaba su ćutali. Ispostavilo se da je od koronavirusa preminulo dvostruko više zaraženih nego što je stajalo u zvaničnom izveštaju – članovi kriznog štaba su se ponašali kao Poncije Pilat. Može i ovako, a može da bude i onako.

utorak, 30. jun 2020.

U Novom Pazaru omanja pobuna. U bolnici pacijenti leže na hodnicima, nema ni kreveta dovoljno, po dva pacijenta leže na jednom krevetu. Stiže predsednica vlade Ana Brnabić, na to hodnike počiste od pacijenata. Funkcioneri se kunu da je sve u redu. Narod zvižducima dočekuje premijerku i prateće ministre. U zemlji raste napetost i pometnja. Izbori nemaju nikakve veze sa širenjem koronavirusa, tvrde funkcioneri Srpske napredne stranke. Danas niko ne može da kaže koliko su života odneli izbori. Jednom će i to biti otkriveno.

(preveo Arpad Vicko)