utorak, 31. dcembar 2019.
Posle podne skidam sa police Sartrovu Mučninu, jer se nejasno sećam jedne njegove beleške o dnevniku. Brzo pronalazim rečenicu koju sam još prilikom prvog čitanja, 1968. godine podvukao. „…ako vodimo dnevnik – pisao je Sartr – vrebaju nas najveće opasnosti, čovek je sklon preterivanjima, neprestano je u zasedi, večito forsira istinu”. Ovu sam rečenicu podvukao, svojevremeno, u Srbobranu. Šta je od te rečenice ostalo? Možda još važi onaj deo rečenice da sam neprestano u zasedi, samo što više ne namećem istinu. U najboljedm slučaju, tražim je sve beznadežnije. Povremeno uzmem u ruke Mađar So i s ne malim zaprepašćenjem konstatujem kako su pozicionisani mađarski književnici lako i brzo našli istinu. Niko ni u šta ne sumnja, niko ne propitkuje sebe, nikad toliko samopohvala nisam čitao kao u današnje vreme. Ova situacija podseća na bojište na dečjem igralištu. Ova podvučena rečenica je bila za mene važna u srbobranskoj unutrašnjoj emigraciji, kad sam planirao da u Srbobranu ostanem i nekoliko godina, ali sam ostao samo godinu dana. Razmišljao sam i o tome da odem na rad u Nemačku. Porodica Kitelberger već mi je i našla posao. U početku sam mogo da budem portir, ali samo nekoliko meseci. Kao školarac, leti sam u ovoj porodici učio nemački. Žena je bila spremačica u osnovnoj školi sa srpakim nastavnim jezikom. Njen muž je, kako je moj otac rekao, posle završetka rata – nestao. Tako se moj otac izrazio: nestao. Nisam baš razumeo šta to tačno znači, ali sam to prihvatio. I o očevima nekih mojih školskih drugova se govorilo da su nestali. Tek negde u devedesetim godinama sam od majke saznao da su muža gospođe Kitelberger ubili lokalni Srbi, premda nikom ništa nije naudio. Bio je invalid, s jednom nogom, i nedužan. Žena je stanovala u školskom stanu u jednoj sobi i kuhinji, ja sam sa devojčicama spavao u jednom krevetu u sobi, njihova mati je noćila u kuhinji. Kao dete, tada sam prvi put osetio neku vrstu erotskog osećanja. I bilo mi je žao kad su se 1956. godine iselili u Nemačku. Dve devojke su na trošak države završile srednju školu, a potom su se upisale na fakultet. Već 1968. godine dobile su svojoj školskoj spremi odgovarajući posao. Priželjkivao sam da ih ponovo vidim. Ponekad bih se uputio u Novi Sad, gde sam kupio Špigel i Frankfurter Algemajne Cajtung. Poručio sam i bečki Nojes Forum, kao i Encesbergerov časopis Kursbuh – ta štiva sam čitao, uvežbavao nemački jezik. Zatim Markusea… U intervjuu Miklošu Hornjiku, objavljenom u nedeljniku Kepeš Ifjušag, aludirao sam na taj portirski posao, međutim, događaji u leto 1968. godine ipak su me privukli u Novi Sad i u Beograd. Neko vreme sam bio putujući sanjar.
Aniko je počela da se oporavlja od influence, tako da smo se uveče spustili na prometnu ulicu. Uželela se grada. Nešto pre osam sati apoteka u susedstvu je još bila otvorena, samo su automobili koji su besomučno jurili na bulevaru, nagoveštavali da će se nešto desiti. Tu i tamo su već i pucali, ali to još nije bilo previše opasno. Prodavac novina se spremao da zatvori trafiku. Rasveta je bila raskošna, sijalice su svetlucale među granama drveća. Ni sam ne znam zašto, zaustavio sam se pred trafikom i u novogodišnjem zaslepljujućem osvetljenju iščitavao naslovne stranice tabloida. Udarne teme bile su kao i obično, politički skandali i misteriozna ubistva. Preda mnom se ukazala surovština novogodišnjeg prizora: Srbija u punom sjaju s pornografskom štampom čeka Novu godinu. Ostali smo na ulici još nekih pola sata, pa smo pohitali nazad u stan. Rasklanjao sam knjige koje su se nagomilale na pisaćem stolu, da bi me prvog dana Nove godine ipak dočekao nekakav red. Našla mi se u ruci zbirka pesama Lerinca Saboa, čitam njegovu pesmu pod naslovom Politika. Pećinu / tvoje špilje mač pretražuje. / Odustaješ? Ne! Progonitelj / ne odustaje od tebe! / i budućnost će pripasti / onom ko će veća beštija da bude. I s ovom svešću se opraštam od 2019. godine. S Anikom sednemo za večeru, zatim se jedimo ispred televizora. U ponoć raskošan vatromet u Novom Sadu, tako bogatog još nikad nije bilo. Dreždimo na terasi, s puno skepse zurimo u novosadsku veštačku sreću i blistavo nebo. I u novogodišnjoj noći prisećam se stiha Lerinca Saboa. „Još jedan minut i bićeš izdajnik, / ili čak ni to, već samo jedan glupi leš”.
sreda, 1. januar 2020.
Nemam snage da pišem, stoga uzimam autobiografski roman Šandora Hunjadija: Porodični album. Na bizarniji odnos između oca i sina nisam do sada naišao u belertristici. Hunjadi se kao nezakoniti sin Šandora Brodija seća egzotičnog oca koji se u jednom pismu ovako obraća svom sinu: „Prestao sam da brinem o vama”. U mitskoj slici oca istovremeno se pomaljaju i potpuna otuđenost i duboko uvažavanje koje se graniči već i sa obožavanjem. Da li je zaista tačno da je cena obožavanja radikalno zahlađenje? Jer pred kraj romana Hunjadi piše pravu odu svome ocu. „Posle majke, umro mi je i otac. Ostadoh u mraku, poput jedne male planete koja je dobijala svetlost od većih zvezda”. Porodični album je i porodični roman, ali ujedno i tablo jedne epohe. I ovu sliku jednog vremena čitam kao priču iz neke bajke. U Mađarskoj na razmeđi 19. i 20. veka, u „večnom miru” Monarhije postojao je jedan boemski sloj koji se bez griže savesti našao izvan politike. U Hunjadijevim delima prepoznajem poslednji odsjaj mira. Ili je Hunjadi hteo samo da ovekoveči ovaj kratki bljesak, jer je i on osećao da se zemlja trese pod njegovim nogama. Dogodilo se upravo ono, o čemu je Magris pisao u svojoj knjizi o Monarhiji. Rat je na pragu, u Beču su pili šampanjac i plesali valcere. Adi je u Budimpešti znao da se približava kraj. Veliki rat je okončao „srećna mirna vremena”, Evropa nikad više neće umeti da oseća i da misli kao što je umela pre Velikog rata. Naposletku je i Hunjadi shvatio da se sve promenilo. Sve je vredelo više od novca. Istinsku vrednost predstavljala je jedna pozorišna ulaznica, brašno, cigara. Sve što je stvarna materija, jeste opipljivija vrednost od one fikcije, koja se nazivala novcem. Ljudi su se kartali u nepojmljive sume novca. Budući da je većina kasina bila zatvorena, čitave grupe civila su stupile u patriotski kružok Dom čiji su članovi uživali određene prvilegije. Znao je da se sve promenilo, ali je još imao snage da predoči ovaj bezbrižni Dans macabre. U trenucima opasnosti zasvetluca srećno ludilo. Možda sam bio blizu prepoznavanju ovog osećanja života u romanu Exterritorium kad su mi nad glavom kružili bombarderi. Mlade devojke su se glasno kikotale, momci su se samozaboravno zabavljali. Nikad život nije bio toliko bujan, tako pohotan kao tada. Možda ovi mali znaci govore o tome da čovečanstvo želi da skonča u dobrom raspoloženju, u veselju.
četvrtak, 2. januar 2020.
U autobiografskom romanu Šandora Hunjadija srećem i porodicu Dunđerski – ispostavilo se da je Hunjadi, poreklom iz Erdelja, imao prefinjeno osećanje za drugost. Posećivao je u Bačkoj prebogatu porodicu Dunđerski, jedno vreme je obavljao za njih i poslove sekretara. S oduševljenjem je pisao o svetu Srba. „Voleo sam Srbe. Mršave, crnomanjaste seljake. Bilo je u njima neke vrste otvorenosti i hrabrosti. Ovaj od sunca ugljenisani živalj nosi visoko muško čelo. Prijalo mi je kad sam po nepogrešivim malim znacima shvatio, da je ovo osećanje srodstva uzajamno”. Ne zaobilazi ni osetljivija pitanja. „Familija Dunđerski se u to vreme našla u nekoj vrsti procepa. Bili su Srbi po nacionalnosti, po jeziku i po veri. Osećanja su ih vukla na onu stranu, a poslovnim interesima su bili vezani za nas. Trebalo je zaštititi to ogromno bogatstvo na koje je i država bacila oko. I treba priznati da su u tom pogledu bili spretni, pošteni i otvoreni. Nisu se ulagivali, niti su se pretvarali, njihovo ćutanje je govorilo više o njihovim osećanjima. Svoju lojalnost su pokazivali na delu, bez ikakvih ulepšavanja. Upisivali su ratne zajmove, a braća Dunđerski su izabrana na listi radničke stranke za poslanike u parlamentu. Bilo je u tome još i neke iskrenosti. Bio sam im prilično blizak, ne jednom sam slušao uspenušalog šovinistu, slovneskog nacionalistu Gedeona kako s oduševljenjem govori o Ištvanu Tisi. Ovi Srbi nisu bili od onih koji umeju da se pretvaraju, da simuliraju. Ako je tako rekao, tako je i osećao. Što je na kraju krajeva i moguće, ljudsko srce je toliko, da u njemu ime mesta za svakakva osećanja. (…) Zanimljive su bile ove donekle već zakasnele posete Bačkoj. Preda mnom se odvijala velika pozorišna predstava. Borba između rezona i strasti, u scenama izrežiranim nehotičnom dramatičnošću. Nikad neću zaboraviti Đokin očajnički pogled, kad je ponekad bio prinuđen da pozove u blizini stacionirane oficire u svoju kuću s ikonom svetog Georgija. Kakve su to samo večere bile, sa sveštenikom, beležnikom, oficirima. Kako je sedela ta najopasnija tajna iznad tanjira pilećeg paprikaša i čaše šampanjca. Kako je samo jednom na smrt prebledeo domaćin kad je jedan, u lokalne prilike apsolutno neupućeni nemački kapetan ustao posle pečenja i isturivši grudi s gvozdenim krstom održao zdravicu (upravo je južni front bio aktuelan) predloživši da se čaše ispiju u skoru propast Srbije” – pisao je Hunjadi, koji je video izobličeno lice Đoke Dunđerskog. I sigurno bi rekao nešto što bi ga uvalilo u velike nevolje, ali je utom gospodin B. somborski magistrator, kao da to čini u šali, zapušio dlanom Đokina usta: ovi su iz Frankfurta, rekao je, ionako ne bi razumeli šta si hteo da kažeš. Mađarski magistrator je zaštitio svog srpskog prijatelja.
Slična scena odigrala se u jednoj novosadskoj kafani. Za jednim stolom su sedeli mađarski oficiri, mađarska i srpska gospoda. U jednom trenutku jedan srpski advokat, očiju punih suza je ustao, i izvinio se spustivši novine na stolicu. Otišao je u toalet i oprao lice od suza. Ostali su pogledali u novine, da vide šta se dogodilo. Odmah su uočili poduži članak o trijumfalnom prodoru savezničkih snaga u Srbiju. Reporter je pisao da se cela Srbija davi u krvavom blatu. Advokat se vratio društvu, posle poduže tišine ustao je mađarski konjički oficir, stao ispred srpskog advokata i lupio mamuzama, zatim ga je poljubio i privukao njegove od nikotina zelene brkove na svoje preplanule obraze i rekao: „Nikad se nemojte dati ženirati, dragi gospodine doktore. Nije sramota plakati za ovakve stvari. I te kako dobro razumemo kako je jezivo sedeti ovde s nama na sunčanoj strani, dok nam s one strane zemljaci kisnu na kiši”.
Ne znam, da li se našao neki srpski oficir koji je zagrlio, poljubio mađarskog advokata primetivši da je pustio suzu. Nisam naišao na takvog oficira, ali ako bi se našao, trebalo bi podići spomenik – grupnu skulpturu – sa po jednim mađarskim i srpskim advokatom i sa pa jednim srpskim i mađarskim oficirom.
(Preveo Arpad Vicko)
STUPS: Bestijarijum