Petefi

Petnaesti mart, nacionalni praznik. Čitam knjigu Đule Ilješa o Petefiju. Kad se setim mog prvog susreta s ovom knjigom, početkom šezdesetih, priznajem da me nije naročito oduševila. A zatim, u avgustu 1968. godine, posle studentskih demonstracija, ponovo mi se našla pri ruci i tada sam shvatio da je reč o veoma važnoj knjizi. Sad je čitam ponovo, i čudom se čudim, koliko je aktuelna. „Bežiš domovini pred rodoljubima?“ – postavlja retoričko pitanje Ilješ u vezi sa Petefijem, pitanje koje više nije samo retoričko, već u punoj meri korespondira sa sadašnjošću. Uključim televizor. Na svečanosti organizovanoj povodom nacionalnog praznika premijer Viktor Orban objavljuje da treba zauzdati Brisel, jer evropski kosmopolitski političari prihvatanjem migranata, koji su opasna pretnja našim kćerkama i ženama, zadaju fatalni udarac Evropi. Strah se širi. Na drugoj strani demonstracije pedagoga, Viktor Orban se „osvrće“ i na to, s najtežim, najoštrijim rečima osuđuje demonstrante. Nastavlja se teško hrvanje, u blatu, dve Mađarske. A ja u Novom Sadu, usamljen, borim se sa samim sobom…

Partijske zastave i partijski mundiri

Nagovorio me Nebojša Milenković da nasupimo zajedno u jednoj televizijskoj emisiji o Srbiji kojoj predstoje izbori. Nisam rado pristao, ali sam potom ipak popustio, pre svega zbog Milenkovića, a i zato, da najzad kažem zašto se gadim izbora. Neko loše osećanje obuzelo me je još pre nego što su izbori i raspisani, kad su već od ranog popodneva, na smenu, agresivno zvonili na vratima stana razni stranački emisari. Nalegnu na zvono jednom, dva puta, tri puta… Znao sam već da grad obilaze aktivisti, idu od vrata do vrata i ubeđuju građane u uspehe, u rezultate koje je njihova partija postigla u minulom periodu. Posle podne uglavnom čitam ili zapisujem ponešto, teško mi pada da prekinem rečenicu. Energična, višestruka zvonjava nametljivih aktivista govori o tome da im je namera da me terorišu. Nisam otvarao vrata. Jedino mi je žao, ako već zakon dozvoljava da revnosni partijski aktivisti mogu u bilo koje vreme, bilo gde da maltretiraju građane, zašto ih onda ne obavezuje da se pojave u partijskoj uniformi, sa partijskim zastavama. Možda i pevajući, da bi razveselili potištene građane koji imaju debele razloge da budu zlovoljni jer su im „u minulom periodu“ uspešno smanjili penzije, plate, dok su se cene sistematski penjale naviše. Mogli bi pesmom da oraspolože i nezaposlene! Mogu da zamislim, kako pred vratima nekog stana, krasan partijski mundir obučeni „vojnik svoje partije“ pevajući maše partijskom zastavom. I posle u tišini, na vrhovima prstiju, odlazi. Možda bi se ova metoda pokazala delotvornom i posle izbora. U javnim službama, u administraciji, u javnim preduzećima, zaposleni partijski kadrovi mogli bi da nose partijske uniforme, slično kao studenti na britanskim univerzitetima, da bi građanin video u čiji je zabran zalutao. Uz to, potencijalni glasač bi mogao da ima uvid u njegove radne navike, sposobnost, predusretljivost… To bi bila stvarna, četvorogodišnja kampanja.

Konfuzne mesije

Premijera u Srpskom nardnom pozorštu. Kokan Mladenvić je postavio na scenu roman Ive Andrića Na Drini ćuprija. Kritičari će već istaći vrednosti predstave, ja sam pak zapazio da su glumci dobijali aplauze na otvorenoj sceni kad je neki od protagonista rekao, na primer, da se ne možemo osloboditi mržnje, ili kad su se ređale rečenice kao oštre kritičke primedbe na našu sadašnjost. Negde u najdubljim, najmračnijim budžacima ljudske duše vlada, ja to tako tumačim, veliko nezadovoljstvo. Pomišljam na često citiranu Andrićevu rečenicu, upravo iz romana Na Drini ćuprija: „Ovi mnogobrojni i zbunjeni spasioci koji se javljaju na svakom koraku najbolji su znak da idemo u susret katastrofi“ Vrlo određujuća istočno-srednjoevropska i balkanska rečenica, jer u čitavom regionu mase sve glasnije zahtevaju spasitelje koji se ponašaju kao vođe.

mart 2016.
Preveo Arpad Vicko