subota, 11. jul, 2020.

Sa Anikom, na Dunavu, večera u ribljoj čardi u društvu M.I. M. je optimista, misli da je ovo početak kraja. Probudila se u njemu njegova aktivistička duša. Ja sam sumnjičav, gnevni mladi demonstranti su masovniji, ali su neorganizovani, dok je nacionalistički blok organizovaniji i teži jednom još snažnijem nacionalizmu. Zašto pozivaju policajce da idu na Kosovo? Zašto se zaklinju da je Kosovo srce Srbije? Zar s ovim parolama hoće da se suprotstave Vučiću? Mislim da je pitanje odnosa prema Evropskoj uniji linija razdvajanja dva nacionalistička tabora. Mladi ne-nacinalistički demonstranti su, međutim, krajnje nepoverljivi prema partijama, što im se ne može zameriti, ali to podrazumeva i to da se odriču organizacije koja artikuliše njihove zahteve, i zbog toga se posle izvesnog vremena razmrve. Bojim se da će se protagonisti ovog bloka razočarati i da će demonstracije izgubiti na svojoj masovnosti i silovitosti, a da će deo razočaranih demonstranata preći na stranu nacionalista. Bez mase mirnih demonstranata i nacionalisti će polako odustajati od uličnih protesta, jer će im nedostajati „štit masovnosti” iza kojeg bi agresivnije nastupili. Bilo bi najbolje da vlast krene u reforme. Nažalost, za vladu premijerke Brnabić to je neprihvatljivo. Može se dogoditi i to da će mirni demonstranti shvatiti da vlast ignoriše njihove zahteve, stoga neće više verovati u svrsishodnost mirnih demonstracija, što će takođe navoditi vodu na nacionalističku vodenicu. I tako stanje u Srbiji ostaje do daljnjedg zamrznuto. Obračun između dveju frakcija u nacionalističkom bloku koji sam stavio u izgled, biće prolongiran. Imaćemo pat poziciju između dva nacionalizma. Do konflikta će doći tek kad stigne na red raščišćavanje statusa Kosova. A po tom pitanju niko se ne usuđuje da odluči. Vučić se pribojava mogućeg masovnog otpora, a radikalnim nacionalistima je jasno da se ljuljuškaju u iluzijama. Za sad obema stranama odovara ovo „zamrznuto stanje”. To odgovara i Rusiji, jer u ovim okolnostima Srbija je potčinjena Putinu. Kad se pitanje Kosova reši, Rusija neće imati šta da ponudi u zamenu za priznanje Krima.

nedelja, 12. jul 2020.

Fijasko mirnih demonstracija, naposletku, govori o nemogućnosti dijaloga. Vučić nije iskoristio povoljnu priliku, mada je mogao. Šta nas posle svega očekuje? Jedno gnevno, podeljeno društvo i i jedna u moralnim temeljima uzdrmana vlast. Bojim se da Srbija nije odlučila kojim putem da krene: da se opredeli za ruski model, ili zapadni. Koprca se između te dve opcije. U ovom slučaju pak, više nije reč o partijama i o političarima, ili o vladi – nego o društvu. Razlike između dve mogućnosti se zapliću, zbrkaju, i u bloku opozicionih stranaka, i u vladajućoj koaliciji. A i u taboru demonstranata. Posle ovog sumnjam u mogućnost dijaloga: jesam za dijalog, ali uviđam da je skoro nemoguć. Aktuelna vlada ne želi dijalog sa opozicijom, premda bi se tek posle tog dijaloga mogli nazreti dalji putevi. Budućnost je mutna, tapkamo u oblacima magle, više i ne znamo koji put kuda vodi. To se odnosi i na javni život mađarske zajednice u Vojvodini u kojem je kultura dijaloga sasvim izumrla. […]

ponedeljak, 13. jul, 2020.

Nema sumnje da je u sadašnjim demonstracijama dominirala nova generacija. Pojavili su se i stariji građani, ali više zbog toga da izraze svoje simpatije prema mlađim naraštajima. Osnovni ton su odredili mladi. Toni Džad je jednom govorio o tome da su se predstavnici mlađih generacija više puta požalili da je šezdesetosmaška generacija još imala ideale, a da ih oni nemaju. Koliko sam mogao da vidim, ulicama Beograda i Novog Sada demonstrirala je upravo ova, svakog ideala lišena generacija. Pred mojim očima se otvorio svet o kojem sam krajem osamdesetih godina pisao u romanu Pareneza. Njegovi protagonisti su u horu pevali: „ironično doba junaka nema, / za utehu, svi su gubitnici”. Meni se čini da nacionalisti koji kamenicama gađaju policajce, nisu najavljivali nove ideale nove generacije, već su imitirali očeve. Kad su skandirali „Ne damo Kosovo!” možda nisu ni slutili da se sukobljavaju s fantomima od očeva nasleđene prošlosti. Drugi deo demonstranata je pak iskreno priznao da nema nikakvu sliku budućnosti – bez nje protestuju protiv prošlosti. Jer i Vučić predstavlja prošlost, on, zapravo nastoji da je sačuva. Nema više ni iluzija, ni ideala. Ostaje ironični pragmatizam. Oba bloka žive u prošlosti bez budućnosti.

petak, 17. jul, 2020.

I danju i noću sirene kola hitne pomoći.

subota, 18. jul, 2020.

Poslednjih 24 časa u Srbiji je registrovano 389 novozaraženih virusom korona i 9 preminulih. Ana Brnabić je ovih dana samouvereno izjavila da niko kod srpskih zvaničnika nije tvrdio da smo pobedili virus korona, i dodala da je teško boriti se protiv lažnih vesti. Portal Istinomer objavio je jutros članak iz zvaničnog glasila Srpske napredne stranke pod krupnim naslovom: SRBIJA POBEDILA PROTIV OPASNOG VIRUSA. (SNS Informator, 83, mart-april 2020.)
Pre sedam godina je na ovaj dan, 18. jula 2013. godine Aleksandar Mitrović, sin Željka Mitrovića, vlasnika Televizije Pink, na pešačkom prelazu u Ustaničkoj ulici svojim automobilom BMW X6, vrednim oko 100.000 evra, pregazio 17-ogodišnju Andreu Bojanić.

petak, 24. jul 2020.

U Budimpešti se okupilo preko deset hiljada građana protestujući protiv pogubljenja nezavisnog informativnog portala index. Politika – pod maskom ekonomije. Ništa iznenađujuće, danas naprosto ovako funkcioniše politička elita kapitalizma. Ne isključujem da će index postati legenda mlade generacije, kao što je za moju generaciju bila likvidacija Nepsabadšaga. Samo što će legenda mladih nadživeti današnju vlast. Deset hiljada ljudi protestuje. Za budimpeštanske prilike to je neobično veliki broj, ali je još neobičnije da su demonstranti većinom bili mladi. Isto sam zapazio i na beogradskim i novosadskim demonstracijama. Istina, u Beogradu su demonstrirale dve međusobno veoma različite grupe. Prvu su činili mladi, radikalni nacionalisti razočarani u nacionalizam nasleđen od Miloševića, a drugu „pitomi pobunjenici” koji su predstavljali većinu demonstranata, razočarani u sve, u nacionalizam, u partije, političare i u sve univerzalne, utopijske ideale. Verujem da je ta razočaranost zajednička karakteristika ovih peštanskih i beogradskih mladih ljudi. Priznajem da ova nova generacija ipak nije toliko apolitična, kao što sam proteklih nekoliko godina mislio, nije isključeno da će naredne godine biti obeležene pobunama ove razočarane generacije. Ova generacija već nema nikakve veze sa socijalizmom, ona se socijalizovala u višestranačkom sistemu i kao takva se suočila sa istočno-evropskim kleptokapitalizmom. Još se ne vidi, međutim, da li će se generacijsko nezadovoljstvo smiriti i da li će se zadovoljiti opreznim reformama, ili će zahtevati korenite promene.

ponedeljak, 27. jul 2020.

Veliku je prašinu diglo otvoreno pismo oko 2600 lekara upućeno Vladi Srbije sa zahtevom da se smeni krizni štab za borbu protiv virusa korona. Lekari su do sada trpeli, ćutali, bili su lojalni svagdašnjoj vladi. Dok su se advokati bunili, lekari su se pokunjili. Ne grešim, ako kažem da su oni bili najkrotkiji, ali čini se da im je strpljenje na izmaku, jer vide da su ljudski životi u pitanju. Posvuda čujem da je profesija izgubila poverenje, jer su profesori u kriznom štabu pristali na diktate politike, usled čega građani ne uvažavaju ni najispravnije preporuke. Kad sretnem nekog poznanika i kad se u razgovoru pomene krizni štab, samo se gorko nasmeje i odmahne rukom. Suočeni s takvim nepoverenjem, lekari se povlače s rukovodećih mesta jer za njih nema ničeg žalosnijeg od nepoverenja pacijenta jer to nepoverenje sprečava uspešno lečenje. Među potpisnicima su i istaknuti profesori, ali i lekari sa terena koji ne sede u direktorskim kabinetima, poput članova kriznog štaba. Promptnom smenom kriznog štaba brže bi se ponovo uspostavilo uzajamno poverenje koje je danas preko potrebno, jer virus ne miruje. Potrebno je, dakle, poverenje i – staloženost. Zbog toga i ne razumem ispad Ane Brnabić protiv lekara. Stoga nije ni čudno da je (do sad) više od 1500 prosvetnih radnika podržalo lekare okupljene u grupi „Ujedinjeni protiv kovida”, koji su zatražili odgovornost i smenu Kriznog štaba.

(preveo Arpad Vicko)