utorak, 1. septembar 2020.

Studenti Univerziteta za pozorišnu i filmsku umetnost u Budimpšti zaposeli su zdanje univerziteta i sprečili novu upravu, imenovanu od strane vlade, da preuzme rukovođenje ovom akademskom ustanovom. U toj novoj upravi nalazi se i Atila Vidnjanski, inače vrlo daroviti pozorišni reditelj, koji se kao predsednik novoimenovanog kuratorijuma našao u sukobu sa studentima. Nešto se dešava sa studentima! U Beogradu su pre nekoliko meseci okupirali rektorat zahtevajući da se raščisti pitanje plagijata naučnog rada ministra za finansije. Vri među današnjim dvadesetogodišnjacima! Slične simptome uočavam i u Budimpešti. Nisu zadovoljni konformizmom današnje srednje generacije? Nakon što je većina pripadnika one generacije koja je izvela tranziciju, prepustila vlast srednjoj generaciji, usplamteo je autoritarni populizam, autokratski režim, na koji tranzicionisti u devedesetim godinama nisu ni u snu pomišljali. Kakve uzročno-posledične veze postoje između srednje generacije i autokratskih režima – jednom će politikolozi i to ustanoviti. U televizijskim emisijama vesti vidim predstavnike nove mlade političke klase, mahom četrdesetogodišnjaci, izuzetno su ambiciozni, i pored njih ozbiljne pomoćne uloge igraju i tridesetogodišnjaci. Američki pisac Bret Iston Elis nazvao je ovu generaciju usranom yuppie-generacijom lovaca na spektakularne uspehe. Voleo bih verovati da preteruje. Ja bih radije govorio o jednoj pitomoj generaciji koja nije morala da se žestoko bori za svoje mesto u vodećoj političkoj ili intelektualnoj eliti. Ona je dobila vlast na poklon. Premda je rođena u socijalizmu, stupila je na javnu scenu za vreme njegovog raspada, i svoju karijeru je utemeljila već u kapitalizmu – u onom sistemu, u kojem su siromašni postali još siromašniji, a imućni još bogatiji. Deo ove generacije tu okolnost prima na znanje kisela lica, ali osim toga ništa ne preduzima, radije uživa u njegovim plodovima. Njihovi roditelji pripadaju srednjoj klasi koja je ojačala u socijalističkom sistemu, njihova deca nisu morala da startuju iz dubokog siromaštva. Deca nižih klasa već nisu imala šanse da se uzdignu na društvenoj lestvici, ova nova elita, dakle, nije doživela pravo nadmetanje, tako da se polako uobličavaju nove porodične dinastije, one će biti topla leja građanskog nepotizma. Konkurencija je dodatno oslabila time što je veliki broj mladih ljudi napustio zemlju. Današnja elita srednje generacije nije, dakle, morala da se izbori za svoje pozicije, nije uobličila svoju sliku budućnosti, lako se uklopila u sistem, i u njegovom duhu je stvorila i svoju sliku sveta. Rapidno raste socijalna nejednakost? To je kapitalizam, glasi odgovor. Uništavaju slobodnu i nezavisnu štampu? Nema slobodne i nezasvisne štampe, glasi odgovor. Jačaju diktature ili autokratije? Izbori su slobodni, narod je tako odabrao, tu se ništa ne može učiniti, glasi odgovor. Kapitalističku intelektualnu elitu, koja se afirmisala u kapitalističkom sistemu, ne muči nikakva griža savesti. Ali, bar nam se tako čini, najmlađa generacija oseća da ovaj kolektivni konformizam stavlja na kocku njenu budućnost, i nakon toga se u amfiteatre univerziteta ugnezdio nekakav pobunjenički duh. Mi, koji smo slavili propast socijalizma i praskozorje slobode, s ne malo griže savesti posmatramo kako se zlopate naši unuci.

sreda, 2. septembar 2020.

Šandor Marai se plašio da će ispasti smešan, ali je ipak napisao: kapitalistički sistem proizvodnje biće u stanju da u ovom omasovljenom svetu pojedincima i masama ponudi formu življenja, po meri čoveka ako se nagodi sa socijalizmom. Ja se već bojim da izustim nešto slično, jer će smesta da graknu pametnjakovići. No, no! Kakav to socijalizam priželjkuješ? Hoćeš GULAG? Kako vidim, nove generacije doživljavaju kapitalizam kao nešto što se podrazumeva. Ovde, gde živim, ne čujem, niti čitam o bilo kakvoj alternativi. Levica je danas moguća samo u Parizu, u Londonu, Berlinu. Zaista, živim u razdoblju bez alternative. Erik Hobsbom je još na razmeđi milenijuma citirao Rosu Luksemburg, po kojoj možemo da biramo između socijalizma i varvarstva. Socijalizma nema, dodala je, onda bismo mogli bar da se potrudimo da ne bude ni varvarstva. Po Hobsbomu, preti nam opasnost da prevladaju „desničarski, demagoški, ksenofibični, nacionalistički sistemi koji su podjednako neprijatelji i liberalizma, i socijalizma, budući da i jedan i drugi predstavljaju vrednosti razuma, napretka i epohe velikih revolucija”. Socijalizam je gadno propao, pobedilo je varvarstvo. Pišem socijalizam, mada nisam siguran da bi ga trebalo tako nazvati.

petak, 4. septembar 2020.

Greh zaborava me čini srećnim. Prinudni zaborav me ponižava. Ponekad je razlika među njima manja od vlasi kose.

subota, 5. septembar 2020.

„Radosno i od srca čestitam predsedniku Vučiću na potpisivanju sporazuma, koji zatvara jedan dugačak, bolan i gorak period, a u sebi nosi nadu za priključenje naše otadžbine!” – piše Ištvan Pastor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara. – „Gledajmo sa nadom u budućnost i ostavimo iza sebe gorke decenije prošlosti!” – poručio je Pastor vojvođanskim Mađarima. Ministri u Vladi Srbije su u sličnom tonu hvalili državničke sposobnosti predsednika Vučića.

sreda, 9. septembar 2020.

Srpska provladina štampa i političari vladajuće koalicije euforično proslavljaju uspešne pregovore predsednika Vučića u Vašingtonu. Slušajući ove hvalospeve prisećam se reči meštra Kunga: „Uglađeni maniri i laskave reči retko su znak moralnosti”. Nekoliko dana kasnije primetna je izvesna smetenost u vladinim krugovima. Vučićev portparol tvrdi da na papiru koji je Vučić potpisao nema ni slova o premeštanju ambasade Srbije iz Tel Aviva u Jerusalim. Tako nešto predsednik nije potpisao. Arapska liga, međutim, protestuje. I Erdogan je digao glas. I iz pravca Rusije počeli su duvati ledeni vetrovi, ne zbog premeštaja ambasade u Jerusalim, nego zbog kupovine gasa. Kina ćuti, ali će nešto preduzeti, jer smo u slučaju Huaweia na strani Amerikanaca. Najveći problem je ipak narušena politika ravnoteže za koju se sadašnja vlada zalagala. Istine radi, posle rušenja berlinskog zida ta politika ravnoteže je izgubila na pouzdanosti, jer je izgrađen jedan mnogo dinamičnij sistem koji je ukinuo „fiksnu poziciju”. U situaciji koja traži fleksibilnost, izuzetno jaka „fiks pozicija” emotivnog ruskog prijateljstva u Srbiji onemogućava fleksibilnost. Njegovi koreni su duboki, nije ih moguće tek tako iščupati. To nije delo samo ovog ili onog političara ili neke partije, već čisto emotivno svrstavanje većine stanovništva. Većinu stanovništva čine emotivno prorusko orijentisani građani koji, međutim, priželjkuju zapadnjački način života. Žele slobodno da putuju u Pariz, a pri tom sanjare o Moskvi, kao Čehovljeve junakinje. Glasaju za autokratsku stranku, ali sebe smatraju pobunjenicima i inadžijama. Kako je uopšte i moguće upravljati zemljom u kojoj postoji 246 vrsta sireva – požalio se jednom prilikom De Gol. Ne zavidim ni srpskim političarima. Kako upravljati jednom nacijom u čijoj se duši sukobljavaju toliko duboke protivrečnosti. Srbija je nepredvidljiva – možda je baš to najsimpatičnije u njoj.

nedelja, 13. septembar 2020.

Srpsko društvo mora da se suoči sa jezivim događajem koji se odigrao 24. avgusta u Novom Sadu. Usred bela dana, u samom centru grada, na očigled prolaznika Ivan Kontić, direktor sportske kladionice Maxbet, do besvesti je prebijao jednog mladića. Kad je nesrećni momak pao u nesvest, slomio mu je obe ruke. To mesto je pokriveno sigurnosnim kamerama, ali počinilac je pobegao i ni posle dve nedelje nisu ga pronašli. Profesionalcima potreban je jedan dan da uhapse ovakvog počinioca. Poluamaterska policija bi ga uhvatila za dva dana. Amateri računaju na tri dana. Srpska policija ga traži više od dve nedelje, ali nikako da pronađe gospodina direktora koji je za to vreme ljubazno posetio tužilaštvo te je elegantno išetao iz Srbije. Srbija je ovim ispostavila svoju legitimaciju, oceni „nedovoljan, jedan” nije se čuditi. Ali, zašto ćute građani? Da li se boje? Znaju da niko neće da ih zaštiti? Jedno časno društvo bi se strašno postidelo i zahtevalo da prostorije sportske kladionice Maxbet budu zatvorene sve dok se gospodin direktor ne preda. Sećam se jednog berlinskog događaja. U jutarnjoj emisiji vesti sam čuo da su na zidu jedne jevrejske škole osvanuli kukasti krstovi. Pre podne se na licu mesta pojavila kancelarka Angela Merkel u društvu ministra za unutrašnje poslove i saopštila da će počinioci biti uhvaćeni u roku od 24 časa. Na to je ministar samo klimnuo glavom, i policija je radila svoj posao. Nisu izdata saopštenja tipa „za počiniocima se intenzivno tragа”, ali je u večernjim vestima objavljeno da je počinilac uhapšen. Tako rade profesionalci. Zašto se na mestu događaja nije pojavio Aleksandar Vučić? Zašto nije ministar za unutrašnje poslove klimnuo glavom na to da će počinioci biti privedeni u roku od 24 časova?

(preveo A. Vicko)