subota, 29. april 2023.

U poslastičanici Marodi čitam o juče objavljenim rezultatima prošlogodišnjeg popisa stanovništva u Srbiji. Usledilo je ono od čega sam strepeo i zbog ovih strepnji bio izložen grubim napadima. Prelistavam svoj roman Nesahranjena prošlost i razmišljam o tome, zašto su rezultati popisa u Vojvodini dočekani u tolikoj tišini. Čitam scenu sa poštarom i polako počinjem da razumem taj muk. „Trg se oko mene polako ispraznio, – čitam – bezubi poštar koji je važio kao poslednji Mađar na ovoj bačkoj ravnici, ustvrdio je da posle nekoliko decenija, pred svoju smrt, imaće još toliko duševne snage da napiše poslednje pismo koje će adresirati na svoje ime, i potom će ugasiti svetlo. Poslednji Mađar, razmišljao sam o poštarevoj ispovesti, pitao sam se, kako će da zvuči rečenica poslednjeg Mađara? Možda ovako: Oprosti mi, moja nacijo. Ili možda ovako: Oprostite mi, moja nerođena kćeri i moj nerođeni sine. Ili bi samo halucinirajući, okrenut onom svetu, samo promucao: Ne plači, osirotreli moj Hriste.” Podaci Zavoda za statistiku projektuju ispovest bezubog poštara. Prema ovim podacima u Srbiji živi 184 442 Mađara. Pre deset godina bilo je 253 889 Mađara. Dakle, za poslednjih deset godina broj Mađara u Srbiji smanjen je za 70 hiljada duša. A koliko od ovog broja zaista i živi u Vojvodini, o tome nema podataka. Bojim se da je stvarna demografska situacija znatno gora. Ovo stanje se nikad više ne može popraviti, eventualo bi taj proces mogao da bude usporen sa jednim novim, modernim, vitalnim, 21. veku primerenim nacionalnim programom. Za to bi, međutim, bio neophodan iskreni dijalog iz kojeg bi Savez vojvođanskih Mađara izvukao pouke. Nema sumnje da je za ovo stanje odgovoran i SVM, u prvom redu zbog toga što nije umeo da unutar mađarske zajednice stvori takvu demokratsku atmosferu koja bi jačala duhovnu privrženost rodnom tlu. Partijski interesi su bili važniji od interesa zajednice – partijski interesi zahtevaju jednoobraznost, dok interesi zajednice jačaju raznovrsnost. Partija je postala jaka, zajednica je, međutim, dramatično oslabila. Ova protivrečnost dokazuje da je umeće taktiziranja prevladalo nacionalnu strategiju. Partija ne može da izbegne odgovornost, ali treba imati u vidu i to, da su i drugi činioci, učestvovali u stvaranju ove tragične situacije. Ne mislim samo na materijalne okolnosti, već na nedostatak vizije budućnosti. Naime, Srbija živi u stupici jedne velike protivrečnosti. Pripada Zapadu, vezana je za njega. Titova odozgo uspostavljana, često i bolno prihvaćena modernizacija je i Srbiju primakla Zapadu. Politički, međutim, pripada Istoku, emocionalni svet velike većine fatalno je privlači Istoku. Ako bi se Srbija ipak, posle decenije ili dve, priključila Evropskoj uniji, ona bi u nju stupila samo jednom nogom, i to je ono što čini mutnom sliku budućnosti u mađarskoj manjinskoj zajednici, ali i među onim krugovima srpske omladine koja neće da propati sve muke večne protivrečnosti. Osim toga, sve jači kult nasilja pobuđuje strah među slabijima, naročito među pripadnicima manjinskih zajednica. Mogao bih i dalje da nabrajam, jer se suočavam s pojavom s kojom nemam iskustva. U postkomunističkim zemljama, pa tako i u Mađarskoj, tranzicione elite su uvidele da se njihova obećanja i iluzije ne ostvaruju, zbog toga i nude narodu utehu u ideologiji nacionalne države. Ne bih da se uključim u današnje evropske rasprave, tvrdim samo to, da ideologija nacionalne države potiskuje manjine u pozadinu, duševo ih traumatizuje. Ako kažemo da je ova ideologija važna u Mađarskoj, s kojim pravom činimo upitnom njenu važnost u Srbiji, Rumuniji, Slovačkoj? Ili u Ukrajini? A rezultati poslednjeg popia stanovništva govore o tome, srazmerno jačanju ideologije postkomunističke nacionalne države, smanjuje se broj pripadnika manjinskih zajednica. Broj pripadnika mađarskih manjinskih zajednica smanjuje se na do sada neviđeni način u zemljama u kojima ideologija nacionalne države doživljava renesansu.

sreda, 3. maj 2023.

Stigao je hrvatski prevod moje monodrame Play Sinko. Moram da nađem malo vremena za nju, a time bih i sebe kontrolisapo, jer jedan drugi jezik ipak uspostavlja distancu od teksta. (…)
Ogromna zaprepašćenost u Srbiji! U Budimpešti s nevericom čitam da je jedan učenik ubio osmoro svojih drugova i teško ranio još sedmoricu učenika. To su prve vesti. Život je izgubio i pripadnik školskog obezbeđenja, a jedna nastavnica je teško povređena. Prve vesti već navode da je dvanaestodišnji učenik ubijao svoje drugare očevim, legalizovanim oružjem. Navode se i informacije da je dečak sa ocem, lekarom, odlazio na strelište gde je vežbao gađanje. Ovim je kult nasilja dosegnuo kulminaciju. Šta još treba? Nedavno sam pisao o tome da će brutalnost, demonstrirana u parlamentu, neminovno izaći na ulice. I evo, nije prošlo mnogo vremena, ušla je i u školu, sve to nije sad počelo, niti je neočekivano. Jednom se mora obračunati s kultom nasilja i taj obračun ne treba početi na ulici. Ako pravosnažno osuđeni ratni zločinci ne budu tretirani kao heroji, ako se ne prestane s grubim demonstracijama političke moći, ako se ukaže poštovanje drugosti – onda će nam i ulice biti bezbedne.

petak, 5. maj 2023.

U Budimpešti me je sustigla i druga vest. Novo masovno ubistvo u Srbiji delovalo je kao hladan tuš. Jedan mlad čovek u Mladenovcu nadomak Beograda i u okolini iz automatske puške ubio je osam i teško ranio 14 prolaznika. U Srbiji se širi bes, bol i strah – čitam u vestima. Jedino niko ne kaže da su ti događaji neočekivani, jer je bilo bezbroj predznaka da se mogu dogoditi. Vlada na brzinu donosi nove uredbe o posedovanju vatrenog oružja – te propise trebalo je već davno doneti.

ponedeljak, 8. maj 2023.

Polazim u Novi Sad. Mađarske vesti: Andraš Hejsler, predsednik budimpeštanske jevrejske zajednice objavljuje na Fejsbuku da, prema njegovom mišljenju, danas u sinagogama vlada strah. Strah od budućnosti, od pune nesigurnosti. Kraj Orbanove zero-tolerancije. (…)
Masovna ubistva u beogradskoj osnovnoj školi i u selima oko Mladenovca uskomešala su strasti. Vlada preduzima „mere”, mogao bih reći: konačno, ali je nedovoljno fokusirati pažnju na dozvole nošenja i posedovanja oružja – i na škole. Sumnjam da su škole tople leje nasilja, u njih samo spolja prodire njegov duh. Inkubator nasilja je ovo društvo, od roditelja pa sve do političkih stranaka, tako da su te mere samo delimične. Do sad učinjeni koraci su poželjni, ali nije dovoljno poslati pedagoge u škole, potrebno je lečiti traume ovog društva. U redu, neka se policija posveti simptomima, ali ko će da se bavi uzrocima? Kakvi su školski udžbenici? Da li je verska nastava u školama uspešna? Čime se objašnjva slava ratnih zločinaca? Otkud onoliko murala Ratka Mladića? Otkud pojava kukastih krstova nažvrljanih na zidovima zgrada? S čim i s kim se ortače one televizije sa nacionalnim frekvencijama i onih nekoliko tabloida? Da li je društvo raščistilo svoje odnose prema ratovima iz devedesetih godina? Zašto se brutalizuje politički javni govor? Bez razjašnjavanja ovih pitanja mogu u vladi sedeti čak i anđeli, nasilje će uzimati sve više maha, ali pošto su pitanja neraščišćena, na masovnom skupu proevropskih stranaka, u Novom Sadu i u Beogradu, duboku tišinu žalosti okupljeni su samo dva puta gromoglasno prekinuli, i to kad je postavljen zahtev da predsednik Republike Aleksandar Vučić i nekoliko njegovih ministara bude takođe sklonjeno s javne scene, i da budu smenjeni neki čelnici javnih institucija. Ovde je reč o tome da mase očekuju odgovor, prozvani neće moći da zaobiđu moralnu i političku odgovornost, za tragične događaje. U međuvremenu, nadležni se prpoše smokvinim listom nevinosti. Samo što će mitinzi biti razlog novih konflikata. Koliko je bio masovan, teško se može ustanoviti na osnvu televizijskog prenosa, ali sam imao osećaj da je poprilično veća nego obično. Prema nekim procenama bilo je oko 50 hiljada demonstranata, prema Vučićevoj proceni manje od devet hiljada. I ova razlika u proceni je znak konfliktnih odnosa. Ova masa se ne može nazvati ab ovo antinacionalnom i antidržavnom. Žalosno je i to da predsednik Republike nije priznao ni jednu grešku u politici koju je do sad vodila vlada, predsednik Republike bi morao da bude moralni kompas, u ovakvim tragičnim okolnostima morao bi da uspostavi kritičniji odnos pema vladi.

četvrtak, 10. maj 2023.

Na prozoru jedog restorana u blizini mog novosadskog stana reklamiraju francusku krempitu ovim rečima: „Krempita druga Tita”. Pretpostavljam da je ovakav oglas svesno odabran. U ljudima se nagomilalo neko mutno, politički još nejasno artikulisano nezadovoljstvo i bolna nesigurnost. Osećanje nemoći počinje polako da usmerava pažnju prema prošlosti. Ljude ne zanima zvanična prošlost, nego ona o kojoj su slušali nezavršene rečenice svojih dedova. Suočeni sa vrlo efikasnom medijskom propagandom, očevi naših otaca ne završavaju rečenicu, nju će moći da završe nove, danas još tinejdžerske generacije. Voleo bih da se ponadam da će vreme istrezniti srpsko društvo. Mladi su nezadovoljni svojim očevima i pozivaju u pomoć dedove. Jedno je sigurno: raspoloženje javnosti se menja. Sve češće čujem da je u Titovo vreme bezbednost na ulicama bila veća, nije cvetala korupcija i da su i siromašniji mogli da letuju na moru. Istina je da je Tito bio autokrata, ali mnogo humaniji od ovih današnjih. To čujem od običnih ljudi, ali većina političke i kulturne elite ćuti pred nerazjašnjenom prošlošću. Oni koji snishodljivo ćute pred sadašnjom politikom, bolje bi učinili da ćute i o prošlosti, jer naša sadašnjost je izravni i nasilni nastavak prošlosti. Skoro su isti čak i predvodnici. Nisu se mnogo promenili, samo ovi da ašnji pomnije prate modne trendove. Mnogi pisci vidaju svoje davnašnje rane, kao da im poslednje tri decenije nisu nanele brojne udarce. Prošle godine je bilo nekoliko obećavajućih masovnih demonstracija čije su energije brzo iscrpljene. Ovih dana nemir i letargija idu ruku pod ruku. Vlast nije dovoljno stabilna da bi se mogla obnoviti, očito to joj nije ni namera, a mase se još kolebaju da iznude jednoznačne promene.

Preveo Arpad Vicko