A šta će biti sa žrtvama vlasti?

Dušan Bajatović, generalni direktor Srbijagasa, potpredsednik Socijalističke partije Srbije, narodni poslanik, zamenik predsednika parlamentarnog Odbora za bezbednost, i nosilac ko zna, osim navedenih, kakvih sve još funkcija, dakle, ovaj Dušan Bajatović je izjavio, u unakrsnoj vatri televizijskih kamera, a da nije ni trepnuo, da je bez konkursa, dakle, samovlasnom odlukom, primio u Srbijagas, u stalni radni odnos, decu Franka Simatovića i Jovice Stanišića. Pomenuta lica su optužena pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu. Bajatovć je svoj postupak legitimisao pretpostavkom da će se optuženi makar unekoliko bolje osećati ako znaju da su im deca zaposlena, to jest, ako pored redovne materijalne pomoći države, imaju i druge, stalne izvore prihoda. Istovremeno, u istoj emisiji, Bajatović je rekao i to da nijedno dete ne može da nosi „krst roditelja”. Ne znam, nije me baš naročito ni zanimalo, kako se osećaju haški optuženici, ali bi me živo interesovalo da li osećaju teret krsta svojih žrtava i njihovih najbližih. Jer – po mom mišljenju – njihov krst je mnogostruko teži. Članovi porodice, u ovom slučaju deca, naravno da se ne mogu pozvati na odgovornost za ono što su počinili njihovi roditelji, ili preci, ali to ni izdaleka ne znači da je zbog njih moguće slobodno počiniti nezakonite radnje. A prema izjavi Čedomira Čupića, predsednika Agencije za borbu protiv korupcije, Bajatović je prekršio važeći Zakon o radu. Dužnost je tužilaštva da ustanovi meru Bajatovićevog prekršaja. Slučaj je, međutim, dobio i svoju moralnu i političku dimenziju, o kojima bi trebalo da se izjasne nadležni u Socijalističkoj partiji Srbije. Oglasio se i ministar Rasim Ljajić (za rad i socijalnu politiku) i saopštio da ne razume ko bi imao bilo šta zameriti tome što vlast brine o porodicama haških optuženika. Vlada, naime, svakoj porodici haškog optuženika iz budžeta isplaćuje 200 evra mesečno, uz to pokriva cenu tri avionske karte godišnje na redovnoj liniji Beograd-Hag-Beograd. Nadalje, na ime vanrednih izdataka, članovima porodice optuženika u ševeningenskom zatvoru odobrava se još 250 evra, svaka dva meseca. Ukoliko pak prosečna primanja porodice ne prelaze prosečnu platu u Republici Srbiji, vlada pokriva i tu razliku. Posle ovoga postavlja se pitanje – kakve nadoknade dobijaju porodice onih koji su postali žrtve one politike koju su sprovodili Simatović i Stanišić? Kakve odštete dobijaju ona deca čiji su očevi pali na bojištu? Ko se bavi njihovim krstovima? I pomišlja li neko, pitamo se, na one krstove koje je Socijalistička partija Srbije namakla na leđa građana? Razume se, to više nije stvar samo Bajatovića, nego i Socijalističke partije Srbije, koja se bori – po vlastitom priznanju – za socijalnu pravdu. Ali, socijalisti za sada mudro ćute. Uzdaju se u to da pas doduše laje, ali da karavan prolazi. Skandal sledi za skandalom, ali ništa se ne menja. Devedesetih godina sam čitao puno o tome da su mladi mađarski vojnici masovno ginuli na pogrešnim bojištima. Dačić se hvali da su, sa stanovišta pogleda na svet, Socijalistička partija Srbije i Savez vojvođanskih Mađara veoma bliske partije. Ako su se već toliko zbližili, rado bih predložio da Bajatović odmah osnuje fond, recimo, za pomoć porodicama mađarskih žrtava.

Janičarski paradoks

Stari-novi mađarski ministar za inostrane poslove, Janoš Martonji, u svom dinamičnom intervjuu za beogradski Danas – koji je u beogradskim političkim krugovima izazvao ogromno zadovoljstvo – oštro osuđuje sve one koji, povodom Trijanona, pominju reviziju granica. To su besmislice – umiruje mađarski ministar za inostrane poslove srpsku javnost. Sećanje na Trijanon – smatra Maronji – govori o onoj podršci Mađarske, koja je usmerena na očuvanje kulturnog i lingvističkog identiteta mađarskih manjinskih zajednica. Martonji pri tom odaje najveće priznanje manjinskoj politici Srbije, čiji su nosioci, bez sumnje, Demokratska sranka i njeni koalicioni partneri. Mada neki manjinski političari smatraju da su za to oni lično zaslužni, odnosi snaga u parlamentu govore, međutim, o nečemu drugom. Kao iskusni diplomata, Janoš Martonji pohvalom manjinske politike srpske vlasti, potvrdio je taj odnos snaga. Odnosi između Beograda i Budimpešte su sve bolji – izjavio je ministar Martonji. Samo bih u zagradi primetio da je njegova vizita umnogome govorila, između ostalog, i o tome da će oni biti još bolji. Ja baš i nisam toliko oduševljen kompetencijama Nacionalnog saveta Mađara, pogotovu ne izlaznošću mađarskih birača, kao što je oduševljen Martonji, ali nikako ne bih doveo u sumnju da je zaživljavanje novog zakona o manjinama – sa svim njegovim vrlinama i manama – zasluga Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera. Posle ovog Martonjijevog hvalospeva, pomalja se dilema u vezi sa ulogama takozvanih janičara. Naime, prema jednom od najefektnijih izbornih slogana s kojom je Mađarska sloga vodila kampanju, sugerisao je to da njihovi rivali predstavljaju interese beogradskih stranaka, pa su oni, po prirodi stvari, janičari koji „dele Mađare”. Najviše se u tom smislu zameralo vladajućim strankama, dakle onima strankama koje su donele zakon o nacionalinim savetima, doneli ga i primenili. Janičarstvo je pripisivano članovima onih vladajući sranaka koji su glasali za te zakone. Koji su nakon svega zavredeli hvalospev mađarskog ministra inostranih poslova.

Serija iznenađenja u Slovačkoj

Na parlamentarnim izborima u Slovačkoj iznenađenja za iznenađenjima. Kao prvo, partija nacionaliste Vladimira Mečijara nije prešla neophodan cenzus od od 5 posto. SMER – antimađarski usmerena partija dosadašnjeg premijera Roberta Ficoa, osvojila je blizu 35 posto glasova, što joj omogućava 62 mesta u parlamentu od ukupno 150 poslanika, ali uopšte nije sigurno da će moći da formira vladu. Naime, od njegovih koalicionih partnera, Slovačka narodna partija jedva je ušla u parlament sa 5,1 posto osvojenih glasova, što znači 9 mandata, ali to je ukupno samo 71, a za većinu je potrebano 76 poslanika. Ako se ne dogodi neka neočekivana nagodba, Fico će se naći u opoziciji. Još veće je iznenađenje fijasko Stranke mađarske koalicije koja je uživala bezrezervnu podršku FIDES-a, partije sadašnjeg mađarskog premijera Viktora Orbana. Na to niko nije računao, jer je FIDES donošenjem zakona o dvojnom državljanstvu, kao i zakona o Spomen-danu Trijanona, stekao veliku popularnost u manjinskim krugovima. FIDES je u kampanji jednoznačno podržavao Stranku mađarske koalicije, ali – imajući u vidu rezultate izbora – to uopšte nije impresioniralo slovačke Mađare. Stranka mađarske koalicije, sve u svemu, nije prešla cenzus. Umesto nje u parlament je ušla stranka „Most” (Hid) Bele Bugara, koja se svojevremeno izdvojila iz Stranke mađarske koalicije, i sa 8,2 posto osvojenih glasova, stekla 14 poslaničkih mandata. Među mađarskim manjinskim strankama „Most” ima sasvim specifičan profil, za koji bi se očekivalo da danas neće imati veliku prođu, jer ne koristi oštru nacionalnu retoriku, i njena programska usmerenja su više u srodstvu sa intencijama slovačkih liberalnih stranaka. Ali suština ipak nije u tome: slovački Mađari sa pravom glasa nagradili su baš tu stranku, a naglašeno nacionalno obojenu Stranku mađarske koalicije – kaznili. Iz svega toga se ne mogu, naravno, izvlačiti dugoročne konsekvence, ali jedno je sigurno: manjinske stranke se nalaze pred krupnim izazovima, jer manjinski građani se više ne zadovoljavaju romantičarskim nacionalnim parolama, već očekuju od njih vrlo određene učinke, opipljive razultate.

(jun 2010.)
Preveo Arpad Vicko