Politička klasa pala na ispitu

Posle hapšenja narkobosa Darka Šarića pune su novine izjava političara. Nisam ni islednik, ni tužilac, ni sudija – samo posmatrač. Onaj deo afere koji zadire u sferu kriminala, u nadležnosti je istražnih organa i pravosuđa, ali – čitajući novine – počinjem pomalo da brinem. Naime, političari redom dokazuju da oni, lično, nikakve veze nisu imali s gospodinom Šarićem. Ne sumnjam da većina, de facto, govori istinu. Ali time nije razjašnjno jedno važno pitanje. Kako je bilo moguće, naime, da dotični Šarić na angro pazari hotele, stanove, firme, a da ga niko od nadležnih službenika nije upitao, odakle mu novac? Pođi tragom novca i videćeš kakva se politika vodi. Tim pre, što velika igra pranja novca nije odigrana u tajnosti. Zašto se nisu zainteresovali poreski organi? Zašto nisu poslanici – bilo iz redova stranaka na vlasti, bilo iz redova opozicije – nisu postavljali nadležnim ministrima škakljiva pitanja u parlamentu? Ustanovljavanje pravne odgovornosti je, naravno, posao pravosuđa, ali postoji i javna, moralna odgovornost. Obični građani s ulice s pravom se pitaju, da li poslanici postoje samo zato da glasaju prema uputstvima vođe poslaničkog kluba kojem pripadaju, ili bi se od njih dalo očekivati i to, da drže na oku sve što se dešava u javnoj sferi. Političari sad sa ne malom dozom omalovažavanja govore o štampi, oni priznaju da je štampa, doduše, ukazala na probleme, ali da su podaci, prezentovani dokazi, bili nepouzdani. Hajde da kažemo da su u pravu. Štampa postoji za to da postavlja neprijatna pitanja. Ali, zašto ta pitanja nailaze na gluve uši? Zašto je trebalo čekati deset godina? Potrebno je, konačno, jasno i glasno reći da je politička klasa pala na ispitu iz predmeta moralne odgovornosti.

Sumnjivi građanin

Još prošle godine me je Laslo Fizi zamolio da napišem esej o Šandoru Maraiju za književni časopis Foraš. Odmah sam prihvatio, jer sam bio svestan da odavno dugujem jedan ovakav esej. Relativno kasno sam upoznao dela Šandora Maraija. Početkom sedamdesetih godina prijatelj Đula Kodolanji dao mi je jednu američku adresu, rekavši, ako im se obratim, da će mi slati knjige mađarskih pisaca-emigranata. U prvom paketu stigli su Maraijevi Dnevnici (1945-1957) u izdanju Oksidental Presa. Potom je uskoro stigla i Krv San Đenara u izdanju minhenskog Grifa. Uzalud sam tražio po vojvođanskim bibliotekama druge njegove knjige, nije ih bilo ni u biblioteci novosadskog kulturnog kružoka u Ulici Dože Đerđa, iz koje sam posle 1956. godine, kao gimnazijalac, pozajmljivao mnoge zanimljive i retke knjige. Tamo sam upoznao mađarsku narodnjačku književnost, tamo sam nabasao i na dnevničke beleške Đule Ilješa pod naslovom Mađari. Nije bilo druge nego da upurno pretražujem budimpeštanske antikvarnice. Retko bi mi se posrećilo, ali sam ipak izbunario nekoliko Maraijevih knjiga u Revaijevom izdanju. Upoznao sam, dakle, njegova dela prilično kasno, kada sam već preturio preko glave olujne šezdesetosmaške nade, i kad sam svodio u sebi, i sa sobom, račune. Maraijeve Ispovesti jednog građanina, koje ubrajam pored Sinova smrti Mihalja Babiča, u red najboljih mađarskih romana, čitao sam svestan da takav tip građanina više ne postoji. Maraijev građanin bio je za mene potpuno nepoznat. Ja sam sa samog ruba jednog bačvanskog sela poneo sa sobom plebejski socijalizam, pa je razumljivo da sam ideal građanina primio krajnje sumnjičavo. S ovim dilemama se mučim i dan-danas, jer – iako razmišljam o građaninu – prinuđen sam da konstatujem da u mojoj sredini ne postoji nezavisni, samosvesni građanski sloj koji opstajava oslonjen na sopstvene snage. Promena političkog sistema – tranzicija – nije donela to što je morala da donese, građanin je i danas skrajnuti, na margine potisnuti sumnjivi elemenat. Uveren sam, naime, da se građanski sloj ne može nikako identifikovati sa onom pohlepnom, o trošku države podgojenom, novokapitalističkom srednjom klasom koja gleda da se sluganjski umili političkim strankama. Građanski sloj je mnogo bliži srednjoj klasi socijalizma. Socijalistički malograđanin, kao otelotvorenje srednjeg sloja, bio je konformizmu najskloniji sloj sistema. Lavirao je, naginjao se, savijao i na jednu, i na drugu stranu, stalno se prilagođavao aktuelnim prilikama. I šta se promenilo? Drug Ištvan koji je zdušno zagovarao „klasnu borbu” sad je postao gospodin Ištvan koji se klanja „naciji”. Kasnije, čitajući Maraijeve dnevnike, uvideo sam da ni moja socijalistička utopija nije bez osnova, jer je mađarski pisac, bežeći od realsocijalizma u emigraciju, zapravo razmišljao o sintezi kapitalizma i socijalizma. I to baš on, koji nije ni na minut pristajao na bilo kakvu nagodbu sa državnim socijalizmom. Nakon što je pročitao moj novi roman Neoplanta ili Obećana zemlja, moj prijatelj Miroslav Ilić je primetio da taj roman ukazuje ne smrt novosadskog građanina. Nema sumnje da ja imam uspomene, što se građanina tiče, samo na njegovo umiranje, na njegove poslednje jauke. Građanina je zbrisao sa scene socijalistički malograđanin. Epoha građanstva je napustila istorijsku scenu, ali na njeno mesto nije stupilo ništa drugo. Hoće li da usledi preporod građanina, pitao sam se, čitajući Maraija. Tome sam se unekoliko ponadao posle pada berlinskog zida, ali u poslednje vreme sam u tom pogledu sve skeptičniji. Jer, šta znači biti građanin u 21. veku u Srednje-istočnoj Evropi? Otvaram fajlove sa svojim starim dnevničkim beleškama. One iz sedamdesetih godina nikad nisam objavio, neka ostanu i dalje neobjavljene. A kasnije, početkom devedesetih, zadesili su me ratovi, izbačen sam sa posla, našao sam se na ulici. Kakav crni građanin? U haosu koji je usledio, nove dnevničke beleške, one iz 1991. pa nadalje, objavljivao sam u beogradskoj Borbi, jedinom mestu gde sam mogao da se pojavim. Ove beleške su se pojavile i kao knjiga u izdanju budimpeštanskog T-Twinsa (Vitgenštajnov razboj, 1995). Potom je usledila nova, poduža pauza. Aprila 2000. godine sam ponovo počeo da vodim dnevnik, možda i zbog toga što sam se ponadao da građanin ipak ima neku šansu. Ili, naprotiv, jer sam shvatio, a to pokazuju i prve zabeleške, da nema nikakve šanse, niti će ih imati. Zato je i opstao dnevnik koji je za mene značio sve uži krug slobode. Dnevnike iz perioda između 2000. i 2005. godine objavio je u formi knjige novosadski nedeljnik Čaladi Ker. Kasnije pisani dnevnici su dostupni samo na stranicama tog nedeljnika. Nema izgleda da se ti tekstovi, sabrani među koricama knjige, pojave u Vojvodini, mada bi ih trebalo baš ovde objaviti. I Priče iz donjih predela hteo sam prvo ovde da objavim, ali nisam uspeo, izdavača sam našao u Budimpešti. Pročešljavam ove, u pet knjiga svrstane dnevničke beleške, spremne su za štampu. Vadim iz njih fragmente o Maraiju. Ovako sabrani, čine jednu vitku, samostalnu knjigu. Strpljiv sam. I to sam od Maraija naučio, kao mnogo toga drugog.

Farsa se nastavlja

Počinju partijske kalkulacije. Sad više nije reč o tome, ko će kakve ideale da izneveri, ko će kakva obećanja da zaboravi, nego o tome, ko će koga izdati, ostaviti na cedilu, ko će kome okrenuti leđa, ko će se kome ekspresno zakleti na vernost. Farsa se, dakle, nastavlja. Sretnem na ulici jednog starog znanca, aktivistu jedne stranke koja ume uvek dobro da se pozicionira, novopečeni kadar, sad počinje da se penje na hijerarhijskoj lestvici. Pa, kako smo, pita odrešito i samosvesno. I baš tako, prirodno, u množini. Tek onako. Posle izbora nema više „dobar dan”, „dobro veče”, već samo prpošno-nadmeno „kako smo?” Pomislih na tren da mu odgovorim na isti način, u množini – „dobro smo”, ali mi to nije dopustila kultura ljudi srbobranske Zelene ulice. Od roditelja i od komšija sam naučio da je pristojno kad mlađi prvi pozdravlja starijeg. Odmah potom počinje da govori o politici, takođe, naravno, u prvom licu množine. „Mi smatramo…”, „Mi se borimo…”, „Predstoji nam teška bitka…”, „Mi smo naše protivnike porazili…”, „Ove male stranke smo zbrisali sa scene…”. Verno ponavlja rečenice izgovorene na televiziji. Ovaj jezik već jasno svedoči o diktaturi prvog lica množine. Dakle: „baš i nismo tako dobro”.

mart 2014.
Preveo Arpad Vicko