Naši mali kapitalistički miljenici

„Svaki kapitalizam, koji ne uspostavlja blagovremeno kompromise sa socijalizmom – onakvim kakvim ga shvataju na Zapadu – neizbežno će potonuti u neki od podžanrova fašizma: crveni, smeđi ili zeleni” – pisao je Šandor Marai, mađarski pisac, u emigraciji. Da je kojim slučajem maločas citirane redove danas zapisao, ne sumnjam da bi ga ozbiljno uzeli na zub. A da je ovu misao publikovao pod ovim našim podnebljem, morao bi ponovo da potraži pribežište na Zapadu, jer bi ga naši mali miljenici, privrženici kapitalizma, po svemu sudeći, proglasili nacionalnim veleizdajnikom.

Stvaralačka groznica i kapitalizam

Naši mali omiljeni intelektualci, privrženici kapitalizma, kao i regimenta naših umetnika, povremeno se grdno ražaloste, oneraspolože, padnu u depresiju pred tolikim nepravdama, pa jadikuju nad svojom zlehudom sudbinom, i uopšte nad bivstvom kao takvim, sve dok ih ne uhvati „stvaralačka groznica”, pa se onda prave kao da ni o čemu ništa ne znaju. Pokušavaju da ubede, ili bar da uteše sebe da oni, zapravo, i nemaju nikakve veze s ovom stvarnošću, s obzirom na to da su odani isključivo stvaranju čiste umetnosti.

Aktuelni Šekspir

Premijera. Na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta konačno jedan Šekspir. Ansambl je odabrao Timona Atinjanina, tragediju koja govori o pohlepi, koristoljublju, sluganskom mentalitetu. Gledajući predstavu imamo utisak kao da je Šekspir ovu tragediju napisao ovde i danas, a reditelj je kreirao takvu produkciju, kao da na scenu postavlja savremeni komad. Kad ću biti u prilici – razmišljam – da jednu ovakvu, ili bar sličnu predstavu vidim i na mađarskom jeziku?

Molekularni rat

Hans Magnus Encensberger daje tačan opis onoga što se dešava u zemljama Srednje-istočne Evrope i Balkana. Pristalice dva totalitarizma 20. veka, okoreli sledbenici, dakle, Staljina i Hitlera, temeljili su svoje stavove na jednom vrlo koherentom svetonazoru, dok su desni radikali i neonacistički pokreti 21. veka nasledili samo krhotine ovih pogleda na sve, a i te i takve krhotine upotrebljavaju uglavnom samo kao rekvizite. Oni se oslanjaju isključivo na grubo nasilje. To naziva nemački pesnik molekularnim ratom. Vlasti u Srbiji su se, izgleda, dozvale pameti i shvatile da se u zemlji vodi baš takav rat. Posle beogradskih „uličnih bitaka”, koje su zapodela „naša deca”, vlast je bila prinuđena priznati da je u zemlji nasilje već duboko ukorenjeno. Sve do sada su političari, mediji, a i znatan deo one inteligencije koja presudno utiče na formiranje javnog mnjenja, često obmanjujući i sebe, naglašavali da je reč samo u slučajnim incidentima. Još nisu do kraja ni raščišćene ruševine na beogradskim ulicama, i dok se nasilje i dalje opravdavalo time da je je reč o „našoj deci”, o frustiranoj omladini ogrezloj u siromaštvu i besperspektivnosti, te da je reč samo i izvesnim oblicima narušavanja javnog reda i mira, ova „proleterska deca” kao da su htela da demantuju svoje dobrovoljne advokate, pa su iznajmila autobuse i otputovala u Đenovu, i na utakmici – ulaznica na stadion stajala je oko 200 dolara – produkovala takve nerede, kojima su skandalizovala celu italijansku javnost. Italijanska policija je uhapsila vođe „naše dece”. Tek posle toga je deo srpskih stranačkih političara shvatio, da ova „deca” primenjuju nasilje u ime jednog ekstremno desnog sistema vrednosti. Pa se možemo valjda nadati da će od sada drugačije da sude i o atrocitetima kojima su izloženi vojvođanski Mađari. Uzgred, čitam šta se sve desilo u ovih nekoliko poslednjih godina. Skrnavljenje groblja u Jazovu, grafiti mržnje u Bačkoj Topoli: Smrt Mađarima. Preteći, antimađarski grafiti na zidovima kuća po varošicama i selima u Bačkoj. Pljačkanje crkava. Momci pod kapuljačama vezuju sveštenika u Tordi. Prebijanje mladih Mađara u centru Subotice. Provala u maloiđošku crkvu uoči božićne ponoćne mise. Policajci pripretili smrću trojici mladića koji su na ulicama Subotice lepili plakate najave svečanosti povodom blagdana Svetog Stefana…
Ne razumem zašto i dalje ćuti Nacionalni savet Mađara. Kada su Teofila Pančića pretukli metalnim šipkama u jednom zemunskom autobusu, promptno su se oglasili najviši državni funkcioneri i osudili taj čin brutalnog nasilja. Što je bilo sasvim u redu! Tako bi trebalo da reaguje i Nacionalno veće Mađara. Trebalo bi da održi konferenciju za štampu u Beogradu, i da upozna domaću i međunarodnu javnost šta se već godinama dešava širom Vojvodine, i da zahteva od vlade da energično spreči ovaj molekularni rat koji se vodi protiv manjina, kao što se energično postupalo prema beogradskim „fudbalskim huliganima”. Slažem sa sa javnim, energičnim protestima protiv nasilja nad Teofilom Pančićem – ovih dana sam promovisao njegovu novu knjigu na novosadskom Radničkom univerzitetu, napisao sam i predgovor toj knjizi  – i podržavam proteste protiv blagih kazni koje su izrečene počiniocima. Na isti način bi bilo potrebno u javnosti osuditi, i sudski oštro kazniti, one koji su jednom mladiću u Temerinu naneli teške telesne povrede tako da je bila nužna hospitalizacija u Novom Sadu. Država ne sme da primenjuje dvostruka merila, ne sme da gura pod tepih krivična dela počinjena protiv pripadnika manjinske populacije, i javnost o tome mora da bude obaveštena. Ako Nacionalni savet Mađara o tome ćuti, i ne primorava državne organe da stupe u akciju, ako propušta da mobiliše javnost, onda se to nikad neće dogoditi. U demokratiji treba (trebalo bi) naučiti da se borimo za ostvarivanje, za uvažavanje svojih prava i treba (trebalo bi) otvoreno i pravo govoriti.

oktobar 2010.
(preveo: Arpad Vicko)