Tamo gde vest nije svetinja – na delu je cenzura
Budimpeštansko pozorište Talija poslalo mi je ugovor o adaptaciji romana Neoplanta ili Obećana zemlja za radio. Naručilac je Radio Košut, prvi program javnog radijskog servisa. Ovu, kako je planirano, stodvadesetipetominutnu radio-dramu, u studijima mađarskog radija, snimiće glumci pozorišta Talija. Telefonira mi Nandor Major, da je kritičar Tamaš Ungvari, u jednoj prestižnoj televizijskoj emisiji o kulturi govorio, pohvalno, o Balkanskoj lepotici ili Šlemilovom kopiletu. Radujem se ovoj vesti, zahvaljujući televiziji glas o mom novom romanu prodire i u javnost vojvođanske mađarske zajednice. Zvanična vojvođanska mađarska štampa je prećutala pojavu moje knjige Oči u oči sa Maraijem. Isto tako, prećutala je i nedavnu premijeru moje drame Šoferi u niškom Narodnom pozorištu. Eto, ovde više ni vest nije svetinja! U poslednje vreme u ovdašnjoj manjinskoj zajednici sve češće se pominje cenzura. Da je cenzura na delu, ne meri se samo brojem odbijenih rukopisa koji leže u fioci piščevog pisaćeg stola. O tome da je cenzura i te kako prisutna, svedoči i to da zapravo i nema kritički intoniranih tekstova, takvi tekstovi se i ne pišu. Gde su, na primer, zabranjene knjige iz osamdesetih godina? Evo, da vam kažem. Nigde. Da li to znači da u osamdesetim godinama nije bilo cenzure? Ni najmanje. Reč je samo o tome da je cenzura ostala nevidljiva. Međutim, prećutkivanje vesti, njihovo negiranje i prikrivanje dokazuje da cenzure i te kako ima.
U vremenskom škripcu
Temerinski Mađari, koji rano putuju autobusom na posao u Novi Sad, raspravljaju o tome da li uopšte vredi učestvovati na izborima, odnosno, ima li uopšte smisla glasati za manjinske stranke. Sve donedavno izlazak na izbore bio je shvaćen kao građanska dužnost, pa su građani i izlazili na birališta, međutim, uzalud, ništa se nije promenilo. Niko ne oseća da se situacija makar i donekle promenila. Ne mogu da se otmem utisku da su stranački lideri toliko zaokupljeni sobom, zabavljeni unutarstranačkim sukobima, ućutkivanjem „sumnjivih“, „velikom politikom“ (Vučić i Orban), da naprosto nisu imali vremena, a ni prilike, da se bave ovim zbunjenim, bespomoćnim „glasačima“.
Novi roman i 20. vek
Nastup zagrebačkog pisca i dramatičara Slobodana Šnajdera u novosadskom Studentskom kulturnom centru. Šnajder je trenutno predsednik saveta levičarskog časopisa Novi plamen. Mladi hrvatski intelektualci su pronašli su vezu sa svojim „šezdesetosmaškim“ predakom, Slobodanom Šnajderom koji se pred Novosađanima osvrnuo i na moj roman Dupla ekspozicija, koji govori o izdaji „šezdesetosmaških“ ideala. Šnajderova drama Hrvatski Faust bila je nezaobilazna tema. Verujem da ova Šnajderova drama nije samo hrvatska stvar, nego i kompleksno srednje-istočno-evropska, jer govori o traumama čitavog ovog regiona. A ta se okolnost baš ovih dana razotkriva. Šnajder detaljno govori i o svom najnovijem, tek objavljenom romanu Doba mjedi. Roman počinje pričom o doseljavanju jednog mladog čoveka, Nemca, u Panoniju – priča počinje, dakle, s razdobljem Marije Terezije i završava se ovih dana. U njegovom fokusu je, dakle, jezivi 20. vek. Miljenko Jergović, koji je o bosanskom svetu napisao sličan, „postklasični roman“, drži da je Šnajderovo novo delo najvažnija knjiga savremene hrvatske književnosti. I u našem okruženju počinju da se iscrtavaju obrisi nove prozne tendencije koje korespondiraju sa savremenim evropskim trendovima – a temeljna karakteristika tih trendova je „stalno prisustvo istorije“. Ali, nije reč o istorijskim romanima, već o delima koja govore o sadašnjosti, i to o onoj sadašnjosti koja se lomata u stupici istorije. Šnajder, Jergović i, mogao bih da nastavim sa posthumnim, autobiografskim nazvanim romanom Mirka Kovača, Vreme koje se udaljava, da pomenem samo ove primere. Pomišljam na moju trilogiju koja počinje s Ispaštanjem, nastavlja se s Neoplantom i završava se s Balkanskom lepoticom. Po završetku večeri, direktor Studentskog kulturnog centra Jovan Gvero skreće razgovor na sarajevsku premijeru Ispaštanja (What is Europe?). Želi da vidi tu predstavu, kaže, tim pre, što SKC priprema knjigu o Andrašu Urbanu. Planira jedan poduži intervju sa njim, zatim bi u knjigu bile uvrštene najbolje kritike, najbolji eseji o njegovim predstavama. Šnajder kaže da je u Zagrebu video Neoplantu, i dok je nedavno boravio u Beogradu, nije propustio ni Sterijine Rodoljupce u Urbanovoj režiji. Neoplanta mu je bliža srcu, kaže Šnajder – što je i razumljivo, svet Neoplante je blizak svetu njegovog novog romana – ali nema sumnje da su Rodoljupci vrh beogradsog pozorišnog života. Mnogi od prisutnih mu daju za pravo, zanimljivo je koliko je novosadskih intelektualaca otputovalo u Beograd da pogleda ovu predstavu.
Balkanska balada
Sedim u gledalištu, na probi What is Europe. Nije generalna proba, ali skoro da i jeste. Urban stalno beleži nešto u svoju svesku, dok se ja – donekle i preneražen – usredsređujem na ono što se događa na sceni. U Sarajevu svaka pojedina reč ima veću težinu. Imam utisak da je Urban ponovo postavio na scenu jednu izuzetno značajnu predstavu, da je njegov svet na neki način obogaćen. Iskrsavaju duboke traume i enigme Balkana. Ali to nije onaj površno-egzotični Balkan, niti onaj brutalni Balkan koji je postao malte ne stereotip u mađarskoj kulturi. Naprotiv! Sarajevo je ona tačka na kojoj se progovara i o gresima Evrope. Složena i suptilna slika Balkana. Ne može se reći da je Balkan prljav i da smo mi „čisti“. Najradije bih ovu predstavu nazvao Balkanskom baladom. Oratorijum – primetio je neko.
Medeja
Direktorica Muzeja književnosti i umjetnosti Bosne i Hercegovine, Šejla Šehabović, otvara književno veče. Puna sala, mnogi stoje pored zidova. Sejla je studirala na Srednjoevropskom univerzitetu u Budimpešti, naučila je mađarski. Pre večeri mi kaže da je dobro živeti u stranoj zemlji, jer čoveka-stranca ne more problemi dotične zemlje, uglavnom čak i ne zna za njih. Predstavlja me publici i predaje reč Vesni Mašić, glumici koja je pre 25 godina igrala Medeju u mojoj drami Medejino ogledalo (Kamerni teatar 55). Poklanja mi primerak programske sveščice od pre dve i po decenije. To je sve što je ostalo, kaže, fotografije, video-kasete – sve je u ratu nestalo. Govori potom o svojoj ulozi koju je kreirala u jednoj tada već napetoj atmosferi, naime, ubrzo nakon premijere oko Sarajeva su počeli da grme topovi. Smatra da je ova drama danas aktuelnija nego što je bila pre četvrt veka. Oglašava se potom moj prijatelj, kolega-pisac, Mile Stojić. Detaljno analizira moj spisateljski svet, ukazuje na korene mog bezdomnog lokal-patriotizma, osvrće se na „šezdesetosmu“, odnosno na roman Dupla ekspozicija, zatim na moje eseje sabrane u knjigu pod naslovom Odricanje i opstajanje, a o kojoj je pisao, svojevremeno, u sarajevskm Oslobođenju. Slušam ga pažljivo, i u jednom trenutku shvatam da govori o bezmalo pedesetogodišnjem razdoblju. Smešta me u vreme u kojem sam se lomatao, mučio, zlopatio. Proćerdana generacija, prisećam se jedne rečenice iz romana Balkanska lepotica. Sasvim je moguće da je to tačno. Profućkale su nas naše vlastite iluzije. Prisećam se našeg poslednjeg razgovora uoči rata. Tada su već pristizale zlokobne vesti iz Sarajeva, pa sam nazvao Mileta Stojića da saznam šta se dešava, kako je, na šta je on rekao da sačekam trenutak, sad će da otvori prozor. Čuješ li pucnjavu, pitao je, počeli su da nas i bombarduju. Posle nekoliko dana prekinute su telefonske linije između Novog Sada i Sarajeva. Ali nismo prestali da se čitamo, s vremena na vreme dospeo bi do mene neki njegov članak ili poneka njegova knjiga. Kasnije, zahvaljujući internetu, ponovo sam postao njegov redovni čitalac, a još kasnije smo se, srećom, sretali u inostranstvu, u Beču ili u Drezdenu, u Frankfurtu ili u Segedinu. Predstavljaju potom Andraša Urbana, došao je na ovo veče u pauzi između dve probe. Aniko primećuje da me Urban već bolje poznaje nego što ja poznajem samoga sebe, to je možda i tačno, jer ja često umem da zalutam u tumačenju vlastitih stavova. Evropa, Jugoslavija, Balkan – razmišlja glasno Urban o svojim nedoumicama, tragajući za orijentirima ne samo na mojoj, nego i na vlastitoj duhovnoj mapi. Te dve mape su prilično slične, razmišljam, dok slušam njegovo izlaganje. Nema u njemu nikakve jugonostalgije, priznaje Urban, možda Jugoslavije nije ni bilo, nego smo je samo izmislili. Međutim, jedno je sigurno, morali smo je izmisliti, razmišljam, dok govori o svojim rediteljskim konceptima. Ne mogu da se otmem utisku da je možda reč o jednoj od najkomplikovanijih Urbanovih režija. Poznati reditelj, Dino Mustafić, direktor sarajevskog festivala malih i eksperimentalnih scena govori o onoj vrsti književnosti i o onoj vrsti teatra koje su u stanju da senzifikuju probleme, a takva književnost i takav teatar su najdragoceniji, najpotrebniji u mutnim vremenima. U povratku u hotel s Anikom razgovaramo o sutrašnjoj premijeri. Oboje mislimo da će What is Europe biti dostojan parnjak Neoplante.
januar-februar 2016.
Preveo Arpad Vicko